Одрастање уз екране

Када је дететов мозак превише изложен утицају телевизије, компјутера, видеа и других врста дигиталне стимулације, то може узроковати хиперактивност, раздражљивост и поремећај дефицита пажње (в. четврто поглавље). Америчка академија педијатара заправо препоручује да деца млађа од две године уопште не гледају телевизију нити видео.

Док се мозгови данашњих младих дигиталних домородаца адаптирају на брзе претраге интернета, њихови неуронски склопови и неки делови мозга који се обично прилагођавају традиционалнијим методама учења постају све мање развијени.

Многи студенти признају да су им рад у учионици и уобичајени систем предавања и хватања белешки досадни. Већина тинејџера више не пише дневник већ радије дели своје најдубље мисли са пријатељима – а често и странцима – на веб сајтовима и блоговима. Они не оклевају да баце дигитални уређај који су недавно купили како би набавили новији, бржи, са јаснијом сликом, бољом тастатуром или већим капацитетом за меморију – поготово ако изгледа „кул“.

Чак и пре него што се беба роди, здравље њеног мозга је под огромним утицајем животних навика мајке. Пијење алкохола може довести бебу у опасност од фетусног алкохолног синдрома, најчешћег узрока менталне заосталости који се може спречити. Пушење цигарета током трудноће може инхибирати пренатални развој мозга. Мајке које не уносе довољно фолне киселине, нарочито пре него што затрудне, могу родити бебе са дефектом неуралне цеви, а чак и емоционални стрес током трудноће може да ослаби координацију новорођенчета, успори његове реакције и оштети способност фокусирања пажње.

Већина синапси у бебином мозгу формира се током првих шест месеци живота, када мозак троши више од шездесет одсто укупних калорија које се унесу у организам. Премало стимулације мозга током овог периода води до формирања мањег броја синапси; превише стимулације може поставити оштећене синапсе и неприлагођене неуронске склопове.

Мала деца имитирају понашање својих родитеља, други од одраслих и својих вршњака, док слушају и уче да обраћају пажњу, да комуницирају и учествују у социјалним интеракцијама. Свакодневно читање детету, често изражавање наклоности и друге негујуће интеракције стимулишу млади дечји мозак тако да се нови дендрити развијају и гранају један према другоме. Функционална магнетна резонанца (ФМРИ) и позитронска емисона томографија (ПЕТ) показују да се специфична неуронска кола репрограмирају тако да се активирају када мала деца обраћају пажњу на другу децу и одрасле.

Без довољно интерперсоналне стимулације лицем у лице, дечја неуролошка кола могу атрофирати, а мозак може да не развије нормалне интерактивне социјалне вештине.

Међутим, прекомерна стимулација може такође негативно утицати на развој дечјег мозга. Превише додатних активности, превише надзирања или изузетно хаотична атмосфера код куће могу омести развој неуронских кола код детета и довести до ниског самопоштовања, анксиозности и растројености. Када је дететов мозак превише изложен утицају телевизије, компјутера, видеа и других врста дигиталне стимулације, то може узроковати хиперактивност, раздражљивост и поремећај дефицита пажње (в. четврто поглавље). Америчка академија педијатара заправо препоручује да деца млађа од две године уопште не гледају телевизију нити видео.

Како новорођенчад расте, њихов мозак је све мање осетљив на спољну стимулацију, али и старија деца и адолесценти још увек имају да пређу много корака у развоју на свом путу одрастања. Француски психолог из деветнаестог века Жан Пијаже представио је ове кораке одрастања, почевши од прве две године живота, када дете развија свет о другим људима и учи како да остварује односе са њима. Од друге до шесте године дете учи основне језичке вештине. Мишљење је релативно конкретно све до тинејџерских година, када способност за апстрактно мишљење и разум почињу да преовладавају. Ако дигитална технологија настави да одвлачи осетљиве младе умове садашњом брзином, мораћемо да редефинишемо традиционалне фазе развоја.

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ