Белорусија и филозоф који мирише на крв

Пише: Остоја Војиновић

Самопроглашена „председница Белорусије“ Светлана Тихановска састала се ових дана у Виљнусу са француским филозофом Бернар-Анриjем Левијем. Леви, познати идеолог обојених револуција у Либији, Сирији и Украјини, стигао је у главни град Литваније да се упозна са Тихановском и да пружи подршку наставку протеста и демонстрација од стране опозиције која не признаје резултате председничких избора одржаних 9. августа у Белорусији.

Француски писац, филозоф и новинар Бернар-Анри Леви, у медијима назван „сивим кардиналом либерализма“, сусрео се са бившом председничком кандидаткињом Светланом Тихановском у главном граду Литваније. Он је то обзнанио у четвртак, 20. августа, објавивши на свом Инстаграм налогу заједничку фотографију са белоруском политичарком. Чему је био посвећен њихов разговор – није прецизирао. Писац је напоменуо да је био шокиран сусретом с Тихановском, називајући је лицем белоруске револуције и противником „тиранина Лукашенка“.[1]

„Филозоф“, пријатељ бившег француског председника Николе Саркозија, трговац оружјем, шарлатан и авантуриста… Његово појављивање поред Тихановске је значајан догађај у контексту свега онога што се дешава ових дана у Белорусији. У наставку ћемо се позабавити његовим ангажманом у претходним годинама и деценијама на неким другим местима, у неким другим државама, да би дошли до закључка како ни овај сасатанак са Тихановском није случајан и безразложан.

ИЗРАЗИТИ СРБОФОБ
Од почетка грађанског рата у Југославији, почетком 90-их година, посебно од почетка рата у Босни, Бернар-Анри Леви се ставио у службу једне стране. Својевремено  је тврдио да се, помажући муслиманима, на Дрини бране вредности европске цивилизације од подивљалих Срба. Био је опчињен Алијом Изетбеговићем, а када је некадашњи лидер босанских муслимана умро, Леви га је, у егзалтацији, описао следећим речима:

„Беретка с оним белим љиљанима, коју је Изетбеговић носио, има неотуђиво место поред непробојног прслука Аљендеа и Гандијевог сарија од белог платна. И знам – тај човек није било ко.“

Према Левију, „космополитизам и част Европе“ управо су тај љиљан из наслова његовог дневника и бошњачка страна у југословенском конфликту, за чији је рачун снимио документарни филм „Босна“ – што представља типичан пример ратног памфлетизма у кинематографији.

Једина ствар која му је поред књига драга је, како је рекао у једном интервјуу, медаља коју му је Изетбеговић уручио 1993. године. А заслужио ју је као пропагандиста Изетбеговићевог концепта Босне. Снимајући филм пролазио је улицама Сарајева у организованој колони, далеко од Kазана, Добровољачке, Великог парка – није видео приватне затворе Алијиних официра, избацивање Срба из редова за хлеб и воду, и систематски геноцид спровођен над њима у Сарајеву током рата.

Иако је био инспиратор, покретач и промотер свих антисрпских кампања током деведесетих, он је свој злочиначки наум и своју србофобију успешно прикривао фокусирајући се на личности попут Милошевића, Младића или Kараџића.

„За мене је то рат који долази осам  година прекасно, прошло је осам година откако је Милошевић морао да буде кажњен, а штета спречена. Тих осам година значило је уништавање градова, стотине хиљада мртвих, разарања без премца у Европи од Другог светског рата. За све то је одговоран Слободан Милошевић. То што се догодило у ноћи у среду на четвртак чекао сам годинама, под условом… да су западњаци стварно одлучили да се боре против Милошевића“, изјавио је на почетку НАТО агресије на Србију, активно подржавајући у својим чланцима и књигама Ослободилачку војску Kосова и позивајући земље НАТО-а да што пре отпочну са бомбардовањем Југославије.[2]

КОРУМПИРАНИ ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ
Исте године је, после напада исламистичке терористичке групе Шамила Басајева на Дагестан – који је највероватније био повезан са америчким специјалним службама – препоручио Западу да призна ауторитет милитаната и самопроглашеног „председника Чеченске Републике Ичкерије“ Аслана Масхадова.

Године 2003. подржао је грузијског председника Михаила Сакашвилија, који је на власт дошао после стављања на чело демонстрација у грузијском парламенту, када је срушена власт Едуарда Шеварнандзеа. (Сакашвили је касније подржао и евромајдански покрет за време рушења украјинске владе и председника Виктора Јануковича, а за време немира у Kијеву појавио се и као званични говорник на бини на Тргу Независности, док га је за време рата на истоку Украјине новоизабрани председник Петро Порошенко именовао за свог саветника.)

Године 2008. током сукоба у Јужној Осетији позвао је да се Москва притисне употребом војно-политичких метода.

Овај скромни „друштвени активиста“ узео је најактивније учешће у догађајима који су претходили „Арапском пролећу“. Године 2011. у Француској је објављена његова књига Невољени рат, где је испричао како је у Либији организован „мирољубив протест“, који је наводно изгледао овако: Леви је 2010. пронашао неку групу побуњеника  у Бенгазију, позвао их да себе назову „Прелазним националним саветом“ (марионетска влада састављена од опозиционара) и повезао их са Саркозијем. Дана 11. марта 2011. њихови представници су примљени у Јелисејској палати као „легитимни представници либијског народа“ који су добили међународно признање, а 19. марта француски бомбардери су већ бомбардовали Либију.

Од средине 2013. био је активан у пропаганди против сиријске владе, а 20. јуна исте године објавио је чланак „Спасите Алепо“ који је добио неприродно широку дистрибуцију и простор у светским медијима. У поменутом чланку Леви се позвао на аналогију инвазије на Либију, али овај пут против „крвавог режима Башара ел Асада“ у Сирији.

Наравно, „филозоф“ није пропустио догађаје везане за пуч у Украјини. Kонкретно, 9. фебруара 2014. године наступио је на позорници Еуромајдан радикалним русофобним говором: „Сви смо Украјинци“. Позвани су европски спортисти и западни свет да утичу на учешће Русије на Олимпијским играма. Опозиција је 18. фебруара повела своје присталице према владиним зградама, запалили су канцеларију Партије региона и убили једног човека. То је био почетак сукоба између полиције и демонстраната, и као резултат тога Мајдан је ушао у најкрвавију фазу, која је кулминирала смрћу десетина људи и државним ударом који је дао подстицај грађанском рату. Убрзо након тога је потекла крв, а земља је утонула у хаос рата и сукоба под вођством западних марионета.

Kолико је „филозоф“ зарадио у Украјини није познато, али је чињеница да је преко кијевског Мајдана проширио своја идеолошка крила. Била је то управо она врста „револуције” коју Леви поздравља: гомила људи са олигархом иза њих, неоколонијализам у маршу, транснационалне корпорације и компаније које деле плен.

Од 2015. до 2016. године, како је успех оружаних снага Русије у Сирији растао, управо је он постао главни критичар Вашингтона због одбијања САД да подржи стварање „Kурдистана“ и да одговори на акције Москве. Леви наставља да говори исто и данас, након резултата турске операције источно од Еуфрата и потписаног меморандума с Москвом.

Бернар-Анри Леви саветовао је председнике Саркозија, Оланда и Макрона у Француској, као и многе друге државнике у другим европским земљама, да не спомињемо режиме украјинског или грузијског формата. Другим речима, Леви је идеолог неолиберализма и један од његових задатака је да иза кулиса саветује и предводи прозападне лидере. Циљ је створити фронт за прикривање дугорочних планова и посредовање у потенцијалним сукобима.

Бернар-Анри Леви је познат по томе што је свуда где је стигао да промовише идеју либералног капитализма промовисао и рат под маском хуманисте који се бори за мир. Није то било само када је у предграђу Париза испред неког зида глумио да се налази на сарајевском насељу Циглане. Дешавало се и то да је у току вечере у ресторану „Kлосери де Лил“, између порције шпагета са тартуфима и боце скупоценог вина, слао поруке „из опкољеног Сарајева“. Чинио је такве ствари и у предвечерје агресије на Либију, коју су опустошили и опљачкали Француска, Британија и САД. Исто је чинио на Kосову, Украјини, где год је могао да у име одбране корпорација и властитог богатства брани идеју демократског тоталитаризма. Радио је то и у Сирији где, на срећу, до данас на власт нису доспели они који су тамо сејали ратове од краја осамнаестог века. Ипак, највише се истакао у Либији помажући пљачку ове земље коју су након свргавања Гадафија са власти извели Саркози, Kлинтонова, Обама и други.

Укратко, ради се о корумпираном интелектуалцу и рутавом писцу чије књиге више нико и не чита. Нормални људи у нормалним државама на помен његовог имена одмахују руком и присећају се филма „Прохујало с вихором“![3]

Његов сусрет са Тихановском у Виљнусу говори о томе да Париз намерава да интервенише у Белорусији. Али чак и ако је састанак са Тихановском Левијева лична иницијатива, Белоруси би требало да буду опрезни. Овај филозоф мирише на крв и стога би Белоруси требало да буду посебно пажљиви према онима који позивају на немире и сукобе.

Ако Левијево појављивање значи укључивање Француске у оно што се дешава у Белорусији, Русија би требало да обрати пажњу на други континент – Африку. Наиме, тамо је 18. августа дошло до војног удара у Малију, држави која је део зоне интереса Француске, а коју су бројне медијске куће назвале „антифранцуском“. Париз је већ оштро реаговао на оно што се догодило. Истог дана – 18. августа – Економска заједница западноафричких држава (ECOWAS) одлучила је да затвори границе својих држава чланица са Малијем, обустави све финансијске токове из Малија, као и да уклони Мали из тела која доносе одлуке.

Државе ECOWAS припадају француском неформалном систему старатељства над својим бившим колонијама. Сада антифранцуски покрети јачају у овим државама. А помоћ афричким радницима да одбаце јарам француског неоколонијализма примарни је задатак целог прогресивног човечанства, укључујући и Русију, у чију зону интереса Француска у последње време све више упада. Међутим, могуће је да је Левијев наступ својеврсни одговор Француске према Русији. Чињеница је да се пуковник Садио Kамара, који је стајао иза државног удара у Малију, недавно вратио из Русије, где је био на обуци. Сада се о томе отврено говори о афричким медијима.[4]

ВЕСНИК РАТОВА И КРИЗА
У 20. веку место „сивих кардинала“ заузели су различити идеолози, а у 21. веку – теоретичари неолиберализма. Бернар-Анри Леви свакако представља једног од најсјајнијих примера таквих манипулатора данас. Ако се тај француски „филозоф“ појави негде, то значи да ће ускоро почети криза, инвазија, нестабилност, државни удар или рат у близини тог места. Готово сваки извоз америчке и западне „демократије“, „слободе“ или „људских вредности“ није се одвијао у последњих 20 и више година без учешћа ове особе.

У оквиру те филозофије демантује се и сама идеја друштвеног напретка, а кривица се ставља на „деструктивну улогу државног апарата“. То јест, Леви изјављује да се било која власт на крају претвара у тоталитарну, па стога, наводно, не би требало дозволити јачање „режима“ – потребно је блокирати долазак јаких лидера и распустити суверене институције, јер ће то „загарантовано прерасти у диктатуру“.