Балегарство Снежане Чонградин

Пише: Милан Ружић

Србија је постала једно велико губилиште истине и здравог разума. Никада није било лакше лагати и омаловажавати, а за то још бити и плаћен. Другосрбијанске ведете су доживеле златно доба и дале себи за право оно што нико пристојан и нормалан не би ни помислио, а камоли рекао или написао.

Овај текст је настао као одговор, можда пре као одбрана, чијим настајањем се не брани ниједна политика нити идеологија, већ српски идентитет и здрав разум.

Да појасним на примеру Снежане Чонградин, која се често труди да се укаже као надалеко позната биљка чуваркућа, међутим, она нити чува кућу (чак супротно), нити је позната, тако да можда пре личи на коров и лучи хербицид.

Она по ко зна који пут пише како је Милорад Додик вођа сецесије Републике Српске од БиХ, а да је Република Српска „ентитет настао на злочинима и геноциду“. У овом тексту она каже и да се „кости побијених Бошњака и Албанаца преврћу уназад тридесет година“, наравно, никада не спомињући кости српских бораца, недужних жена и деце који не могу да се преврћу у гробовима, јер њихова тела никада нису нађена. За њу, што је рецепт свих прозападних активиста, не постоје српске жртве, већ искључиво српски злочинци.

А мене интересује, како се осећа неко ко стално понавља мантре САД-а не размишљајући о томе да је сваки помен геноцида од стране тих људи велика срамота, јер су управо они који о томе стално трубе побили 20 милиона Индијанаца? Како све вас који понављате америчке неистине није срамота још више, ако не због Индијанаца, онда због вашег народа над којим је 1999. године извршен незапамћен злочин?

Чонградин се, очекивано, служи и реченицом да је Косово „увелико независна држава“, али и очигледно, поново очекивано, чак и дуго чекано – до пред сам крај текста, почиње да негодује што ће се у Србији снимати или се снимају филмови о злочинима над Србима у двадесетом веку. Дакле, све оно што је она, са становишта граматике и правописа врло невешто написала, стављено је у службу борбе против српских националних интереса.

Мене заиста не интересује која власт је одлучила да направи филмове који су српском народу одавно потребни зарад културе сећања и појашњавања историјских посрнућа и полета нашег народа, све док се ти филмови ваљано снимају. И нема логичнијег потеза, уколико постоји намера да се велики филмови од националног значаја квалитетно сниме, него да се оде код највећег српског редитеља овенчаног наградама и светском славом управо на Западу на који се они попут Чонградин позивају и у име кога делују. Паоло Сорентино, један од најбољих редитеља данашњице, Кустурицу (а није једини) назива једним од пет најбољих редитеља у историји филма!

С обзиром на то да све ове награде и светска слава чине препреку, Чонградин Кустурицу није могла дисквалификовати као редитеља, а чуди ме, јер је многе неистине спаковала у текст, па је изабрала да га назове „чуваром ратнозлочиначког идентитета“. За ову изјаву, Чонградин би требало да одговара, али нико је због ове изјаве неће тужити, јер читајући њен текст, сви схватају да је њој у ствари већ довољно тешко, јер текстови које пише нису само аутошовинистички, већ делују и као збир нервних сломова зарађених дуготрајним конзумирањем памећу необрађене и аргументима непоткрепљене мржње.

Још више поражава чињеница да један овакав текст може бити објављен у Србији, па чак и у Данасу. Ово је можда и једина земља у којој се један од њених највећих и најзначајнијих представника попут Емира Кустурице, једног од оних по коме је свет за нас чуо, може називати чуваром ратнозлочиначког идентитета. Зар је стварање града у славу највећег српског писца позивање на злочин? Је ли оживљавање читаве једне регије у Србији и њено враћање у живот, запошљавање људи, као и борба против оних који су хтели да направе еколошку катастрофу експлоатацијом никла чување злочиначког идентитета? Да ли је снимање филмова који се налазе у свим могућим антологијама и уџбеницима злочиначко дејствовање и ратнохушкачка пропаганда? Или је можда писање књига позив у рат?

Чонградин, иако то многи неће рећи нити признати, управо себе овим текстом квалификује за оно што пришива Емиру Кустурици.

И неће, госпођо Чонградин, ваши злонамерни текстови наштетити никоме осим вама (намерно малим словом), нити ће ваша омамљујућа жеља, да се преко леђа Емира Кустурице ваше писање схвати као озбиљно или барем смислено, довести до већег броја читалаца. Моја прва мисао након читања текста који сте себи дозволили да пренесете на папир јесте: „Зашто овој жени неко не помогне?“

Госпођо Чонградин, у жељи да од триа фантастика Кандић–Милић–Бисерко собом начините квартет, постали сте један од највећих извозника неистина у српске медије. С обзиром на то да оволико небулоза и неистина нико присебан не би могао да напише, сматраћу да немате проблем са шизофренијом и биполарним поремећајем, већ искључиво са злом намером, активизмом и жељом за незаслуженом пажњом. А знате да не иде да активисти глуме новинаре ако су већ лоши глумци баш колико и мислиоци. Овај ваш текст има таман онолико смисла колико и то да сте ви новинар.

И нема на чему што сам вас и овај текст популарисао пишући о њему. Нисам хтео да помињем све неистине и зле намере, јер их има толико да би ми се доручак потпуно охладио.

Ваше деловање у овом случају подсећа на балегара која неистину ваља до количине која је толико велика да нико осим Данаса неће да је објави.

Иако Чонградин то пориче, из ове земље ипак нешто успева да никне, а ако дозволимо да она и њој слични балегари ову земљу претрпају толиком количином неистине у виду хербицидне балеге, из наше земље сасвим сигурно ништа више неће моћи да расте. Како би их то само радовало.

Извор:
ИСКРА