ПРОБЛЕМИ ЖИВОТА НА СЕЛУ (први део)

Тренутно у Србији има око 260 хиљада неожењених момака и око 100 хиљада неудатих девојака од преко 40 година старости.

Пише: Саша Илијић

Ја сам дете са села. Живео сам на селу од рођења, али не могу рећи да сам рођен на селу. Сви смо се рађали у болницама у градовима и то наводимо као место рођења. Оних који су рођени на селу је све мање, а са њима се полако гасе и села у Србији. То наравно није главни нити једин разлог, али је занимљива подударност.

У исто време, у званичној пописној и законодавној терминологији се и сам термин  „села” и  „сеоског насеља” губи из употребе. Тако да данас у Србији постоје  „градска и остала насеља”.  У преводу то би значило – градска насеља и оно што је још увек  „остало“ од сеоских насеља.

Да ли је све то случајно?

У данашњој Србији око 40% становништва живи у  „ванградским” насељима, тј. селима. Због актуелног изборног закона, где се бирају партијски, а не народни представници, годинама уназад готово да нема аутентичних заступника људи са села у Скупштини.  Чак више од половине општина нема свог представника.

Да ли је и то случајно?

По актуелном Закону о локалној самоуправи, сеоска насеља немају своју управу, а савети месних заједница и месне заједнице су функционално обесмишљене и у потпуној су зависности од општинских власти, без својих финансија и гарнтованог извора прихода. И тамо где је потребна сагласност локалне месне заједнице, то се своди на формално објављивање јавне расправе на огласној табли у општини или неким нискотиражним новинама. Та пракса је потврђена и у актуелним дешавањима око спорних изградњи мини хидроцентрала.

Да ли је и то случајно?

Од Другог светског рата на овамо, у периоду комунизма, читава индустријализација и изградња државе је изведена захваљујући “преливању дохотка” из пољопривреде у индустрију и “маказама цена” које су држале социјални мир. Земљишни максимум од 10 хектара је ограничавао могућност сеоских газдинастава у ширењу производње, али су у исто време створена успешна друштвена пољопривредна предузећа. Рад  „за плату” постајаоје све примамљивији и популарнији од рада на сопственом имању. Све под будним оком власти  „да се неко не обогати” и са третманом сељака као реликта прошлости кога треба држати под контролом.

То се у суштини наставило и после пада комунизма само уз пуно лепих речи и обећања,али без ваљане реализације. И даље се  „пазило” да се сељак не обогати, али уместо успешних пољопривредних комбината појавили су се појединци, блиски режимима на власти, који су преузимали послове у пољопривреди. Затим се укључују и страни инвеститори који уз све привилегије државе почињу да  „инвестирају” у пољопривреду. Законске мере и подстицаји су одговарали мањем броју привилегованих, а села су се и даље празнила иако и у градовима више није било посла. Више нико не тражи посла ни у индустрији, већ преко партијских веза, па „на државна јасла”. Енормно се увећao број запослених у државној администрацији, а недостатак привредне активности надомешта новим задуживањима и распродајом државне и друштвене (подржављене) имовине.

Да ли је то случајно?

И поред свега тога, без исплативе економске рачунице, људи и даље покушавју да остану на својим имањима, али је то све теже. Друштвени и културни живот на селу замире и село се своди на пољопривреду за сопствене потребе и старачко домаћинство. Тренутно у Србији има око 260 хиљада неожењених момака и око 100 хиљада неудатих девојака од преко 40 година старости.  Просечна старост становништва се више не повећава, јер је дошла до биолошког максимума, тако да предстоји само изумирање села. Празни се  „терен”, а у исто време природни ресурси у атарима већ скоро  „бивших” села,  се издају или продају разним инвеститорима, припрема се законска основа за даљу узурпацију и природних ресурса супротно потребама локалног становништва, уз деградацију животне стредине.

Случајно?

У селима Србије имо око 50 000 напуштених кућа и још 150 000 кућа у којима тренутно нико не живи. Сведоци смо заговарања решавања демографских проблема у Србији насељавањем миграната. Већ се и у плановима Светске банке планира и посредно спомиње повећање броја становника Србији и појављује се нови термин у употреби –  „демографски инжењеринг”.

И то је све случајно?

Који закључак из свега овога извести и шта нам је чинити?

Извор:
ИФН