Цвијетин Миливојевић: А зашто „национални стадион“ не би био у Црној Трави?

Пише: Цвијетин Миливојевић

Није озлоглашени Нерон изградио Колосеум (па није ни могао да тамо „баца хришћане лавовима“, што му се и данас погрешно приписује) већ династија Флавијеваца (Тит Флавије Веспазијан, Тит и Домицијан) који су победили у краткотрајном грађанском рату који је уследио после Нероновог убиства. У доба Флавијеваца, овај највећи антички амфитеатар заиста је коришћен за најпопуларније „спортове“ тога доба: за гладијаторске и борбе са животињама, за извођење драма, јавне спектакле као што су симулације славних битака, али и – за егзекуције! Али, веза са Нероном постоји у имену амфитеатра: овај самољубиви император одлучио је, наиме, да му се, за живота, излије бронзани („селфи“) кип, колосалан као и његова раскошна царска палата што се простирала на чак три римска брда. „Колос Сунца“, како се звала Неронова статуа висока најмање 30,3 (неки извори тврде и свих 37!) метра, стајала је на истом месту где и данашњи колосеум.

Можда нам будући национални стадион, стварно, и није „насушна потреба“ (пошто нам и постојећи зврје празни), као што Врховник сматра, али, изненадићете се, овај пут се, у много чему, слажем с Врховником: наш „Колосеум“ може да буде не само ствар националног и државног престижа, већ и прави економски погодак, али и најефикаснији безбедносни потез за државу!

Ја се овде, као пијан плота, држим презумпције, пословично преобавештеног (поништеног доктора) мр Синише Малог који је – као доказани, жуто-напредни, стручњак за приватизацију у најширем смислу, визионарски закључио: „То (елем, стадион) и није толико велика инвестиција колико користи треба да донесе!“ С чим се сасвим слажем!

Али, сумњам, дакле, постојим да (иако немамо ни пројекат, нити… ни…), Поништени доктор већ све, о „Концепту Стадион сити“, унапред зна: „План је да у оквиру стадиона направимо цео град. Биће ту изложбени сајмови, простор за културу и концерте, аквапаркови, али и технолошки парк који укључује долазак великих светских трговачких ланаца. Већ преговарамо са компанијама Икеа и Кауфман, које су врло заинтересоване да се нађу у оквиру целог комплекса. Биће ту и јако много пословног простора, као и комплетан стамбени блок. Све ће то бити приватне инвестиције које држава неће субвенционисати!?“

Па, зна и да ће се, „на 326 хектара простирати спратни садржаји, на 65 хектара саобраћајна инфраструктура“, да ће бити 10.500 паркинг места, да је планирана изградња примарне саобраћане мреже, као и изградња нове петље која ће омогућити укључење на аутопут Београд – Шид са обилазницом; као и да ће се до стадиона моћи да стигне и железницом јер се планира проширење линије 4 „БГ воза“…!?

Моје су дилеме – невезано за Поништеног доктора – следеће:  Колико ће то, на пример, да кошта и ко ће то, и од чега, да плати? Да ли ће нас то стајати 50 или пет пута више у милионима евра, с обзиром да су досадашње (званичне?) рачунице биле исувише „растегљиве“, за нешто што ће се – не рече ли тако Врховник – платити из државног буџета? Од који, дакле, пара, када смо, 1. јуна, само два дана пре него смо престали да имамо легалну и легитимну у Скупштину и Владу, обавестили Канцеларију УНДП да, „због кризе изазване пандемијом коронавируса нисмо у могућности да преузимамо нове финансијске обавезе“, због чега је поништен тендер за израду техничке документације за национални стадион?

Немам чак ништа ни против тога да ово буде Врховников споменик (и предизборни адут) самоме себи, уочи, рецимо, редовних председничких и београдских и, изгледних, ванредних парламентарних избора – ако ће од тога бити нечега и на опипљиву ползу народу!

Не знам ни када је последњи пут наш Врховник и (по властитом признању) бивши фудбалски хулиган походио, као обичан навијач, неку утакмицу, па се питам да ли га је то неко намерно слагао (није, ваљда, Заменик градоначелника?) да су се у Србији  „данас промениле потребе, да људи иду на стадионе да уживају са породицама, да им буде лепше на стадиону“? Било ми зато мало тужњикаво како се Врховник као предшколац уживео у ролу малог архитекте: те, „биће споља челична контрукција, унутра дрво, дакле, природни материјали“…

Али, моје основно питање, да подсетим, није „шта ће нам национални стадион“, већ – шта ће нам национални стадион усред кукурузишта, у равном Срему, надомак пренабуџене престонице? Зашто  се новим гр(а)ђевинама уништава најплодније земљиште Доњег Срема, већ нагрђено магацинима, халама, складиштима и ружичастим студијима „Задруге“, поред  аутопута код Шимановаца и Пећинаца, обилазнице ка Остружничком мосту и „Милошу Великом“, и на пушкомет од Аеродрома „Никола Тесла“?

Пошто већ наш будући „Вембли“ неће бити стациониран  ни у неком новобеоградском блоку, али ни у Макишу (дакле, ни на водоизвориштима питке воде, будућој полазној станици метроа и Карићевом „Теслаграду“) – како је претходно „визионарски“ најављивано – већ на њивама приградске општине Сурчин, да ли се неко у Врху Врхова коначно сетио да Србија није само Београд?

Босанскохерцеговачка фудбалска репрезентација, ето, своје утакмице као домаћин, не игра ни на (сарајевским) „Кошеву“ ни на „Грбавици“, већ на „Билином пољу“ у Зеници, иако је легендарни „Челик“ данас само трећелигаш!

Ако ће већ национални стадион бити толики привредни замајац, као што Врховник и Поништени доктор тврде, зашто га не бисмо изградили (у или) негде око Ниша? Тамо је једини српски међународни аеродром (откако смо сурчински изнајмили на 40 година Французима) „Константин Велики“! Код римског Наиса се укрштају трасе  аутопутева према Грчкој (ускоро и према Албанији),  дакле Егејском и Јонском мору; према Бугарској и Црном мору, према Турској, дакле и према Азији; у близини је и наше (ако неко из Врха Врхова не кани то да промени) Косово и Метохија – што ће рећи: Ниш није крај света!

Али, што је најпоразније, ми у овом тренутку, имамо полупразну, без људи, југоисточну Србију.

Доскорашњи министар без портфеља, попечитељ за задруге и регионални развој, годинама, упозорава на баук пражњења српског села. Рачуница његовог „Националног  тима за препород села“ је сурова: од око 4.700 насеља у Србији, тренутно је у фази нестајања чак 1.700, а у хиљаду живи мање од 100 становника! У селима је 260.000 неожењених мушкараца и 100.000 неудатих жена!

Мој колега из покојне „Борбе“, последњи  чувар ватре Захарија Трнавчевића у српском новинарству, Бранислав Гулан је отрежњујуће суров: „У Србији 1.000 села нема продавницу, а 500 нема асфалтиран пут! У 150.000 сеоских кућа нико не живи, а 50.000 кућа нема власника!“

То је сада већ, не само економски, него и демографски, национални, па и безбедносни проблем, јер су рубна подручја, пре свега, источне и јужне Србије, скоро потпуно празна, без становништва!

Да би човек, поготово млад, остао на селу или дошао овде да живи, он не жели да буде „грађанин другог реда“ – он жели да има и школу и амбуланту и цркву и интрернет и пошту и задругу и дом културе и спортске садржаје.

Кркобабићев Национални тим је, управо, фокусирајући се на пет округа на југу (Нишавски, Пиротски, Топлочки, Јабланички и Пчињски), заједно са Одбором за село САНУ и Географским институтом, предложио да извршна власт, у следеће три године, конкретним мерама покуша да заустави не само пражњење села, него и општинских центара у тим подручјима. У том смислу, идеја је да се у ових пет округа, 100 села дефинишу као гравитациони центри и да у њима држава директно помогне егзистенцију пољопривредних домаћинстава, породичних газдинстава, као и развој сеоског, ловног и бањског туризма, развој и унапређење инфраструктуре, приступаних саобраћајница, локалних путева и слично. Све под геслом: „Рубни делови Србије заслужују посебну пажњу, јер је овде сваки човек драгоцен!“

Могу да разумем Врховника да се плаши да западним кредиторима помене сам Ниш као локацију будућег стадиона, јер су њихове (и његове?) уши превише осетљиве на постојање Српско-руског хуманитарног центра на Нишави. Али, ево му још боље, а мање опасне идеје: Најмања и најнеразвијенија општина у Србији налази се на крајњем југоистоку, на граници са Бугарском, близу међе са другом НАТО-државом С. Македонијом.  Она је историјски завичај најбољих српских дунђера и неимара („Црнотравац“ је заслужио споменик и у самом Београду!), има само 1.000 становника „распоређених“ у 25 насељених места, а чак шест хиљада хектара нераспоређеног државног земљишта! А то је чак 10 пута више од, како је из Врха Врхова саопштено, неопходних 600 хектара за национални „Стадион Сити“ (са 60.000 седишта) који би био изграђен!

Зашто, ако је већ тачно да ће тамо где буде стадион „квадрат вишеструко да поскупи“, не поскупи баш у Црној Трави или у том, од Београда заборављеном, делу Србије, а не по њивама око пренатрпане метрополе? Ако се, уз стадион, граде нови хотели, ресторани, продавнице,  и отварају нова радна места, нека то онда буде у Наису, у Врању, Прокупљу, Лесковцу, у оближњим српским срединама на Косову и Метохији…

Ако већ споменик Стефану Немањи није тамо где је била (и јесте) српска земља Немањића, у старом Расу или у престоним местима државе Немањића по Косову и Метохији, већ испред београдске Железничке станице, зашто и национални стадион мора да буде у пољима (Пе-ка-беа или је, ипак, реч о приватном власништвуи?) између Јакова и Сурчина, а не негде на „пустој земљи“ југа и истока централне Србије?

Има ли ишта логичније него да, ако смо већ луксузним атрактивним тренинг центром  Фудбалског савеза Србије, почастили Стару Пазову, сам национални стадион, на коме ће репрезентација играти своје утакмице, буде на потпуно другом крају земље? Да није у питању конформитет, комодитет, или нешто друго? Богу хвала, имамо пристојне аеродроме и у Београду и у Нишу, зар је проблем размаженим фудбалерима да се помере мало са београдских сплавова и одиграју неку утакмицу у дресу са националним грбом и у, такорећи, „срцу Србије“? Сигуран сам да би тамо трибине биле много попуњеније него на пољопривредним парцелама код  надомак Београда.

На крају, изградња једног  таквог капиталног објекта негде „у провинцији“, могла би да буде и стартни пиштољ за превођење децентрализације,  у коју су се све власти које памтим теоријски заклињале, на терен, у стварни живот и праксу.

Не бих да злослутим, али да је покојни Милошевић имао бар имало слуха и послушао многе политичаре (сетих се Парошког) и јавне личности које су, још 1990, предлагале трајно измештање дела министарстава и државних институција  из Београда, на територију „од Хоргоша до Драгаша“, док се то још могло, данас би Србија друкчије преговарала са НАТО окупаторима о будућности 17 одсто своје територије…

Извор:
НСПМ