НДХ 2.0 у Београду – 25 година срамоте

Видимо систематски рад на релативизацији хрватског геноцида („Покоља“) – што је у пуној симфонији с неоусташтвом у Хрватској, а све с филантропским позивањем на регионално помирење

Пише: Слободан Антонић

„Грађански“ Београд и ове године обележио је Олују на уобичајено сраман начин. Реч је о медијском затрпавању Олује – те кључне деонице хрватског геноцида (1–2). То завртање, како сам описао лане, има шест тачака:

1. Прећуткивање (о Сребреници из свег гласа, о Олуји ни словца);
2. Крив је српски национализам („Милошевић је први почео“, „Крајишници протерали Хрвате“);
3. Туђман и Милошевић све договорили („Слоба хтео Крајишнике да насели на Косово“);
4. Олуја није геноцид већ, евентуално, етничко чишћење (али „договорено“, значи, некако полу-добровољно, у крајњем – ником ништа, појео вук магарца);
5. А и Србијанци су испали мућак („продавали воду за 5 марака“, „ТВ БГ1 пуштао Весну Змијанац“, „нико да изађе на улицу“);
6. Ко нам је крив што смо растурили онакву земљу, срећом, мој Београд је свет, наша дивна YU-оаза.

Неки од селебритија, у међувремену, само су променили позицију, али звук овог шестогласног грактања остао је једнако заглушан.

Срђан Драгојевић је, рецимо, с позиције бр. 1 („шта то беше Олуја?“), прешао на позицију бр. 2: „Ако желимо да причамо о злочинима хр. војске у Олуји, морамо претходно да причамо о прогону Хрвата из Крајине“.

Једини проблем овакве релативизације јесте што уводи правило да се један прогон оправдава претходним.

Онда се и прогон Хрвата из Крајине, ваљда, може оправдати претходним прогоном Срба из Загреба или Задра? („Задарска кристална ноћ“, „Откос“, „Оркан“, „Пакрачка пољана“/ „породица Зец“…).

Плус што се прогоном Срба из 1995, онда, може оправдати и сваки следећи реваншизам – када се буде враћала, рецимо, наша застава на книнску тврђаву.

Ето колика је памет београдских селебрити-мудраца.

Али, доследност и кохерентност никада нису становали у тим главама. Зато код њих у исто време важи:

1. Свако помињање Братунца је релативизација Сребренице („Смешни сте с тим вашим `а шта су они нама радили`, ахаха… Фашисти!“); али, истовремено је на снази и:
2. Ко хоће о Олуји мора прво о Шкабрњи („А шта смо ми њима радили претходно, то заборављате? Фашисти!“).

Они су, разуме се, у стању да ову двомисао варирају до сутра – а да не примете ама баш никакву противречност:

1. „Бомбардовали смо Сарајево из чиста мира, одвратно!“;
2. „Не мислите ваљда да нас је НАТО бомбардовао из чиста мира, а-ха-ха!“

То је типични „другосрбијански стечени рефлекс посипања пепелом по глави“, што рече Ламброс. Срби су криви и кад су злочинци, и кад су жртве. Кад је Сребреница, ми криви. Кад је Олуја, опет ми криви.

И наравно, наново се истакла комесарка Србљановић. Она је позната по конфабулацијама, попут оне о плавокосом дечаку, са снимка из Сребренице, којег генерал Младић милује по глави, е да би дететова лобања, затим, била пронађена тек стотинак метара подаље… Ју-ју-страшно, одвратни Срби, патет-патет, шмрк-шмрк…

А када је „плавокоси дечак“ нађен жив и здрав – ено га у Прохићима код Сребренице, наша списатељица само је презриво одмахнула руком и рекла: „Па шта, то је могао бити и он.“

Овога пута, пак, Србљановићева је у Блицу исфантазирала да је твит Владимира Ђукановића („Свима вама који сунчате задњице по Хрватској желим разлупан ауто“) – јер, вели књижевница, управо „таква мржња инспирише и на конкретне кораке“ – довео до тога да су „бахати дивљаци у Хрватској колима јурили и претили Милану Антонијевићу, само зато што су му видели београдске табле. Послушала будала будалу“, објашњава она.

Човек би помислио да наша суочарка има наднаравне спознајне моћи којима је утврдила да је управо Ђукановићев твит био окидач који је довео до јурњаве за Антонијевићем.

Невоља је, међутим, у томе што је инцидент с Антонијевићем био два дана пре Ђукиног твита (инцидент: 4. 8, твит: 6. 8).

Ионако је било тешко поверовати да су двојица хрватских билмеза прочитала Ђукин твит, села у ауто и појурила Антонијевића. Али, што је још боље, Биљана од нас заправо очекује да поверујемо да су ове добричине антиципирале шта ће за два дана да напише Ђука, да су због тога прокључале и решиле да се освете првом Србину на ког налете.

„Па шта, то је могло бити и због тога“, вероватно ће одговорити књижевница. „Ионако је веза прво узрок онда последица прецењена“. А и по тачки 14. грађанистичког катехизиса: „свуда има будала“.

То ме подсетило на чувену тврдњу НВО громаде, Драгана Поповића, да је „ЈНА у нападу на Вуковар ангажовала 1600 тенкова, да би сравнила са земљом град који је бранило 1800 људи. Срамније ратне операције свет није видео!“.

Када му је скренута пажња да цела „велика” ЈНА, са свим својим трофејним возилима, није имала толико тенкова, Поповић је хладнокрвно рекао: „Омашио сам број тенкова, крив сам, али то није ни била поента мог твита.“

Него шта је била? Да се шака јуначких Хрвата борила с лавином зликовачких српских тенкова? И да уместо споменика Стефану Немањи, за који Поповић лично обећава да ће „кад падне власт вала да лети у ваздух“, има да се подигне споменик Незнаном Хрвату?

Заправо, ма колико покушавали да третирате озбиљно когнитивне процесе у Србљановићкиној или Поповићевој глави, на крају ипак морате да признате да су они тек негде на нивоу четворогодишњег деришта: стакато алогични, крешендо хировити, препуни најфантастичнијих измишљотина, и са готово потпуно разоружавајућим непознавањем стварности…

Безнадежно.

* * *

Оно што је, међутим, било приметно ове године, јесте ескалација мита о З4. Били смо запљуснути разним, иначе потпуно произвољним, „сматрањима“ о З4 као наводном спасу од Олује – почев од Златка Црногорца од подгрејаног Вука Драшковића.

Чак је и Ђиласова Странка слободе и правде (ССП) – која има амбицију да буде главна опозициона партија, па се стога има озбиљно схватити – нашла за сходно да оснажи ову глупу и штетну митоманију.

„Власт коју су водили Милошевић, Шешељ и Мира Марковић, а чији главни јуришници су били Вучић и Дачић“, објавио је ССП, „голом силом је натерала Србе у Хрватској да одбију план `З4`, који је, уз гаранције међународне заједнице, Србима у Хрватској давао највиши могући степен аутономије, укључујући заставу, грб и валуту. Под притиском Вучића и Дачића, а под патронатом њихових политичких очева Милошевића и Шешеља, тадашњи политички представници Срба у Хрватској су мировни план одбили. Потом је уследила војна акција Олуја.“

Готово ништа у ових пар реченица није тачно, и оне се могу третирати тек као још један допринос доминантној грађанистичкој култури лупетања. Задржаћу се овде само на основној тези да је З4 давао Крајини државу у држави и био наводни спас од Олује.

Прво, понуђени текст био је тек платформа за преговоре – никакав коначни споразум. Важно је разумети да је текст садржао максимум права за Србе, максимум који је током преговора био планиран – значи, планиран (!) – да се што више умањи.

То јасно истиче чак и руски амбасадор у Хрватској (1992-1996) Л. В. Керестеџијанц, иначе члан З4: „Разговарали смо о томе (у З4 – С. А.) како ћемо након српског пристанка одмах почети радити на томе да полако неке ствари ‘одузимамо Србима и дајемо Хрватима‘“.

Исто налазимо и код Немца Г. Х. Аренса, који је био амбасадор ЕУ у Загребу и члан З4 (овде 158-159).

Преговарање о овом плану можда је требало прихватити из тактичких разлога, да би се добило на времену – мада је Небојша Вуковић одлично показао да време уопште није радило за Крајину, напротив.

Али, у преговорима не само да се не би добило ништа више од онога што је понуђено. Заправо, имајући у виду поменуте интенције мини-контакт групе З4, могло се добити само мање. При томе, оно што је у почетном тексту З4 понуђено било је, у односу на стање на терену – катастрофа.

И сад као друго: свако ко погледа мапу Крајине предвиђену планом З4 одмах ће схватити да, у том тренутку – а реч је о 30. јануару 1995. – ниједан српски политичар то није могао да прихвати као решење.

1. територија Крајине, по З4, обухватала је тек трећину актуелне територије Републике Српске Крајине;
2. реч је о 11 мање развијенијих општина РСК (Книн, Бенковац, Обровац, Лапац, Грачац, Кореница, Војнић, Вргин Мост, Глина, Костајница и Двор на Уни); у њима је од 581.000 Срба у Хр. (по попису 1991), живело тек 155.000 Срба;
3. Целокупну Западну Славонију, као и општине Петриња, Слуњ, Дрниш, уз делове општина Госпић, Оточац, Огулин, Дуга Реса, Карловац, Сисак и Новска – дакле, плус половина територије РСК изван Западне и Источне Славоније – требало је одмахпредати хрватској војсци;
4. Источна Славонија, Барања и Западни Срем били би предати Хрватима у наредне две године;
5. чак и тако окљаштена Крајина, била би састављена из две раздвојене области; пошто општина Слуњ није ушла у састав Крајине, РСК је пресечена на два дела, у две енклаве; „држава у држави без територијалне целовитости и линије комуникације и није држава“;

Прихватање овог плана, наравно, био би сигнал свим Србима у РСК изван те две енклаве да почну да пакују кофере и упале тракторе. Чекати јуначку хрватску војску? Побегли би главом без обзира.

Нама је данас лако рећи „боље ишта него ништа“ – јер, знамо исходе Бљеска и Олује. Али, тог 30. јануара 1995. прихватање З4 значило је предавање две трећине територије РСК и њиховог становништва смртном непријатељу. Који би се српски политичар на то усудио?

Јер, да је Милошевић, рецимо, 30. јануара 1995. пристао на З4 и да је тај план спроведен без икаквих умањења српских права (а што је, како смо видели, намеравано), до дан данас би био проклињан као неко ко је Хрватима на тањиру предао две трећине Крајине.

Сумњам и да би сами Крајишници – мислим на народ – у том тренутку прихватили З4. Њима би се, најпре, морало објаснити да ће, у супротном, Хрвати извршити агресију с вишеструко надмоћним снагама, а све уз помоћ САД. Морало би им се рећи и то да су изгледи на успешан отпор, против такве војне силе, минимални.

Нисам сигуран да би их и то убедило. А како с таквом самопоражавајућом пропагандом, након тога, преговарати и ценкати се с Хрватима? Или водити одбрамбени рат?

Једина алтернативна стратегија за Милошевића, која се не би завршила потпуним губитком Крајине, била је – улазак у рат. Војска Републике Српске могла је да притекне у помоћ војсци РСК, а Србија да с тенковима форсира Дунав, те да од Вуковара, преко Осијека, крене ка Загребу.

Не верујем да би се то особито допало данашњој, као и ондашњој, Другој Србији. Јер, нема сумње да би се на то умешале САД (НАТО) – бомбардујући српске тенковске колоне.

Али, с таквим развојем догађаја, у неком тренутку, морало би доћи до примирја и преговора. У том случају, Српска Крајина вероватно не би била тек тако ликвидирана („пала шап`том“).

Међутим, шта је Милошевић имао у Београду? Док је у Загребу на делу била пуна националистичка мобилизација – с општим консенсусом да се „побуњени Срби“, као „реметилачки чимбеник“, имају на сваки начин неутралисати, укључујући и војно, у Београду су мамице из касарни изводиле синчиће, а улицама је кружио камион из чијих звучника је одјекивало: „не рачунајте на нас“, „мир брате мир“ и „римтутитуки“(„anagram for turim ti kitu, trans. I put my dick in you“).

Милошевићу се може свашта приговорити. Али, две потпуно промашене оптужбе „грађанске Србије“ – које се већ четврт века, почетком сваког августа, папагајски рециклирају – јесу: 1. није прихватио З4; и 2. договорио се с Туђманом за „Олују“.

Прво је, као што сам показао, бесмислено; а друго је апсолутно недоказано – никада нисам видео ниједан једини доказ – и зато, методолошки, у рангу урбаног мита (в. овде168-169).

Те општеместашке фантазме друге Србије утолико су лицемерније што је њу, као што знамо, одувек било брига за Србе у Крајини, за Србе у Бих, за Србе на Косову – заправо, за било кога другог ко није она сама и њена сопствена доња позадина.

И после свега, њени инфлуенсери данас се бесрамно хвале – од Ивана Ивановића до Срђана Драгојевића (уз усхићено терцирање Антонеле Рихе), да су осолили ту исту позадину у „хрватском мору“ – баш на дан прославе „Олује“.

Наравно, свако има право да летује где хоће. Али, само корисни српски идиоти хрватског Пројекта 3/3 не осећају нелагоду када се хвале да су се 4. или 5. коловоза купали на Мљету или у Ровињу – a да им „ништа није било“.

Прошле године сам написао да је то „нормализација етничког чишћења извршеног у Олуји“, која је за Пројекат 3/3 од изузетне важности – управо зато што долази од номиналних сународника жртава.

Ове године, пак, то је још прецизније изразио Миодраг Зарковић: „Летовање у Хрватској питање је пристојности и људскости. Пристојни људи не летују по гробљима, стратиштима и конц-логорима. Хвалити се проводом на хрватском приморју суштински је једнако безосећајно као и правити селфи на сахрани“.

* * *

Када је Милан Брдар пре десетак година изрекао да „постоји проусташки београдски лоби“ (овде 321), та оцена је, тада, изгледала помало претерана.

Данас, међутим, видимо систематски рад на релативизацији хрватског геноцида („Покоља“) – што је у пуној симфонији с неоусташтвом у Хрватској, а све с филантропским позивањем на регионално помирење.

Та релативизација врши се на седам начина:

1. тако што се ревизионистички минимизира број убијених у Јасеновцу и, уопште, у НДХ (в. овде или овде);
2. тако што се изједначавају геноцидна НДХ и Србија под војном управом Немачке (Бранка „Београд-измислио-гасну-комору“ Прпа: „`Иако се зна ко је био Павелић и шта је радио`, исто су радили и `разни ликови у српској историји` – `не води се рачуна о концентрационим логорима које је Недић стварао и сервисирао`“; ово је потпуна неистина, јер у окупираној Србији [1941-1944] нису постојали логори које су држали Срби, а у којима су истребљивани Хрвати, Јевреји или Роми, е да би се могла направити било каква паралела с Јасеновцем и НДХ – С. А.);
3. Јесу нас Хрвати истребљивали, али и ми смо друге, а и међу собом смо се немилице таманили (Басара; Јасеновац и Покољ овде се релативизују изједначавањем садистичког геноцида над стотинама хиљада жена и деце, с војничким стрељањем неколико хиљада заробљеника – што је свакако злочин, али: то није исто! С. А.);
4. Срби побијени у Бљеску и Олуји колатерална су штета легитимне војне акције (Александар Секуловић: „Без обзира да ли је страдалих српских цивила [у Олуји – С. А.] било 116, 681 или 1205, то је у сваком случају жалосна чињеница, али не и злочин; та чињеница је последица [претходног српског – С. А.] злочина, а одговорност за страдање цивила пада на онога ко је започео рат“; овде 19).
5. У Београду може улица Елвиса Прислија, али не и Благоја Јововића („чиме нас је задужио?“; „слављење освете и насиља“, „јака ствар, убио Павелића – тада већ неважног старца“);
6. О Јасеновцу и НДХ пожељно је да се говори једино у кључу „историје људског зла“ и „наратива о добрим људима у злим временима“; о дубоко укорењеној старчевићевској политичкој култури, о плебисцитарној подршци Хрвата НДХ (бар до 1943), о општенародним прославама погрома и изгона Срба у Олуји и Бљеску, као и о данашњем довршавању Плана 3/3 – уз општи консенсус Хрвата – не сме бити ни речи („подгревање српског национализма“).
7. Када се каже да су за Јасеновац „криви Карађорђевићи“, а да је извршење правде над Павелићем „слављење крвне освете (од стране – С. А.) убице и насилника“ то је права „критичка историографија“; насупрот томе, свака критика оваквих релативизација усташких злочина није ништа друго до „прогон“ и „линч“.

Но, да погледамо и какво нам се то „помирење“, ових дана, нуди из Загреба – због ког нам је нужан толики степен самопорицања и снисходљивости пред злочинцима?

Коментатор Јутарњег листа, пошто је похвалио претходну Туђманову „помирбу кћери и синова усташа и партизана“, хвали и Пленковићеву намеру да „проведе помирбу Хрвата и хрватских Срба“, а с циљем да, пазите сад – „дјеца агресорског народа не би носила кривњу својих предака“ (?!).

Такође, коментатор портала Index.hr, у наизглед „помиридбеном“ чланку „Што си радио у рату, тата?“, има читав одељак чији је наслов: „Србији се не може и не смије вјеровати“ – све дотле док се Србија искрено не покаје због „агресије на Хрватску“ (?!).

Хрватски коментатор Пешчаника нада се да ћемо „коначно живјети као сав нормалан свијет“, а његова визија нашег помирења је да се „догоди папинска посјета Београду, а папа том приликом, скупа с вјерским поглаварима, моли за све жртве и за помирење вјера и народа у Јасеновцу, у Вуковару, надајмо се и у Сребреници“ (јер, Јасеновац, Сребреница и Вуковар су, је л` тако, једно те исто – С. А.).

У складу, ваљда, с оваквим визијама „помирбе“ из Загреба, и београдски релативизатори и историјски ревизионисти коначно су се „аутовали“ и „изашли из ормана“. То поздрављам – барем сада знамо на чему смо.

Коначно нам је ваљда јасно да се од нас очекује, осим споменика Незнаном Хрвату, и минут ћутања за погинуле хрватске бранитеље на почетку сваке школске приредбе, да сваки политички текст у новинама има да почне осудом великосрпске агресије на Хрватску, те да се годишњица Олује прославља на Калемегданској тврђави, одакле ће се усхићено посматрати како чланови АКУД „Лола“ плутају Савом држећи се за руке, тако да њиховим телима буде исписано: „Браво, сусједи“!

И ја сам пре десет година мислио да Брдар претерује. Али, зар у свем овом београдском НДХ 2.0 лудилу нема система?

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ