Манастир Хора доживео судбину Аја Софије – Брисање уметности из 14. века

За мање од месец дана, турске власти донеле су нову одлуку у вези са изменом статуса још једног музеја. У питању је музеј, некада манастир Хора (манастир ,,у пољу“ односно ван градских зидина). Подсећајући Ваше читаоце сам у претходном реаговању поводом измене статуса Аја Софије, поменула да је манастир Хора у озбиљној опасности, оствариле су се нажалост најлошије прогнозе. Тачније поменула сам да би турским властима могло пасти на памет да промене статус Музеја Хора. Уистину то се и догодило 21. августа, каже за Нову економију Др Јасмина С. Ћирић, доцент Филолошко-уметничког факултета Универзитета у Крагујевцу и спољни сарадник Института за историју уметности Филозофског факултета Универзитета у Београду.

У међувремену смо имали прилике да видимо прекривање неколико мозаика у храму Агиа Софија, видели смо 24. јула како су разапета платна у апсиди. Власти су у потпуности превиделе околност да се непосредно под куполом налазе, додуше једва видљиви, ликови Богородице, Јована Крститеља и Јована В Палеолога. Такви детаљи се не могу покрити.

Сличан проблем догодиће се и у манастиру Хора јер тамо је сачуван сразмерно већи број мозаика и фресака. У спољној припрати циклус Богородице, потом и циклус посвећен Христовој јавној делатности.

У параклису су фреске међу којима бих издвојила две, можда и најлепше, композиције ромејске уметности у 14.веку. Реч је о Силаску у Ад, као и о композицији Страшни суд које прекривају велике површине овог параклиса.

Деценијама унатраг управо ови мозаици и фреске били су својеврсни наставни материјал, лучоноша за све љубитеље и познаваоце средњовековне историје и уметности. Такорећи све оно што је сачувано у овом храму ин ситу, од мозаика, фресака, скулптованих детаља, аркосолија, представља важне сегменте у разумевању уметничког дискурса ромејског Царства током 14.века. Покривање ових мозаика, као и чињеница да неће више бити доступни оку посматрача, уносе додатну дозу страха и осећање губитка културног наслеђа.

Из ваше перспективе, шта је тачно угрожено и доведено у питање оваквом одлуком турског председника везаном за манастир Хору?

У више студија у вези за манастиром Хора / Карије џамијом у давној прошлости, наводе се наративи који постоје између Агиа Софије тј.Велике цркве и манастира Хора.

Реч је о јединственој грађевини чији ктитор је заправо желео да покаже прожимање култа Богородице и Христа, самом чињеницом да храм има двојну посвету Христу (Земљи Живих) и Богородици односно Оној која садржи Несадрживог.

Овакво отелотворење Инкарнације Логоса, показано архитектонским концептом, ангажовањем мрамора као материјала, програмом сликарства заиста представља егзегетска знања ктитора ове грађевине, Теодора Метохита, великог логотета.

Његова задужбина је од најнепосреднијег значаја за српску средњовековну уметност из времена краља Милутина (1282 – 1321).

Метохит, као ктитор изузетно је важан за нашу средину самом чињеницом да је оставио ,,Посланичко слово“ у којем је сачувао детаљан опис његових посета краљу Милутину поводом уговарања брака са младом Симонидом. Оставио је описе Милутиновог двора, чак и садржаја гозбе, извесних локација цркава за које се извесно може тврдити да су се налазиле у Скопљу у којем је краљ Милутин практично столовао. Све су то изузетно важна сведочанства и извори које нам оставља ктитор ове задужбине, најученији човек свог времена.

Верује се да је управо он творац сложене егзегетике зидног сликарства у манастиру Хора, осмишљеног до најситнијег детаља, тако да чак и представе застора и чворова на архитектонским кулисама имају тесну везу са неким деловима Богородичиног Акатиста у којем се прославља Безгрешно зачеће и Богородица Двер кроз коју се Логос Оваплотио.

Ово су наравно само неки детаљи, али верујем довољни да би показали огромне губитке у познавању врхунске поруке и идеје уметности почетком 14.века.

Када је манастир Хора претворен у џамију по налогу Атик Али Паше крајем 15.века, фреске су биле прекривене гипсом и малтером.

Следујући примеру Аја Софије, верујем да овога пута фреске неће бити покривене малтером. У Хори је толико апартан простор као и број сачуваних мозаика да је такорећи немогуће покрити све површине.

Делује сулудо ангажовање застора и велова, а исто тако делује нелогично да ће све моћи да се реши обичним покривањем полукружним панелима којима би се креирала нека нова псеудоархитектура ентеријера (као лунета Аја Софије са представом Константина Великог, Богородице и Јустинијана).

Након Хоре, свакако је јасно да ће и остале грађевине дуалног карактера у данашњем Истанбулу добити нови статус.
Ту је и манастир Богородице Памакаристос, чији параклис је обновио Михаило Тарханиота, исти онај чије ктиторске делатности су забележене за време цара Душана у манастиру Трескавац (данас у Републици Северној Македонији). Све то, укупно, не доноси добре вести за све грађевине сакралног карактера које су првобитно биле православни храмови, потом џамије, потом Музеји. Наука и култура су на огромном губитку.

Да ли очекујете и сада притисак стручњака и колега из света и Турске?

Међународни комитет за византолошке студије је након промене статуса Агиа Софије, као што знате, донео одлуку о одлагању Светског конгреса за 2022. годину. Конгрес ће по свим приликама бити у Венецији. Након Аја Софије, измена статуса Музеја Хора, заиста је огроман ударац не само за хришћански свет, већ и неочекивани шок за целокупну струку.

Хора је одувек стратешко место за излагања студентима приликом теренског рада, место које се доводи у везу са објектом који се налази недалеко а то је Текфур Сарај. Реаговања су стигла како од Међународног византолошког комитета, тако и од Хришћанског археолошког друштва.

Српска Академија наука и уметности такође је јавним реаговањем скренула пажњу на странпутице ових одлука. Верујем да ће се о овој теми дискутовати и на Шестој националној конференцији византолога која ће се одржати у Београду крајем октобра.

Да би Вашим читаоцима било јасно о каквим је културолошким брисањима и губицима реч, довољно је рећи да би то било исто као када би званичници непризнате државе Косово донели противправну одлуку, да црква Богородице Љевишке у Призрену поново постане џамија, иако је примарно подигнута као црква са изразито тријумфалним карактером, прва у низу петокуполних грађевина изграђених за време краља Милутина.

Идентитетска измена, брисање прошлости једне грађевине, недопустиво је и цивилизацијско уназађивање.

Дворска култура у Цариграду подразумевала да се класе дворјана разликују према типу капе, а културна размена донела је временом и увођење турбана и у визуелну културу Османског царства.

Турбан је тако постао инструмент кроскултуралног трансфера. Отуда не могу сматрати основаним тврдње турских медија о османском пореклу турбана Теодора Метохита. Изразито православан идентитет манастира Хора, додатно оснажен изванредно осмишљеном архитектуром коју у смислу креирања светости додатно уобличава програм мозаика и фресака, свакако се не може избрисати.

За разлику од Аја Софије, где су власти најавиле уклањање мозаика царице Зое коју су препознали као жену распусног живота, у Хори нема представа царица. Ипак са друге стране, биће измењен визуелни идентитет грађевине.

Више стотина студија посвећених манастиру Хора остају као залог будућим истраживањима, која ће имајмо то у виду ипак бити отежана. Отуда апелујем свим колегама, као и свима који су имали прилике да фотографишу ентеријер манастира Хора, да брижљиво чувају своју фототечку грађу која ће тек у будућности добити огроман значај у заштити интегритета уметности. Уметности која не представља само врхунски домет доба вере, већ уистину допринос лепшој визији света у којем живимо.

Извор:
НОВА ЕКОНОМИЈА