Сведоци времена и предaка

У књизи „Српска гробља на Косову и Метохији” Митре Рељић анализирана је уништена споменичка и језичка баштина на тамошњим надгробним белезима

Пише: Мирјана Сретеновић

Мисао о потреби бележења надгробних текстова на Косову и Метохији пре него што их „прогута” земља јавила се недуго по изгону приштинских Срба 1999. године, наводи Митра Рељић, професорка Универзитета у Косовској Митровици, која је све податке са тамошњих надгробних споменика недавно објавила у књизи „Српска гробља на КиМ: уништена споменичка и језичка баштина”, у издању Матице српске из Новог Сада.

Монографија је резултат вишегодишњег прикупљања и обраде споменичких натписа са порушених камених белега, као и података са поломљених или ишчупаних дрвених крстова, уништених спомен-чесми подигнутих на гробљима, лимених плочица постављених (уместо крстова) изнад глава упокојених и убијених Срба и неидентификованих страдалника за време бомбардовања 1999. године и након њега.

На појединим гробљима, као што је у Вучитрну и Ђаковици, ангажовањем сродника или Комисије за спровођење обнове (при Савету Европе), један број срушених споменика је у међувремену усправљен и поправљен. Многи од тих надгробника на гробљима која су остала без адекватне заштите поново су срушени.

– Изгнани Приштинци желели су да их обавестимо у каквом су стању споменици, а ми смо хтели да им пренесемо утешну вест, стрепећи да ли ћемо тражене гробове да затекнемо „живе”. У исто време, новоустановљена парцела на градском гробљу у Приштини, на којој су без ковчега, крста и свог језика „сахрањивани” проналажени Срби и они умрли у приштинском Дому стараца, постајала је све пространија – навела је Митра Рељић.

Укупан број гробних места на подручју централног и северног Косова, Косовског Поморавља, јужне и северне Метохије, са којих доноси податке, износи 1.049. Нека су стара више од сто година.

– Лимене плочице на свежим хумкама, исписане масном бојом, бројевима и почесто албанском графијом, биле су опомињући показатељ затирања националног, културно-језичког и просторног идентитета Срба. Старо гробље у Ђаковици данас служи за одлагање отпада, старих грађевинских машина и слично – пише ауторка која је књигу посветила сећању на све Радмиле и Радомире, Миланке и Миловане, Стојане и Стојанке, Јаблане и Ковиљке, Јеремије, Јефимије, Пантелије, Ристосије…

Објашњава да на српским гробљима на КиМ преовладавају вертикално постављене мермерне или гранитне плоче свакојаких ликовних решења и у већем броју црне боје. Од симбола доминира крст, јавља се у разним облицима (детелинасти, јабучасти, са равним линијама, краћим или дужим хоризонталним крацима). На старијим споменицима презиме жена и деце је изостављено, и жена се у таквим ситуацијама идентификује именом мужа или оца – Сара Живина, Јелисавета кћи Живојина. Новији споменици имају облик цвета, сунца или крила при чему је једно често поткресано…

– Ма колико оскудни, споменички натписи пружају довољно података о историјском усуду, вечитим, насиљем изазваним миграцијама и тегобном животу косовскометохијских Срба, о патријархалној везаности породице и вери Косоваца и Метохијаца. Оно такође потврђују међусобно уважавање чланова патријархалне породице. Из њих се јасно види да унуци нису заборавили деде и баке, стричеви синовце и синовци стричеве. Ако нема ко други, дуг према умрлом испуниће члан породице који не мора бити у крвном сродству, као што показује пример у Сувом Лукавцу где је на крсном белегу уклесано – спомен гради јетрва Станица – наглашава Митра Рељић.

Највећи број презиме је са форматима -ић, -евић, -овић, док 35 има друге завршетке -ин, -ан, -ак, -ек, -ев, -ов, -ац, -аз, -ски. Нека од ових презимена су топонимског порекла: Бадањак према селу Бадње у данашњој Хрватској, Жегран (према селу Жегра недалеко од Гњилана), Мрђа (према селу Мрђе надомак Дрвара у БиХ). Док је одређени број страног, словенског или несловенског порекла Клер (нем.), Шаркези (мађ.), Захаров, Успенски, Нумитиј (рус.).

У корпусу разматраних споменичких натписа забележена су према опадајућој учесталости следећа занимања: свештеник, трговац, официр, жандар, кафеџија, кројач, зидар, возач, столар, месар, казанџија, професор, доктор, економиста…

Порушена гробља сведоче о томе да су Срби на простору Косова и Метохије, без обзира на политичке и идеолошке мене, своје упокојене доследно испраћали ћирилицом. Ова српска гробља, наглашава ауторка књиге, представљају јединствене чуваре нашег сећања (реч „сахранити” у руском језику и данас значи „сачувати”), на којима се ишчитавају подаци о историјском усуду, вечитим, насиљем изазваним миграцијама и тегобном животу косовскометохијских Срба. Они сведоче и о патријархалној везаности породице, вери, обичајима и језику, наводи Митра Рељић која годинама истрајно пише о језику и култури Срба на Космету.

Извор:
ПОЛИТИКА