Срећна ти слобода, моја Црна Горо!

Пише: Михаило Меденица

Наздравље ти и спасење било, мило моје СРПСТВО!
Није ово тек пад безбожне фукаре но величанствени васкрс Косова и Метохије!

Није се у Црној Гори гласало за човека но у славу Господа!
Није победила фотеља већ ПЕЋКИ ТРОН!
Није се народ изборио за своје сутра но за своје јуче…
Није бедник изгубио на изборима но на Литургији!
У Црној Гори се јесте бранила и одбранила заветна светиња- Косово и Метохија!

Коме то није јасно и ко то покуша да порекне никада му ништа јасно бити неће и довека ће себе порицати!
Једноставно- Црна Гора је победила, а победа Црне Горе јесте јутрење у Дечанима, причест у Самодрежи, бдење у Грачаници…

Фукара није схватила што значи: “Не дамо светиње!”, убеђен да народ брани камен на камену а не камен под каменом…
Мислио је монтенегро да закити богомољама свете Српске православне цркве не схватајући да не брани Србин манастире што без њих не зна ко је и куд ће, већ да се они шо бију о олтаре сете ко су и шта су!

Победила је Црна Гора, и немој се играти, битанго Ђукановићу!
Немој да ти шта падне на памет јер нема те силе којом можеш на васкрсло СРПСТВО!
Воља народа је воља Божија!

Не браним ја ливаду што ми је од чукунђеда остала већ што ми је газиместанска!
Није Србину до шуме јер је век у свакој букви, већ што с врха догледа Призрен!

Нису гусле вечне што су од сува јавора но што су струне од божура…
Није ми кућа праотачка- но припрата студеничка!
Нисам Србин по рођењу већ по благослову!

Нису бољи од мене страдали да бих био лошији од њих већ да се радујем животу не пожелећи ни трен живота више кад га имам за шта животније дати!

Није, ђавољи шегрту, Србину крст терет но крила, а крила си, лудо, мислио да му можеш сасећи…
Мислио си да си на врху ако се успеш уз планину, а врхови су, нечовјеку, у човеку!
Не помишљаш, бизо, да што покушаш, јер залуду ти мрак- свануло је!

Ако ме је до јуче и био страх нисам страховао од тебе већ од себе, да нећу бити достојан Господа, моје Црне Горе, благослова СРПСТВА, но ево ми се данас Богородица Љевишка поново свила под крушку, дивљаку, и нема тог ветра који ће ми погасити воштанице.

Нема тога што ће надговорити речи мојега Момчила, старог и болесног звонара нашега катуна: “Срећна нам слободна Црна Гора, сине!”

За те речи сам живео за њих ћу и пострадати, а ти ме искушај ако смеш!
Срећна ти слобода, моја Црна Горо!
Благословено ти било, мило СРПСТВО!

Написах и поновићу: Никада више нећеш владати Црном Гором јер се њоме не влада, није то ни робиња нит слушкиња но невестица, удовица, анђелица, испосница, подвижница, ратница, покајница…

Један је господар Црне Горе- Господ, један је владар- народ, једна је црква- света Српска православна, један је језик- српски, један једини избор- НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ!

Извор: ИН4С