Србија запоставља границе

Крајем прошлог века заступници тада владајуће неолибералне парадигме убеђивали су свет да је време државних граница на заласку из простог разлога што силовито наступа доба глобализма. Тај нови светски процес, каже доктрина, карактерише све веће присуство не само питања глобалног карактера, него и начина уређивања одговарајућих области живота – тзв. глобално управљање. Није прошла ни деценија узнапредовалог искуства глобалног управљања (нека то буде последња деценија прошлог века) а већ су постале видљиве његове пукотине. Релативизација значаја држава и њихових граница, као најмеродавнијих параметара управљања јавним пословима, није исходила бољом алтернативом. Напротив, стварали су се обриси  глобалног беспоретка у којем правила игре намеће онај најјачи. Свет је дошао у опасност да постане глобална полицијска држава.

Данас су показатељи тог искушења и даље присутни, али се суочавају са озбиљном глобалном и националном конкуренцијом. Више нема само једне игре у граду-држави-свету и то је добро. Постоје видљиве и релевантне међудржавне компетиције на светском плану – економске, безбедносне, војне и дипломатске, као што постоје и стратешки спорови унутар држава, а пре свега оних најснажнијих. Сједињене Државе воде економски рат против Кине протекционистичким мерама државе, као што воде енергетски рат против Немачке и Русије државним претњама  компанијама које учествују у изградњи Северног тока 2. Иста, једина светска супер-сила, која је симболизовала спонтану (дерегулисану) глобализацију, изградила је одбрамбени зид на граници према Мексику у намери да се сачува против имиграције.

Други убедљив пример кретања супротном општој деетатизацији пружа нам  вицешампион глобализације, Европска унија. Само у неколико година текуће деценије  овде су два пута подизане међудржавне граничне баријере: приликом имигрантске кризе 2014-2015. и поводом још увек трајуће пандемије вируса Ковид 19. И док се другом поводу може наћи оправдање у непостојећем здравственом систему ЕУ, масовна имиграција из ратних зона Блиског истока и северне Африке оборила је једну важну интеграциону област ЕУ – унутрашњу безбедност. Не само да су тзв. спољне границе Уније нестале из видокруга њиховог „интегрисаног управљења“ и да је заједничка политика виза и азила доживела колапс, него је и унутрашња слобода кретања за грађане ЕУ, позната као зона Шенгена, доживљавала практичне ревизије од стране појединих држава чланица.

Свет се ослободио притиска два највећа центра глобализације и сада је у прилици да се суочи са изазовом градње новог поретка заснованог или на државама или на великим цивилизацијским просторима. Било који од ова два пута реафирмисаће појам граница.

Србија је ван ових кретања и политички и интелектуално. Она живи у својој стварности која по свим параметрима обитава у времену врхунца процеса глобализације, дакле у деведесетим годинама прошлог века. Иако је општепознато да ЕУ нема више капацитет проширења, Србија годинама таљига на тзв. европском путу и то плаћа својим зависним развојем, који већ више од деценије представља најобичнију стагнацију. Иако су САД и водеће земље ЕУ листом за то да Србија призна независност „Косова“, Србија је своје међународне односе овим поводом свела управо на најужу сарадњу са овим западним силама. Иако је диверсификације спољне трговине један од закона дугорочно стабилне и уравнотежене политике увоза и извоза, Србија већ деценијама постојано појачава своју трговинску зависност од ЕУ. Укратко, у свим овим виталним државним областима Србија се чврсто држи некадашњих центара глобализације слепо следећи њихове старе, данас све неуспешније стратегије.

Сећам се једног пројекта из 2004. године који је водио тада виђени европски политичар Карл Билт. Замисао се тицала фазне „нормализације“ односа између „Србије и Косова“, која је тако пројектована да до средине наредне деценије (око 2015) достигне свој идеални циљ, свој win-win-win смисао – обострано чланство у ЕУ, тј. неку врсту европског уједињења. Тешко је помислити да је К. Билт, препредени европски политичар, у то веровао. Али, у том тиму било је људи који су пројекту приступили са добром вером у лековите учинке „европских вредности“, као рецимо Иван Крастев. Тај посвећени тип учесника у пројекту још је био захваћен последњим таласом глобалистичког оптимизма. Овај талас, међутим, још увек запљускује српску политичку класу и њену европејску интелигенцију, као угасла звезда чији зраци још допиру до Земље.

Због тога у Србији нема одговарајуће јавне реакције на фантасмагорије које председник државе повремено вади из рукава, као рецимо: тзв. западни Балкан као царинска унија (пре две године) или скорија фиксидеја, „мини-Шенген“ за Србију, Македонију и Албанију. Ова последња идеја управо ових дана пред његов пут у САД на разговоре са представницима косметских Албанаца доживљава просторну минимизацију на Србију и „Косово“. Значи, ако је о првој идеји реч, испада да ако не може мање – зона слободне трговине (ЦЕФТА-споразум), онда може више – царинска унија. Или, код другог примера, ако зона Шенгена посрће на месту свог настанка и дугогодишњег деловања, има шансе за успех на југу тзв. западног Балкана. Сасвим у складу са идејом глоблизације која се управо реинкарнира на периферији европске периферије.

Ови примери говоре да је Србија држава која запоставља своје границе у време када оживљава ово обележје државне егзистенције. Није реч само о граници као физичкој препреци за „друге“. Реч је, више од тога, о важности и способности политичке елите да одговорно управља простором јавног живота своје заједнице. Оживљавање појма границе није усмерено на борбу против глобализације, јер реч је о процесу који се не може зауставити. Овде се ради о ефикасној политичкој контроли тог процеса коју могу да обаве само државе у неком заједничком поретку, а не само једна супер-сила или њен сурогат у виду „светске владе“. Оно што важи за макропланетарни план важи и за мезо- и микрорегионални план. Ко ово не схвати, његовом ће земљом управљати неко други (који се увек нађе). Србија је на оваквом на рђавом путу.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ