Бранка Р. Ђукић

Бранка Ђукић је трагично настрадала дјевојка, коју су покушали да силују, а потом и убили двојица Албанаца из западних дијелова Метохије. Она је била ученица плавске гимназије тек стасавала за живот.

Злочинци су били ухапшени и суђено им је у судници Окружног суда у Бијелом Пољу. Њезин отац Раде Ђукић није могао да чека изрицање пресуде, јер је адвокат одбране тражио ослобађајућу пресуду. Тада је узео пиштољ и сам пресудио злочинцу.

Ово је један од најпознатијих случајева у правосуђу бивше СФРЈ, а о њему су писали медији и ван граница тадашње Југославије. Многи часни људи су оправдавали поступак освете Раде Ђукића, за своју невино убијену кћер.

Тако је Бранка отишла у рај, а прича о њеном страдању у легенду.

ЖИВОТОПИС

Бранка Ђукић, од оца Рада и мајке Виде, је рођена 1956. године у селу Метех, општина Плав, у сјевероисточном дијелу Црне Горе, на планини Чакор, према Косову и Метохији. То је крај (планински вијенац Проклетије) у коме су људи тешко преживљавали и вазда узимали оружје у руке да би се бранили од вукова, комита или разних војски које су тај крај хтјеле ставити под своју чизму. У родном селу је завршила основну школу, а гимназију је уписала у најближем мјесту Плав.

Тамо је Баранка завршила три разреда са одличним успјехом, а онда одлучила да промјени школу јер је имала проблема са професором историје (упућени кажу да јој се набацивао и удварао).

Тако је одлучила да се пребаци у пећку гимназију, пошто јој је Пећ био ближи него Беране, а у Пећи је имала и рођаке. Бранка је имала још три рођене сестре: Славица, Анка и Јованка.

СТРАДАЊЕ

У раним јутарњим сатима 2. септембра 1975. године Бранка Ђукић је отишла у Пећ аутобусом, како би се уписала у нову школу. Завршила је своје обавезе, јер пећка гимназија те школске 1975/1976 није почињала на вријеме, већ пар дана касније. Тако је несрећна Бранка кренула аутобусом назад, како би још пар дана провела са својом породицом, која је због љетњих послова одлазила у катуне гдје је у брдима држала стоку на испаши.

Бранка Ђукић	Раде T. Ђукић	Вида Ђукић

На Чакор је Бранка стигла у поподневним часовима, одакле је пјешке кренула путем ка Јечмишту и Шабовој глави. Стаситу и одважну Бранку спазише два Aлбанца из Стреоца код Пећи, који су били са стоком у оближњем катуну и одлучише да је прате ка омару. Бранка их није примијетила, јер нијесу ишли путем већ заобилазно и то трчећи.

Кад је Бранка била већ поодмакла и у дубини четинарске шуме, обијесни албански пресретачи изађоше пред њу и покушаше да је зауставе, али како су касније већ изјавили на суђењу Бранка их је тотално игнорисала и наставила да иде даље својим путем. Видјевши да од вербалне пријетње нема ништа, покушаше да је физички присиле на обљубу, али их је кршна и снажна Бранка, олако од себе физички одбацила.

Опет ова алабанска недоношчад не одустају од своје прљаве намјере. Један од њих вади пиштољ и запријети јој да ће пуцати уколико она не пристане на обљубу. Чувши те огавне ријечи, Бранка му опали шамар и пљуну у лице.

Тог тренутка опалио је пиштољ и хитац је прошао кроз Бранкину главу. Бранка тако положи свој младалачки живот, али зато сачува своју част, достојанство и понос. Видјевши шта су направили, извршиоци овог монструозног злочина побјегоше натраг, а Бранка оста насред пјешачког пута у близини чакорског превоја.

Стицајем околности тог поподнева тим путем није нико наишао, а за још већу трагедију случај је хтио да изјутра наредног дана на мртву Бранку наиђе управо несрећни отац Раде. У први мах помислио је – да је привиђење, јер зна да је Бранка у Пећи. Пита се у себи, да ово није случајно само ружан сан, из којег се треба што прије пробудити. Родитељска драма се одвија као у неком филму са трагичном тематиком.

Подиже Раде своју кћерку са земље, провјерава њен пулс срца, али нажалост не примјећује код Бранке никакве знаке живота. Не вјерује несрећни родитељ ни својим очима, ни својим ушима. За тренутак несрећни отац помисли да је нијесу случајно дивље звијери убиле. Испоставило се да јесу звијери, да јесу дивље и још веома поганог рода.

ХАПШЕЊЕ ЗЛОЧИНАЦА

Настала је страшна драма. И прво питање – ко је могао то да уради?

Случај је одмах пријаљвљен надлежним властима. Почела је права потрага за непознатим злочинцима. И није дуго потрајало, а инспектори полиције су релативно брзо открили извршиоце овог монструозног злочина. Откривено је и утврђено – да су извршиоци злочина два албанска младића из села Стреоца код Пећи. Одмах су ухапшени и спроведени у истражни затвор у Бијелом Пољу.

А у Метеху, у Радевој кући и братству Ђукића – одвија се невиђена туга и жалост. Медицинском експертизом је утврђено да није било обљубе, јер се Бранка није дала савладати, што је ипак једна врста утјехе за њене најближе и братство Ђукића. Бранка је као права херојина жртвовала свој живот штитећи на тај начин свој образ и достојанство породице.

САХРАНА

Сахрана се обавља на гробљу Ђукића на домаку Радеве куће. На овом испраћају у рајско насеље Бранке Радеве окупило се свеколико људство – комшије, родбина, пријатељи …. Дирљиви говор на опроштају држи директор Одјељења беранске гимназије у Плаву, Боро Микић. Опрашта се од дојучерашње ученице коју је наставнички колектив васпитавао за живот и будућност, а злочиначки хитац је прекинуо то све.

Плаче нескривено и старо и младо, а отац Раде, мајка Вида, сестре Славица, Анка, Јованка – просто су изнемогли од превеликог бола. Не вјерују суровој стварности. У глави оца Рада је тако сазрела жеља за осветом.

Спомен чесма посвећена Бранки Ђукић
СУЂЕЊЕ

Није извјесно да су судски органи и милиција били обавијештени о Радевим намјерама, али с обзиром на то да су предузели строге превентивне мјере – да не дође до обрачуна у судници, стиче се утисак да се очекивао догађај који се десио на крају судске расправе.

Првог дана суђења претресани су сви који су ушли у судницу, а највише пажње је у том погледу посвјећено управо Раду Ђукићу, који је, намјерно, последњи ушао у судницу. На самом судском претресу није било потешкоћа за тужиоца и Радеве адвокате, јер убице све признаше. Изјављују, да се не кају, нарочито онај који је и пуцао. Не крију ни намјеру, да су хтјели да изврше присилну обљубу, зато што је Српкиња. Оцу Раду и свим присутним у судници, осим родбине убица, се од ових изјава диже коса на глави.

Сљедећи дан је пресудан и последња нада да се изврши план. Смислио Раде и извео боље него било који режисер и сценариста за снимање филма. Када је улазио Раде, опет последњи, милиционер поче да претресањем провјерава има ли оружје, а Раде га дочека оштрим и прекорним ријечима:

– “Макни ми се с очију, зашто ме гњавиш, доста ме зла убило, а ти ме још претресаш. Видио си јуче да немам ништа, зашто ме мучиш?!”.

Милиционер се повуче и одустаде од претресања, а Раде уђе са напуњеним револвером домаће марке (војно-државни) калибра 9 мм (кратка деветка).

Знао је Раде да ће се судије повући на вијећање ради изрицања пресуде, па се опредијелио да тада изведе планирану акцију. Када се судије повукоше, присутнима се саопшти – да не могу излазити ван они који желе да чују пресуду, јер безбједоносни органи нијесу у могућности да поново врше провјеру о евентуалном уношењу ватреног и хладног оружја при улазу.

Међутим, у судници је било ватрено оружје (код Рада). Скоро сви пуше, па се судница убрзо напуни димом од дувана. Многи од тог дима почеше да кашљу. А Раба Цакина се окрену милиционеру који је управо чувао убицу и одреагова на сљедећи наћин:

– “Видите ли да се погушисмо од дима, отворите прозор, шта чекате!”.

Милиционер то прихвати и приђе прозору, а Раде процијени да је куцнуо час да оконча суђење непосредно прије саопштења пресуде.

РАДЕВА ОСВЕТА

Извади Раде свој револвер који је био за појасом, направи само три корака и уз пуцањ се појави пламен на глави убице, а одмах и други на леђима. Како су касније медицински стручњаци утврдили – оба хица су била смртоносна, јер је први прошао кроз мозак, а други кроз срце убице, који није имао времена ни да јаукне.

А онај други Албанац, саучесник у злочину над недужном Бранком, одмах се баци под ноге осталим милиционерима и тако се спаси, мада је Раде био припремио сљедећи метак и за њега, који је већ био у цијеви пиштоља. Отац и друга родбина присутних Албанаца се нијесу макли с мјеста.

Милиционери одмах појурише ка Раду, а он им пружи свој пиштољ и запали цигарету. Раде Ђукић се није опирао, већ се одмах предао. Предавши пиштољ милиционеру, Раде га упозори:

– „Пази да некога не убијеш, јер је метак у цијеви“.

А затим се окрену према оном другом Албанцу и рече: – “И ти ћеш овако проћи”.

У судници завлада права паника милиције и судија који чуше пуцњеве пиштоља, те одмах дођоше у судницу. Иако је већ судско вијеће било донијело пресуду (убици 15 година строгог затвора, а саучеснику 13,5 година затвора), одлука тада није саопштена.

Умјесто тога предсједник судског вијећа саопшти, да се због убиства обуставља поступак против убице, а одлука о висини казне саучесника у убиству биће саопштена накнадно. А милиционерима се наложи да изврше детаљни претрес, како би дошли до података о припреми убиства у судници.

ОДЛАЗАК У ЛЕГЕНДУ

Са чином освете коју изврши Раде Ђукић у сали Окружног суда у Бијелом Пољу, чакорска драма поприма карактер легенде. Сви дневни листови у Србији и Црној Гори су на првим странама писали о убиству у судници.

Тако, на примјер „Вечерње Новости“ су дале ударни наслов -“ Отац пресудио убици ћерке у судници“, а слични наслови су се појавили и у „Политици“, „Експрес политици“ и другим дневним листовима. Новинари су се просто утркивали ко ће емотивније, атрактивније и дирљивије описати догађај у судници и драматичну Бранкину погибију на Чакору, због које се и десио овај случај у судници. Тако, на примјер, у илустрованом часопису „Арена“, новинар Никола Ђорђевић је дао добрим дијелом своју верзију о Радевој довитљивости којом је надмудрио милиционере унијевши пиштољ у судницу.

А у народу је настала права плима ријечи подршке и одобравања чина освете и то у свим крајевима на просторима бивше Југославије, а било је случајева да се истим поводом јављају људи из других земаља, па чак континената, на примјер из Сиднеја у Аустралији.

У писмима и бројним телеграмима, појединци и читаве породице не само да одобравају извршени чин освете у судници, него га квалификују као узвишени чин родитеља којим се исказује цијена родитељске љубави према свом дјетету, цијена људског достојанства и поноса. Раде је надмудрио органе безбједности и правде у судници, али не ради тога што у њих није имао повјерења, него зато што је важећи закон штитио старије малољетнике од најстрожије (смртне) казне, коју су убице без сумње заслужиле, поготову што су у току суђења изјављивали да се не кају због извршеног гнусног злочина, зато што је Бранка Српкиња.
ПЕТИЦИЈА – СЛОБОДА ЗА РАДА ЂУКИЋА

Интересовање јавности и грађана није се задржало само у оквирима самог догађаја у судници, него и на плану давања подршке за чин освете. Услиједила је петиција са потписом75.000 грађана из Полимља и других крајева Црне Горе, као и из крајева ван граница тадашње Југославије.

Петицијом је тражено од судских органа пуштање на слободу Бранкиног оца Рада. И поред тога што је сасвим извјесно, да из законских разлога није долазило у обзир да се Раде ослободи одговорности, петиција коју је потписао оволики број грађана, ипак је имала утицаја на судске органе који су првоизречену пресуду Раду од 8 година, смањили на пет, а након помиловања на 3 године.

Рада су на суђењу бранили чувени адвокати из Београда, Вељко Губерина и његов сарадник Милан Вујин и то добровољно, без новчане надокнаде. Раде Ђукић је Губерини касније у знак захвалности поклонио гусле које је за ову прилику направио Радота Живаљ из плавског села Велика.

Овај мајстор у изради гусала од јаворовог дрвета, чувен у Горњовасојевићком крају, уљепшао је поменуте гусле разним орнаментним шарама. У разговору о овом случају на церемонији приликом преноса Бранкиних мошти из Метеха у Спуж (25. август 1991. године), Вељко Губерина, који је такође био присутан, изјави – да су му ове гусле веома драг поклон и да ће га вјечито подсјећати, јер је бранећи Рада, истовремено бранио достојанство, част и понос једног одважног и храброг оца.

На мјесту погибије Бранке Радеве, подигнут је мрамор са сљедећим текстом:
„Овдје погибе Бранка Р. Ђукић, 2. септембра 1975. године“, а на подигнутом Бранкином споменику у Спужу уклесани су сљедећи стихови:
„На Чакору високоме,
сретоше је крвождери,
што са њима нешће поћи,
пресудише револвери.
Не заврши гимназију,
но за образ даде главу.
Оде вила у легенду
и вјечиту стече славу.
Освети је отац Раде,
то витешки он учини.
С тим подиже вјечни спомен
својој људској величини“

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

У београдској општини Раковица, насеље Миљаковац III једна улица је понела њено име 2019. године. А пар година раније и у Смедереву, у насељу Ковачићево.

Гуслар Божидар Божо Ђукић гусла пјесму о погибији Бранке Ђукић             

Да се не заборави и не понови!

Извор: Злочин над Србима