Украјинска лекција Белорусији

Пише: Слободан Самарџија

Житељи Украјине, друге по величини европске државе, са сетом посматрају шта се ових дана дешава у суседној Белорусији. Гледају и питају се где су сами погрешили 2004/05, када су у жару тзв. наранџасте револуције кренули у бунт против власти. Ипак, више од свега питају се: Како су једну велику победу довели до невероватне супротности, претворивши сопствене животе у – безнађе?

Украјинска опозиција предвођена председничким кандидатом Виктором Јушченком и Јулијом Тимошенко покренула је пре деценију и по серију штрајкова тражећи промену политичког система који је оличавао тадашњи проруски премијер Виктор Јанукович. Два круга избора за новог шефа државе праћени су међусобним оптужбама кандидата, домаћом и страном пропагандом, разним утицајима…

Убрзо, грађани су почели „спонтано” да се буне. Улични протести у Кијеву ескалирали су до те мере да су морали да се укључе полиција и снаге безбедности. У нередима су животе изгубиле десетине људи, углавном од куршума које су с обе стране испаљивали скривени провокатори.

Власт је поклекла, револуција је успела. Али, њене последице по обичне грађане показале су се трагичним. Држава је почела да клизи у хаос, сиромаштво, национализам… ЕУ и САД, који су до грла били умешани у поменута догађања, суочени са Русијом, нису имали снаге да цео процес изнесу до краја и Украјина се нашла заглављена између прошлости и никада неостварене будућности. Коначан крај „наранџасте револуције” наступио је 2014, кад је Русија вратила Крим под свој суверенитет и покренула процес обезбеђивања широке аутономије за Донбас.

Шта се сад дешава у Белорусији, која никад није прошла кроз украјинску врсту „демократизације”? Нереди у Минску и другим великим градовима, оцењени као последњи кораци десовјетизације истока Европе, показују слабости сличне онима које су пратиле украјинска дешавања. Барем кад је реч о организационој структури. Истиче се спремност за „лабављење” ауторитарног режима председника Лукашенка, али поједини политичари и групе, фактички неизабрани од народа, за себе узимају право да воде тај процес. Ако треба, и из иностранства. У складу с постулатима досадашње западне демократије, којих се, како видимо, држи све мање држава овог дела света.

Овог пута су као „извршиоци радова” истурене прве белоруске комшије – Пољска и Литванија. Европске дипломате процениле су да није тренутак да се иде оштрије и да први, идеолошки део посла могу да обаве земље које су у прошлости биле под паском Совјетског Савеза. С друге стране, позиција Русије у данашњој Европи је у тој мери стабилизована да би било каква промена на том плану могла скупо да кошта оне који би кренули у било какву авантуру. Велики број санкција које су САД увеле Русији због изградње гасовода „Северни ток 2” у Европи су наишле на оштро неодобравање и практично се и не примењују.

И премештање значајних америчких војних снага из Немачке у Пољску дошло је у најнепогоднијем тренутку. Пољска свакако жели да се наметне као водећи партнер САД у Европи, али она је на самој граници с Белорусијом и већ и та близина прети да изроди нежељене ситуације, посебно ако се има у виду да је белоруска армија, фактички, продужена рука руских војних снага и да би се при било каквом инциденту њихово заједничко реаговање подразумевало.

Укратко, много је оних који би од белоруског бунта да извуку за себе понеку корист. Али, терен је клизав, а неопрезни кораци могу да буду погубни. Уз то, Русија не бежи од обнове Совјетског Савеза, овог пута с Белорусијом, Украјином и Грузијом као партнерима. Први кораци ка безбедносном и економском уједињавању одавно су назначени.

Европљани, ма колико да би волели да бившу совјетску републику „ослободе” утицаја Москве и потчине је себи, за то немају снаге. Украјинско искуство није примењиво у Белорусији ни због чињенице да је јединство Запада нарушено, како унутрашњим комешањима у Европи, тако и општим слабљењем утицаја САД. Ипак, најважније је оно што виде сами Белоруси. А то тешко да може да их осоколи.

Паметно деловање Москве могло би да стиша немире код суседа. Позивањем Лукашенка на одступање, уз устоличавање снага које ће наставити његову политику, или коначним стварањем „наддржаве” Руса и Белоруса с Владимиром Путином на челу.

Извор:
ПОЛИТИКА