Олга Четверикова: „НОВИ СВЕТ“ НАСТРАНИХ КАО СВЕТСКА СОДОМСКА АНТИЦРКВА (Први део)

Који претворише истину Божју у лаж и веома поштоваше и  послужише твар уместо Творца који је благословен во век. Амин. Зато их предаде Бог у срамне сласти, јер жене њихове претворише путно употребљавање у беспутно; тако и људи, оставивши путно употребљавање женскога пола, распалише се жељом својом један на другог, и људи с људима чињаху срам, и плату која требаше за превару њихову примаху на себи.

(Рим 1, 25)

«…И градове Содому и Гомору сажеже и развали и осуди, и постави пример безбожницима који би постали;

2 Пет 2:6

Хомосексуалност: настрани полни нагон према лицима свог пола

(Руско-руски речник Ушакова)

Последње две деценије   светско друштво се стрмоглавце утапа у стање древног многобоштва које је карактеристично за ону епоху када се свету још није био јавио Христос. Време као да се окренуло наопачке и народи, одлучно бришући  наслеђе вишевековног хришћанства, под паролом слободе и прогреса враћају се у прастара времена, трудећи се да у свему личе на наследнике Каина. Карактеристично је да управо када хришћани славе 1700-годишњицу од доношења Миланског едикта (313.г.) који је прогласио верску равноправност у Римској империји и који је означио почетак преласка државе у хришћанство, свуда на Западу се легализују содомски „бракови“. Ако су хришћански императори Констанције Други и Констант за  содомите  увели смртну казну, данашњи европски владари објављују да је злочиначка не само свака дискриминација  настраних, већ чак и њихово морално неприхватање.

Иако ово што се дешава личи на неки објективни процес, у суштини се ради о добро организованој свеопштој либертаријанској револуцији, коју бунтовници врше против Творца преко заједнице нељуди, и која је усмерена на промену саме суштине човека, на губљење његових људских духовних основа, природних биолошких коренова, уништење породице и традиционалних друштвених веза. Ради се о потпуном „ресетовању“ човека  како би му се омогућило да  добровољно приступи сатаниној антицркви.

Религијски извори содомизма

У већини древних многобожачких друштава није постојала морална забрана педерастије. Она је била општеприхваћена и често је значила не само полно задовољење, већ је имала карактер култа. То је било карактеристично како за Стари Исток, тако и за Стару Грчку, Стари Рим, келте и др.

Хомосексуални односи су били или део свете проституције у храмовима, или су значили део ритуала иницијације, у коме су дечаци постајали подчињени објекат одраслог хомосексуалца. Уз помоћ такве иницијације код њих је гушена слобода воље, и они су се слепо потчињавали племенским вођама-свештеницима. Сличан мистични ритуал је постојао и у Старој Грчкој, у Атини, где је хомосексуалност била институционализована која је  одраслијим дечацима из богатих породица обезбеђивала добијање положаја у управљању државом. Иницијацију је, по правилу, изводио будући таст. Млади мушкарац је   добијао улогу жене, а када је одрастао, за жену му је давана ћерка учитеља.[1] Пример такве социјалне организације хомосексуалности  био је и средњевековни Јапан у коме се политички живот налазио у рукама самураја, који су преко хомосексуалне љубави код младића васпитавали апсолутну оданост господару.

Обзиром да се хомосексуалност сматрала за ритуални начин потчињавања, она је коришћена и у односима међу социјално неједнаким људима, на пример, ради понижавања и претварања ратних затвореника у апсолутне робове, као што је то било у Старом Египту. Постојала је и комерцијална мушка проституција  када су робови сексуално опслуживали своје  власнике, као и искориштавање евнуха и кастрата у сексуалну сврху. У вези са тим, за највиши степен распуштености   сматран је живот римских богаташа, посебно у периоду прогона хришћана.[2]

Тако је историчар Арно Карлен, који је говорио да су од првих 15 римских императора њих 14 били содомити, писао: „Они су се бавили таквим култовима, да су њихове настраности сматране за најскандалозније могуће. Комодус, који је освојио престо 180.године, јавно се појављивао у женској одећи, а био је удављен  од стране свог хомосексуалног фаворита; Адриан је обожавао свог хомосексуалног љубавника Антонија. Али нико није могао да се упореди са Хелиохабалом који је почео да влада са 14 година – 218.године, а био је васпитаван у Сирији као свештеник Ваала. Он је у Рим ушао  у пратњи сиријских свештеника и евнуха,  обучен у свилу, са нарумењеним образима и нашминканим очима. Различити  историчари тврде да је он окупљао римске хомосексуалце и обраћао им се као дечак-проститутка; стављао је перику и куцао на врата бордела; покушавао да натера докторе да га претворе у жену; бавио се содомијом, у пантомими је играо улогу Венере, јавно је љубио гениталије својих фаворита и, као Неон, формално се оженио једним од њих. „Хелиохабал је у Риму установио гигантски ашрим (фалусни штап) од кога су јеврејски  цареви покушавали да очисте своје земље“.[3]

Како показује историја, извори содомског греха нису у грубим осећањима древних људи, већ у потпуном помрачењу њихове религиозне свести, у окултно-пантеистичком,  демонском карактеру паганског погледа на свет. На пример, зна се какву су улогу у развоју хомосексуализма у Старој Грчкој одиграли одговарајући ритуали Орфичких мистерија који су дошли са Истока, са култом Дионисија, у којима су добијали грубе, настране облике.[4] У Риму су они били познати под називом „баханалије“.

Управо се то демонско, окултно значење содомизма и раскрива у Књизи Постања, у којој се наведени грех, једини од свих, дефинише као «мерзость»  („гадост“), што представља  руски превод јеврејске речи  toevah, која у аутентичном тексту значи култску „прљавштину“.[5] „И рече Господ Мојсију: Ко би мушкарца облежао као жену, учинише гадну ствар обојица,  да се погубе – крв њихова на њих“. (3.књ.Мој. 20-13).

Стварно, читава библијска историја са градом Содомом сведочи да је он у ствари био сатанистичка заједница, која је  представљала оличење содомократије, у којој се одговарајућим поступцима  даје карактер култа (осим Содоме постојала су још 4 таква града, што значи да тај град није представљао изузетак). Када је Бог, пошто је сазнао за безбожничко понашање становника Содоме  и Гоморе, тамо послао два анђела, и Лот их позвао да преноће код њега, сви становници „од младог до старог“ су опколили његову кућу. Содомљани су од Лота захтевали: „Изведи их, ми ћемо им показати“, односно – силоваћемо их. Јасно је да они нису тражили чулно задовољство, њима је требало  да са дошљацима изведу ритуални акт, те да их баце на олтар свом божанству, односно сатани. Баш због тога је Господ спалио Содому  и сличне градове.[6]

Содомизам не представља једноставно ритуални акт, већ религију која је на себе преузимала одговорност  за богохулно искривљавање Божјег лика, приказујући ђавола као Бога.  То је најпотпуније приказано у кабали, тајном јеврејском учењу које је почело да се ствара у периоду боравка Јудеја у Вавилону, где су они били у тесним везама са халдејским жрецима, тако што су од њих узели пантеистички поглед на свет који је сједињавао божанство са природом и који је на божанство  преносио све законе природе.

Бог (Ен-Соф), по учењу кабале, представља бесконачно ништа, које у себи садржи дух и материју, односно и женски и мушки принцип. Мушки принцип произилази из  његове десне стране, а женски – из леве. Први човек, Адам, такође је био духовно двополно биће – андрогин. Али, будући да је био саблажњен земним стварима, добио је  путено тело и, пошто је из себе издвојио женски принцип, поделио се на полове. Заједно са Адамом створен је велики број  душа, које су на небу такође биле андрогини, али се при рођењу   њихова целина цепа и они губе савршенство и хармонију. Тако кабала интерпретира падање у грех, а обзиром да је циљ живота ослобођење од путеног тела и повратак у некадашње целовито стање и сливање са божанством, онда се и подела на полове разматра као  привремена појава дисхармоније која води у космички хаос.

Тако је содомски бунт против Творца стекао исконско  религиозно образложење, пошто је иступио против библијског „И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско – створи их“. (1.Мој 1 27).

Са признањем и прихватањем хришћанства у Римској империји све до 19. века педерастија је на Западу посматрана као настраност која представља резултат свесног човековог избора. Такав однос је био условљен јасном позицијом Хришћанске Цркве, која је ту појаву оцењивала као смртни грех који у потпуности мења личност, као противприродни блуд („блуд, који се чини против природе“), као страст која је прешла у навику, односно: као болест душе. У складу са тим, и грађанско право је педерастију квалификовало као преступ против друштвеног морала и подвргавало је кривичном кажњавању.

Временом та пракса није нестала, она се сачувала у тајним окултним друштвима и сектама, где јој се даје онај исти сакрални смисао. Антихришћанске секте гностика и манихејаца, које су повезане са кабализмом, полазећи од дуалистичког погледа на свет (дух = добро, материја = зло) и сматрајући видљиви свет и чулност делом зла, а оне који носе „гносис“  за „изабране“, осећали су се  потпуно ослобођени од норми општеприхваћеног морала. Како је писао истраживач Пиеш  „још много више него критика и неслагање, овде се ради о побуни… против човечје судбине, против самог постојања, света, па чак и бога. И та побуна може да доведе… до нихилизма „гностика – либертанаца“ који крше све природне и моралне законе, злоупотребљавају своје тело и све на свету како би све понизили, истопили, одбацили и разрушили“.[7] Одбацујући љубав, гностици и манихејци су одбацивали и брак, брачну везу су сматрали да је само за најпримитивније. Гностик Маркион, на пример, изјављивао је да  уздржавањем од брака, одбијањем да продужи људски род, он љути Творца. Гностици су тврдили  да ће одузимање људима свете тајне брака и њено замењивање педерастијом избавити  човека од индивидуализма пара,  од егоизма љубави и породице.

Наставља се

Фонд Стратешке Културе