Светозар Маровић – клошар иза ћошка и геније криминала
Закон омерте – зид ћутања и даље је светиња за дон Света Маровића
- Маровић: „Са Ђукановићем сам тог дана пио кафу, говорили смо и о некакавој кривичној пријави против мене, а сутрадан ујутро су ме ухапсили на моје запрепашћење… И по изласку из затвора у коме сам био више месеци био сам код Ђукановића и рекао ми је да није знао шта ми се дешавало?“
- Маровић наводи да му је породица доведена до ивице опстанка, али на памет му није пало „ако није безгрешан, како сам истиче“ да постави питање да ли је бар делом сам одговоран својим делима за стање у које је довео и себе и породицу. И да се покаје!
- Кршећи једно од најсветијих правила мафије са Сицилије да у своје нечасне „работе и послове“ не увлаче женски део породице – увео и супругу Ђорђину, ћерку Милену, сестру од стрица Наду Маровић, па и супругу сина Милоша – Тамару…Тако је Маровић постао – Дон, са тим новим специфичним „женским“ обележјем којим је надмашио и превазишао велике италијанске мафијашке босове.
- На инсистирање Душана Кнежевића Маровић је при крају разговора признао „да му је државни тужилац Катнић рекао да висина његове казне ипак пресудно зависи од става његовог пријатеља Мила Ђукановића“. Тек да се зна ко о свему коначно одлучује и да нема никаквих независних институција у Црној Гори.
- Од Маровића нисмо чули ни признање о сопственој кривици за енермно богатство које је стекао, ни кајање за дела корупције која су доказана, ни јасну осуду деспотске Ђукановићеве владавине, ни осуду режима у Црној Гори због вишегодишњег прогона Срба.
- Маровић у трочасовној исповести покушао да представи себе као жртву политичког прогона и углавном невиног човека, за кога нема доказа о кривици у пресуди која му је изречена. А о свом главном прогонитељу Милу Ђукановићу ипак није могао да на бројна питања искаже ни један негативан став.
- Бивши политичар и потрошени партијски кадар ником више није потребан, сем органима гоњења. Да поновимо, тек тада ће правда бити задовољена.
Пише: Јово Вукелић
О томе зашто је Светозар Маровић,бивши политичар, по сопственом признању, шеф криминалне oрганизације, и даље на слободи у Србији, писао сам први пут текст под насловом „Да политика не превлада над владавином права“ септембра 2018, три године после пресуде суда у Црној Гори (овде).
Како и поред потернице Интерпола и новог захтева Црне Горе држави Србији за изручењем одбеглог Маровића у јуну 2019. није било реакције српских надлежних органа и како се и зашто у Србији и даље башкари монтенегрински дон Свето писао сам други пут, текст под насловом „Правда за Маровића“ (овде).
Светозар Маровић се и даље, скоро пет година од извршне пресуде руга, исмева правди, живи слободно у Србији и још се дрзнуо да се 25. августа први пут обрати јавности и да себе представи као жртву политичког прогона (а не криминалца и кривца, који је покрао милионе евра) не би ли изазвао сажаљење и самилост.
У складу са том намером појавио се бивши политички моћник Црне Горе необријан и запуштен (који је деценијама одлучивао о судбинама грађана Црне Горе заједно са М. Ђукановићем) и председник државне заједнице Србије и Црне Горе, да би још више изгледао оронуо и остарео са летњом капицом личећи више на клошара, просјака који проси на ћошку.
Нове Маровићеве обмане
Започео је своју трочасовну исповест плачљивим гласом, кукајући над својом злехудом судбином, читајући пажљиво припремљен текст и драмећи се питао зашто је ово морало да му се деси?!
Више пута је неупешно покушавао да свој случај хапшења, затвора и осуде упоређује са случајем и судбином хрватског председника владе Санадера, као да и у Санадеровом и Маровићевом случају није доказано да су криви за корупцију и криминал.
Постављао је затим Маровић драматично питања да ли је он покрао милионе, има ли on непокретности милионске вредности,има ли он „барке“…“Сину су ми одузели стан, па он нема где да живи“, завапио је Маровић, не постављајући питање да ли је легално (одакле је и како) његов млађани син Милош стекао тај стан.
Чак је и претеривао покушавајући да говори о о томе да је проблем како да се син Милош сада прехрани!? Као да је хтео Маровић да неке од нас наведе да им нешто уделимо… Невероватна дволичност и дрскост.
Помињањем „барке“ Маровић је хтео да брутално обмане јавност да он и његов син нису имали у поседу и скупоцену јахту. А у Маровићевом поседу и коришћењу јесте била и луксузна јахта, вредна десетак милиона евра, од 30-так метара “Кенцо” (Сара) у шта су се уверили сви Будвани и за то постоје докази… Имало се, могло се…
Напомињући да је повремено у лошем психофизичком стању објашњавао је да је он жртвован, али и да хоће да каже нешто о себи, да приближи истину, да се осећа разапет, да је „заборавио на море“ не покушавајући да објасни зашто је побегао из Црне Горе, ако није крив?!
Треба подсетити да је Маровић опљачкао Црну Гору за десетине милиона евра и правоснажно је осуђен у лето 2016. на две године и пет месеци затвора и с обавезом да држави Црној Гори врати – плати 1,1 милион украдених евра, и да уплати приде 100.000 евра у хуманитарне сврхе. Он је тада побегао у Србију и избегава због лечења (наводно пати од благе депресије са елементима суицидности) одлазак у затвор и плаћање казне до дана данашњег.
Маровић сматра да је он жртва политичког прогона
Изјавио је „да је неко с врха власти у Црној Гори одредио да буде жртвован он и његова породица као пример у борби против криминала и корупције“. У структури власти изнад Маровића постоји сам Ђукановић (у Бога иначе ни један од њих двојице не верује) па је јасно да је налог за његово хапшење стигао од Мила. Потом је Маровић небулозно испричао причу о добром псу из Јерусалема на којег симболично личи, јер је свима био добар док газда није рекао да је он зао пас…
Онда је изнанада Маровић изјавио „Нисам безгрешан“, али није навео ништа конкретно о тој својој наводној безгрешности. Па је и та изјава остала само празна фраза.
Кад се могло очекивати да Маровић почне да се каје, да говори о својим криминалим и корупционашким пословима, узимању милионских провизија свако се преварио, јер није било ни речи о томе како је са Ђукановићем правио мафијашки Монтенегро.
Маровић: С Ђукановићем данас на кафи, па ујутро у затвор
Маровић, монтенегрински партијски идеолог и „филозоф“се усудио да „скреше“ Ђукановићу да су били „искрени пријатељи“.
„Мој живот са Ђукановићем је углавном прошао у сагласностима“ истиче Маровић у својим неповезаним исказима, а онда почиње поново болну причу с краја 2015. о хапшењу стрине, кумова, деце, чланова породице, брата, сестре, жене…све у време власти „његововог пријатеља“ Ђукановића, који уопште тада не реагује на сва та збивања.
„Са Ђукановићем сам тог дана пио кафу, говорили смо и о некакавој кривичној пријави против мене, а сутрадан ујутро су ме ухапсили на моје запрепашћење… И по изласку из затвора у коме сам био више месеци био сам код Ђукановића и рекао ми је да није знао шта ми се дешавало?“
Маровић сетно понавља и каже: „Морам признати да ме највише боли да оно што се мени и мојој породици десило 2015. године, да хапсе моје децу и брата, читаву породицу, моја мајка умире гледајући шта се дешава…“
На наједноставније питање Душана Кнежевића, који је водио овај разговор са Маровићем, да ли је Ђукановић знао или не шта му се дешава Маровић је, што је скоро невероватно, држао испразно „предавање“ десетак минута и ништа није одговорио.
Говорио је потом Маровић да му је породица доведена до ивице опстанка, али на памет му није пало „ако није безгрешан, како сам истиче“ да постави питање да ли је бар делом сам одговоран својим делима за стање у које је довео и себе и породицу. И да се покаје!
Незајажљива жеља за отимањем туђе имовине натерала је Маровића да у своје нелегалне и криминалне послове уведе све мушке чланове своје породице, чак и ширу фамилију: синаМилоша, братаДрагана (надимак Маки), функционера општине Будва, стрица МитраМаровића… И то му није било довољно па је, кршећи једно од најсветијих правила мафије са Сицилије да у своје нечасне „работе и послове“ не увлаче женски део породице – увео и супругу Ђорђину, ћерку Милену, сестру од стрица НадуМаровић, па и супругу сина Милоша – Тамару…
Тако је Маровић постао – Дон, са тим новим специфичним „женским“ обележјем којим је надмашио и превазишао велике италијанске мафијашке босове са Сицилије.
Мало је таквих случајева у историји мафије (и они су из новијег доба), зато што је једна од главних идеја мафије одувек била да се сачува породица, да јача фамилија, увећава се њен број на рачун материјалног изобиља које настаје од нелегалних послова.
Маровићева опседнутост Ђукановићем
Да је Маровићу тешко, тачније немогуће да се јасно дистанцира од Ђукановића и свега што је с њима радио на штету грађана Црне Горе, и поред очигледне Ђукановићеве улоге у ликвидацији Маровића сведочи и његова ничим изазвана изјава „да га је М. Ђукановић материјално помагао“!
Не објашњавајући када је и због чега то било, колико је трајало и зашто би га Мило помагао као да је Маровић био без посла, а имао је стално високу плату и велике државне привилегије…
Маровићу као да није још увек јасно да свако ко сарађује са Ђукановићем се грдно вара да је сигуран, да има моћног и заштитничког пријатеља и да је безбедан. Ђукановић је спреман да се и од најрођенијег одрекне зарад опстанка на власти и пустиће низ воду кума, саборца, пријатеља, брата, свакога. Његови пословни ортаци и кадрови у његовој су немилости увек и нико од њих није сигуран.
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
Маровић и вера у Бога
Маровић, комунистички и партијски идеолог Демократске партије социјалиста (ДПС) говори и о својој трансформацији у затвору 2016. године: „Кад сам био у самици посетио ме митрополит Амфилохије и донео ми је књигу Николаја Велимировића „Кроз тамничке прозоре“. Стално сам читао ту књигу и молио се, молитве су ме спашавале од тешког психичког стања.
Ширили су и вести да сам извршио самоубиство док сам био у затвору… зато се сада бринем о истини која ће стићи, доћи до мојих унука о мени. Желим да се покајем, да се помолим Богу, за оне који су ми помогли…“
:::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::
О свом признању кривице за почињена крминална дела и корупцију и нагодбу са тужилаштвом о висини казне Маровић сада даје неубедљива објашњења „да он није учинио та криминална дела која је признао, него да је признао оно што је тражено од њега од стране државног тужилаштва!? Да би помогао себи и својој породици признао сам све што је тражено од мене. И данас се стидим тог свог поступка признања – истиче он.“
Маровић сугерише своју невиност
Тако је Маровић у трочасовној исповести покушао да представи себе као жртву политичког прогона и углавном невиног човека, за кога нема доказа о кривици у пресуди која му је изречена. А о свом главном прогонитељу Милу Ђукановићу ипак није могао да на бројна питања искаже ни један негативан став. Закон омерте (ћутања) за Света је светиња.
Да ли је Ђукановић био главни шверцер цигарета? Ни на ово питање није стигао одговор од Маровића, већ је објашњавао да су и неки људи из окружења око Момира Булатовића имали сличне послове.
А онда је изговорио неубедљиву реченицу: „Ја сам дошао овде да се борим за Ђукановића! Молим се Богу за њега!“
Оваква неискреност и дволичност човека који никада није поменуо Бога, Бог је за њега био можда и ђаво, одједном он постаде верник, као да је монах – он моли за друге и за Ђукановића?
На инсистирање Душана Кнежевића Маровић је при крају разговора признао „да му је државни тужилац Катнић рекао да висина његове казне ипак пресудно зависи од става његовог пријатеља Мила Ђукановића“. Тек да се зна ко о свему коначно одлучује и да нема никаквих независних институција у Црној Гори.
Знајући какав је режим годинама стварао у коме све зависи од једног човека и његове воље Маровић је наставио да се жали „како је био изгубио 17 килограма у затвору, да је био животно угрожен и да је као појединац био криминализован“. Он који је, са неколико функционера, створио ауторитарни бездушни режим, који је криминализовао цело душтво у Црној Гори!
Најзанимљивије је када се Маровић потом згража над неким опскурним ликом Мујовићем, његовим и Миловим блиским пријатељем, који није доступан органима гоњења у Црној Гори (нестао је негде), а сам Маровић је већ пет година у бекству са свим пресудама и потерницама.
Питање о српству Маровића и хвалоспеви Амфилохију
На питање „Да ли је Свето Србин“ немогуће је препричати или пренети одговор Маровића, који у тиради од 10 минута каже „ да је и Црногорац и да је Србин из Грбља, да је поносан што је Бокељ и Грбљанин, да се осећа као класични Црногорац, али и да је Србин“… Или нешто треће?
Наравно Српство се доказује делима, то је Маровић заборавио, а таквих дела код њега до сада нема, никада није ни било, јер је био све: интернационалиста, комуниста, лаик, Југословен…само не православни Србин. То се у његовом родном Грбљу добро зна да је Свето Маровић анационалан, а и шире у Боки Которској и Црној Гори па његови садашњи искази о Српству и Српској Православној Цркви јесу само маркетинг, пароле, празне флоскуле и фразе. О Маровићевом „српству“ све зна и Марко Бато Царевић, доскорашњи председник општине Будва, који потиче из истог села Кримовице из Грбља.
У овој ситацији користићи прилику пред изборе у Црној Гори да три сата окрестрира и себе представи као демократу и човека наклоњеног Српској Православној Цркви Маровић је оштро критиковао Закон о слободи вероисповести. Једино је ту конкретно рекао да Закон треба укинути, а да Амфилохије јесте духовна снага народа у Црној Гори.
На крају, Маровић је, ако је то важно, само делимично схватио ко је Мило Ђукановић и то га не аболира од одговорности за сва учињена дела. Маровић ипак не увиђа колика је катастрофа Мило Ђукановић, и да режим Ђукановића Црну Гору уводи у потпуну смрт, економску, духовну, културну, етничку итд.
Од Маровића нисмо чули ни признање о сопственој кривици за енермно богатство које је стекао, ни кајање за дела корупције која су доказана, ни јасну осуду деспотске Ђукановићеве владавине, ни осуду режима у Црној Гори због вишегодишњег прогона Срба, ни објашњење о својој бежанији у Србију, коју колико је познато, ничим није задужио Напротив!. Током референдума о независности Црне Горе 2006. године залагао се Маровић за независност, иако је у то време био председник Србије и Црне Горе.
Он, дакле, није ни истински покајник. Тај лукави политичар само покушава да се додвори новом политичком фактору у Црној Гори који се уобличава и прети да Ђукановића склони с власти. Његова порука кадровима ДПС јесте јасна, али се тешко може измерити да ли случај „Маровић“ може да дестабилизује ДПС или да његове чланове учврсти. За Црну Гору је важно да схвати да јој Ђукановић не треба, и ту је Маровић у праву, али Црној Гори не треба ни Маровић, јер сигурно није алтернатива.
Бивши политичар и потрошени партијски кадар ником више није потребан, сем органима гоњења. Да поновимо, тек тада ће правда бити задовољена.
Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ