Шта ЕУ хоће у Белорусији?

Пише: Душан Пророковић

ЕУ је изгубила институционалне механизме за деловање у Белорусији и позицију коју је стрпљиво градила од 2014. Остала им је само улица, која није довољна за смену власти

Анализирати постизборну кризу у Белорусији из угла унутрашње политике није тешко. Са једне стране рејтинг Александра Лукашенка континуално пада последњих година, што је посебно изражено међу млађом популацијом. Досадашња реторика белоруском председнику ту није од велике помоћи. Тек након избијања нереда он је најавио уставне промене и, посматрано из данашње перспективе, можда би све изгледало другачије да је то обећао током предизборне кампање.

Са друге стране, белоруска економија стагнира – било је уочљиво и пре пандемије. Између осталог, то је и последица везаности извоза за руско тржиште и пада вредности рубље, до чега је дошло нешто због санкција ЕУ, а нешто због ниже цене нафте. Како би одржала стабилност економског система белоруска власт се задужила последњих година код Евроазијског економског савеза у износу од пет милијарди долара. И то није довољно. Због тога су нужне и одређене реформе у економском систему. Дакле, предуслови за експлозију незадовољства јесу постојали.

Међутим, анализирати постизборну кризу из угла циљева спољних актера који су не само подржали, већ и подстакли дестабилизацију земље није баш једноставно. Јер, поставља се питање: шта је ЕУ хтела у Белорусији?

ПРОПАЛИ ВЕНЕЦУЕЛАНСКИ СЦЕНАРИО
Лукашенко је о дестабилизацији често говорио током кампање. Пет дана пред изборе је, у врло емотивном говору, поручио „рушитељима земље“ да ће државу бранити свим средствима. Несумњиво, највећа подршка опозиционим групама стигла је преко Пољске и Литваније. Ипак, политички је овај процес подржао немачко-француски двојац, за шта је користио институције ЕУ.

Сада, да ли је унутар ЕУ циљ постављен превисоко, или их је брзи развој догађаја затекао, у овом тренутку потпуно је свеједно. Углавном, организована су најмасовнија политичка окупљања у историји државе, напетост је расла из дана у дан, мотивисаност протестаната остала је на завидном нивоу, стизала је подршка из „радних колектива“ у којима су групе запослених обустављале рад, а Лукашенко је пропагадно-информативни рат изгубио практично и пре него што је све почело…

Али, да би било који протести успели, неопходно је дефинисати реалан и остварив политички циљ, а ту се много лутало. Светлана Тихановска је најпре најавила „мирну предају власти“. Пошто Лукашенку напамет не пада да бежи (још у кампањи је нагласио да он није Јанукович), ако неко жели власт онда је мора стећи или заузимањем институција, или блокадом институција извлачењем критичног броја појединаца из владајућих структура. Ништа се од тога није десило (изузимајући белоруског амбасадора у Словачкој, није било значајнијих „прелетања“), иако су демонстранти кренули ка председничкој резиденцији, до ње нису стигли.

Затим је Тихановска обзнанила да ће се прогласити председницом земље, што је поздрављено са неколико страна. Дакле, венецуелански сценарио – Гваидо се прогласио председником, а затим су га као легитимног шефа државе признале готово све западне престонице. Овакав расплет повлачи за собом бројне последице. Ипак, после телефонског разговора Путина и Меркелове, Тихановска је одустала од најављеног чина. Истовремено, ЕУ није признала резултате избора, те је за њу Лукашенко сада „узурпатор“ без легитимитета.

Током десетак најбитнијих дана „интензивне кризе“ када се много тога решавало, белоруски председник се поново окренуо Русији. Путин је, заједно са Си Ђинпингом резултате избора признао и Лукашенку честитао. Организујући одбрану, Лукашенко је активирао све механизме које има у оквиру Савезне државе Русије и Белорусије и унутар ОДКБ, а политичку подршку затражио је и од партнера из Евроазијског економксог савеза. Свега две недеље раније, његове поруке биле су сасвим другачије – чинило се како мења позицију према Русији, а хапшење „вагнероваца“ довело је и до „озбиљних шумова“ на вези Минска са Москвом.

Ако је циљ ЕУ био да се смањи руски утицај у Белорусији, онда је најсигурнији пут представљала „кохабитација“ са Лукашенком, уз опробани рецепт нуђења финансијске помоћи за политичке реформе и постепено „геополитичко престројавање“. Ипак, одлучили су да пробају са екстремнијим приступом. Лукашенково „лавирање“ и тезу о „мултивекторској политици“ проценили су као слабост и одлучно стали иза опозиције. Резултат свега ће, највероватније, по њих бити рђав.

ЕУ ОСТАЈЕ САМО УЛИЦА
Белорусија је практично гурнута ка чврстом руском загрљају – оживљавање политичке димензије савезне државе сада је извесније него икада раније, најављене политичке реформе које могу у великој мери „издувати балон“ и спустити тензије одиграће се под Лукашенковом контролом, а Русија сада – уз одређену координацију будућих корака са самим Лукашенком – има све разлоге да још одлучније подржава Минск у сваком погледу, па и новим позајмицама које ће колико-толико осигурати стабилност економског система.

У оваквом расплету, за ЕУ једина карта на коју могу играти остаје прозападна опозиција чији се утицај након свих дешавања повећао, али није ни близу тога да може донети политичке промене са исходом који би у Бриселу желели.

Прича из Украјине се у Белорусији неће поновити, и поред тога што су у Минску у тим кључним тренуцима били „бољи услови“ за извођење неке нове обојене револуције. Свргавање Јануковича одиграло се због исконструисане тезе како не поштује „вољу народа“ окренутог ка евроинтеграцијама и након грубо прекршеног договора којим су легално изабраном шефу државе биле пружене „чврсте гаранције“ од стране министара спољних послова Немачке, Француске и Пољске. Овога пута, све је другачије.

Биће у наредном периоду много приче о прекомереној употреби силе, недемократском режиму, санкцијама за појединце, донацијама за опозицију и невладин сектор, подршци за одржавање протеста, биће резолуција и декларација, али то не може надоместити реалан политички губитак који је последица лоших процена.

ЕУ је изгубила институционалне механизме за деловање у Белорусији и позицију коју је стрпљиво градила од 2014. године. Остала им је само улица. Само са улицом може се изазивати грађански рат, а она није довољна да се опосли транзиција власти.

Извор:
СТАНДАРД