Одлазак др Марка Поповића – неуморног истраживача средњовековне прошлости

Разоткривање средњовековне прошлости Србије многоструко је у вези са личношћу Марка Поповића. Широко образован не само у области археологије већ и историје уметности и архитектуре, представљао је модел посвећеног истраживача.

Марко Поповић рођен је у Ужицу 1944. године, а школовао се у Београду. Прво запослење добија у Заводу за заштиту споменика културе града Београда, а потом 1976. прелази у Археолошки институт и у њему остаје до одласка у пензију 2011. године. Вишедеценијска истраживања Београдске тврђаве, која је спроводио у оквиру истоименог научноистраживачког пројекта и документационог центра при Археолошком институту, чији је био оснивач и руководилац дуги низ година, открила су бројне детаље развоја београдских фортификација од антике до краја 18. века, захваљујући којима је споменички комплекс добио свој садашњи облик. Упоредо с тим, двадесетогодишњи рад на подручју Рашке, Новог Пазара и Сјенице донео је низ сазнања о граничном подручју између Византије, Бугарске и Србије у раном средњем веку, са тврђавом Рас изнад Пазаришта и Градином у Врсеницама код Сјенице као главним местима политичких и војних заплета. Подсећамо на његов немерљив допринос у изучавању боравишта првих Немањића у области Раса и њихових каснијих дворова на Косову и, у вези с тим, процеса настанка градова, као и градитељства и система одбране у српским земљама средњег века, са нагласком на Ужицу, Магличу, Новом Брду и последњим резиденцијама средњовековних владара, Београду и Смедереву.

С једнаком посвећеношћу Марко Поповић је истраживао сакралне комплексе, манастире и појединачна црквена здања – средњовековну Митрополију у Београду, Куманицу на Лиму, Цркву Светог Николе у Станичењу, манастире Павловац и Студеницу, катедралу града Новог Брда. Уз то, његов научни опус обухватао је и запажене прилоге из хералдике и сигилографије. Подсећамо да је он један од аутора три макете Београдске тврђаве, које приказују изглед фортификације у време турских и аустријских радова, као и да је учествовао у изради 3Д модела и анимација средњовековног Београда и Новог Брда.

Како су материјални остаци главно оруђе археолога за склапање слике о прошлим временима, наглашавамо и Марково настојање да помоћу тих, често неатрактивних предмета, проникне у свакодневицу средњовековног човека и приближи је јавности. Тај део опуса на најбољи начин илуструје његова активност у подухватима Приватни живот у српским земљама средњег века и Свакодневни живот у средњовековној Србији издавачке куће „Клио”, као и научнопопуларне едиције Овако се живело Креативног центра. Био је једнако успешан и у популарисању археолошких истраживања, учешћем у документарним програмима и сарадњом са новинарима, с нарочитим пијететом према редакцији културе Политике.

У својој пола столећа дугој каријери, поред вођења истраживачких пројеката обављао је различите стручне и друштвене функције: био је председник Српског археолошког друштва (1987–1990), председник Управног одбора Завода за заштиту споменика културе града Београда (до 2010) и председник Комисије за споменике од изузетног значаја и српска културна добра у иностранству при Министарству културе (2008–2013). Био је главни уредник часописа Наслеђе (до 2018) и едиције Сингидунум, члан Одбора за историју Босне и Херцеговине САНУ…

Добитник је Октобарске награде града Београда три пута – 1974, 1976 (колективна) и 1983. године, и Априлске награде града Београда 2005 (са В. Бикић), затим награде града Ужица „С. Пенезић – Крцун” 1989. и Награде града Новог Пазара 1985. године. У фебруару 2018. одликован је орденом Круне првог степена, године 2019. уручена му је Велика повеља града Ужица, а у фебруару 2020. одликован је Сретењским орденом трећег степена за нарочите заслуге у области културе.

Марка Поповића одликовао је неуморан истраживачки дух, али и повремено нестрпљив карактер. Верујем да је мишљење обавештене јавности неподељено када је реч о његовој стручности и решености да сваки посао којег се прихвати приведе крају, о чему сведочи импозантан опус од близу 280 публикација, од тога 19 монографија, међу којима има и оних објављених у коауторствима. Нажалост, његова радозналост и нестрпљивост нису могли да убрзају штампање још две монографије које је припремио, Утврђења средњовековног града Новог Брда (са Горданом Симић) и Манастир Шудикова у Будимљи (са Даницом Поповић). Тужни смо и због тога што није дочекао излазак зборника радова састављеног у његову част, под насловом Свет средњовековних тврђава, градова и манасти.

Извор:
ПОЛИТИКА