Ко је убио кнеза Михаила у Кошутњаку? (2)

Пише: Лука Угрица

Отварање одређених архива и проучавање документације којом данас располажемо, доводе нас до потенцијалних субјеката и центара моћи који су стајали иза атентата на кнеза Михаила

До данас, нажалост, нисмо одгонетнули који је био кључни мотив за убиство кнеза Михаила и ко је био мозак, тј. творац целокупне завере против њега. Међутим, отварање одређених архива и проучавање документације којом данас располажемо, нове анализе догађаја и чинилаца ове приче те нов приступ проналажењу организатора доводе нас до потенцијалних субјеката и центара моћи који су стајали иза атентата.

Непосредни извршиоци – браћа Коста и Ђорђе Радовановић – затим Лазар Марић и Станоје Рогић били су познати још истог дана и они ће након кратког суђења бити погубљени. Када говоримо о мотивима браће Радовановић треба напоменути да су они током судског процеса изјавили да су им разлози били пре свега личне природе, да се радило о освети Обреновићима, пре свих Михаилу.

Презир породице Радовановић кнез је на себе навукао одбијањем да помилује трећег од браће, Љубомира, угледног адвоката и вође Клуба либерала у Ваљеву, који је 1865. оптужен због сумње да је учествовао у прављењу лажних исправа у Тамнави, те због залагања за свргавање династије Обреновић са власти и успостављање републике. Та пресуда је представљала велику увреду за Радовановиће. Његова браћа заклела су се потом на освету српској владарској династији.

ЛИБЕРАЛИ И КАРАЂОРЂЕВИЋИ
Током процеса сви оптужени указали су на Павла Радовановића, четвртог брата, као на главног организатора саме операције (свакако да он није био и мозак читавог плана о атентату). Павле, тада чувени српски адвокат и чврсти либерал, противник политике кнеза Михаила ту чињеницу ни сам није покушао оповргнути. На суђењу је признао да му је примарни мотив била освета због срамоте и штете нанете његовој породици, али да је поред тога желео и промену политичког система државе.

Према његовом убеђењу, монархију је требало заменити републиком или евентуално на престо довести сина бившег кнеза Александра, Петра Карађорђевића, којем би нова либерална влада најпре новим уставом строго ограничила владарску моћ. Будућем српском краљу изгледа да је било суђено да ступи на крвави престо, након завереничког свргавања једног од Обреновића. Ипак, то се није десило 1868. већ 1903. године, након убиства краља Александра.

Међутим, у првом делу судског процеса нико од оптужених па ни само судско веће нису инкриминисали бившег кнеза Карађорђевића за умешаност у атентат. То ће се пак напрасно променити у даљем току суђења. Наиме, након пар дана полиција добија налог да упадне на једно од имања Александра Карађорђевића и том приликом проналази 5.000 дуката, скривених у повећој саксији. Управо ће та позамашна свота новца послужити судском већу као кључни доказ и недостајућа спона између некадашњег кнеза и ухапшених завереника. Познато је такође да су Павле Радовановић и Александар већ годинама сарађивали, а да му је Павле пружао своје адвокатске услуге.

Андрија Вилотијевић, настојник поменутог имања, тврдио је пак да је новац био намењен за куповину новог земљишта у непосредној близини њиховог поседа за које се, према његовим речима, чекало да буде и званично оглашено на продају. Власт је, међутим, такво објашњење одбацила као неосновано. Новој влади је одговарало да се истрага сузи и усмери управо ка бившем кнезу, уместо да се круг осумњичених прошири, јер би се онда у том кругу нашла имена многих истакнутих либерала који су одржавали сусрете са Павлом Радовановићем. Временом би се на тај начин дошло и до високо позиционираних политичара.

Треба рећи да се либерали генерално нису слагали са спољном и унутрашњом политиком кнеза Михаила, иначе владара конзервативних политичких начела. Штавише, били су његови најљући политички противници и свесрдно су радили на подривању Михаиловог угледа и ауторитета у земљи. Докле је ишао њихов анимозитет спрам кнеза Михаила најбоље илуструје чињеница да су величанствени догађај, огромну победу веште српске дипломатије, а то је предаја шест утврђених градова Србији без испаљеног метка, окарактерисали као кукавички и недостојан чин.

„Добио је, уместо да је ослободио градове…“

Писали су либерали у својој штампи не би ли некако дискредитовали тај историјски чин. Стиче се утисак да им је било жао што за градове није проливено још мало српске крви. Можда је требало да се народ проведе као после Првог српског устанка!? Можда им није било довољно изгубљених српских душа, уцвељених мајки и жена, спаљених домова… Тој и таквој „политичкој елити“ недостајало је очигледно државничког капацитета и интелектуалне способности да сагледају величину дела кнеза Михаила и заоставштине српском народу.

Већина учесника атентата припадала је управо либералним политичким круговима те су стога либерали прихватили понуду да учествују у састављању нове владе, као и да буду део посебне судске комисије која би правац истраге о убиству одвела на другу страну. Тако су предупредили да целокупна кривица евентуално буде приписана њима. Из свега наведеног се јасно види да истрага није могла бити у потпуности непристрасна и објективна, те да ће улога српских либерала остати до даљњег под велом тајне.

Напослетку, поново је евоцирана прича о откривеној завери против кнеза из 1864. године, која се збила у смедеревском крају. Ту заверу сковала је лукава Персида Карађорђевић. Њен рођени брат је сада, четири године касније, такође означен као један од учесника у Михаиловом убиству. Он је био коњички капетан војске и заједно са још једним официром, Ђорђем Мрцајловићем, требало је након атентата да стави под контролу војни гарнизон. Они у томе нису успели и неколико дана касније осуђени су на смрт стрељањем под оптужбом за учествовање у завери против законитог српског кнеза. Брат кнегиње Персиде надао се до последњег часа помиловњу младог Милана, међутим до тога није дошло. Сву власт и одлуке у земљи је сада доносио преки суд, са Блазнавчем на челу. Он није имао милости за осуђене заверенике.

Поред њих, због учествовања у завери стрељани су још и браћа Радовановић, Станоје Рогић, Лазар Марић, затим Љубомир Тадић, Андрија Вилотијевић, настојник имања као и Светозар Ненадовић – укупно 18 особа. Осуђени Радовановићи били су и у родбинској вези са породицом кнегиње Персиде, Ненадовићима. Династија Карађорђевић проглашена је тада проклетом, те јој је забрањен повратак у земљу, одузето свако право на српски престо док су Александру Карађорђевићу конфискована практично сва имања која је поседовао у земљи.

Међутим, све личности које су до сада поменуте представљају тек врх леденог брега, такорећи оперативни аспект завере. Нико од њих није самостално донео коначну одлуку о убиству кнеза, нити су сами одредили најбољи тренутак за спровођење акције. У позадини целе приче стоји наравно неко много моћнији, кога не треба тражити међу Србима и у границма кнежевине, већ изван ње. У тренутуку када је убијен, кнез Михаило Обреновић више никоме није требао – никоме осим српском народу.

Својом политиком заступања српских интереса и чврстим, независним вођењем државе навукао је на себе гнев многих великих сила и крупних европских играча. Њима је требао неко послушан, без националних визија и амбиција, спреман на сваку сарадњу и све уступке, неко ко неће бунити балканске народе против сурове османске репресије и проповедати им причу о слободи, једнакости, суверености, јер те приче нису намењене малим народима – на те вредности, сматрали су моћници, ми немамо право. Због тога им је владар попут Михаила Обреновића постао превелика сметња. Симпатије великих сила је губио из године у годину, све до те судбоносне 1868. године.

Долазимо тако до кључног питања: ко је имао највише интереса да организује и финансира убиство српског кнеза?

БРИТАНИЈА И ЊЕН „БОЛЕСНИК СА БОСФОРА“
Након инцидента код Чукур чесме 1862. и турског бомбардовања београдске вароши уследили су окршаји широм Београда између српске жандармерије и турских низама распоређених на градској тврђави. Мудри Михаило искористио је ово заоштравање односа како би српско питање изнео пред европску јавност. Он шаље Филипа Христића у Лондон како би протестовао због турске агресије и претензија на српске градове и како би пренео Михаилову поруку да је спреман и вољан да се криза разреши мирним путем, уколико Британија изврши притисак на Турску да се њихове трупе повуку из Србије.

Иако се у знатној мери успело у намери да се енглеска јавност упозна са правим стањем ствари на Балкану, да се Србија представи у позитивном светлу, британска спољна политика остала је неприкосновена и немилосрдна, глува за потребе нашег народа. Турска, њихов „болесник са Босфора“, није смела пасти на колена јер је чинила браник пред православним, руским освајачима који су имали претензије на Црно море, Цариград и напослетку Средоземље. Британцима није одговарала слаба Турска, а самим тим ни јака Србија.

О томе говори и сам Христић у својим мемоарима, где је записао како су га поједини пријатељи у Лондону 1863. упозорили да је британска влада упозната са плановима кнеза Михаила о општем устанку балканских народа и идеји о уједињењу јужних Словена у тој борби. Како је Христић забележио, тада му је сугерисано да британско, хабзбуршко и османско царство сматрају да је „држање српског кнеза врло опасно по ред и мир на Балканском полуострву“, те да би требало да припази на своје поступке. Турска је наравно са великим подозрењем гледала на планове српског владара о стварању велике балканске уније против ње и била је више него заинтересована да томе стане на пут. Стожер те антитурске коалиције био је управо Михаило.

ДВОЈНА МОНАРХИЈА
Хабзбуршка монархија имала је с друге стране своје разлоге за уклањање српског кнеза. Осим што је његова политика узбуркала духове и међу Србима северно од Дунава и представљала потенцијалан проблем царевини, њима је посебно сметао тајни договор постигнут између мађарског грофа Андрашија, иначе министра спољних послова Аустроугарске монархије, и Михаила Обреновића.

Наиме, крајем лета 1867. они су се састали како би расправљали о питању Босне. Андрашијева идеја и предлог Михаилу била је да Србија добије њене западне територије линијом Врбас-Неретва, а остатак би запосела Дунавска монархија. Услов за то био је да Кнежевина Србија одустане од ширења на север као и од покретања општег устанка и рата на Балкану. Свестан тренутних спољних и унутрашњих препрека његовом првобитном циљу, кнез Михаило је прихватио ту понуду. Свега годину дана након тога кнез је убијен, а са његовим убиством нестао је и договор о подели Босне.

Овде долазимо до Јована Ристића који је у месецима након атентата тврдио да је управо због договора Андрашија и Михаила, те српских претензија на Босну, Беч у сарадњи са Осман пашом, турским гувернером Босне, организовао убиство у Кошутњаку, са намером да на престо Србије доведе Александра Карађорђевића, као марионетског владара. Поједини извори управо Осман пашу означавају као особу која је обезбедила оружје Павлу Радовановићу, који је потом исто допремио осталим завереницима. Из Беча је такође кренула и велика медијска пропаганда против српског кнеза, практично одмах након добијања градова од турске империје, 1867. (Отприлике слична оној у режији либерала, о којој смо већ говорили. Случајност ? Можда…)

РУСИЈА
Кнез Михаило пред крај свог живота није више одговарао ни Русији – њој међутим из потпуно супротних разлога. Она га је подржавала и подстрекивала у намери да подигне општи балкански устанак против Турске, како би се тиме припремио терен за руски упад. Русија тако није имала разумевања за кнежево тактичко и потпуно рационално одлагање великог рата. Михаило је знао да његова војска није довољно опремљена и обучена за подухват таквих размера, али што је још опасније, био је свестан фрагилности коалиције коју је направио. Тако се 1867. пар месеци пред своју смрт поколебао.

„Балкански савез“ који је уз Србију окупио Црну Гору, Бугарску, Румунију и Грчку, након његове смрти убрзо ће се распасти. Испоставило се да владари и народи ових простора нису још увек били спремни за идеју о заједничкој, удруженој акцији балканских хришћана. Намесништво није имало кнежев ауторитет, а очигледно ни амбиције да тај савез одржи. Штавише, Грчка се тада полако удаљава од Србије и под ултиматумом Велике порте заузима прилично неутралан став према ситуацији на Балкану, што ћемо видети и касније у будућим српско-турским ратовима.

Док Бугарска чак почиње да гаји извесни анимозитет према Србији, окуражена добијањем националне цркве, тзв. бугарског егзарха, као и отвореном подршком руског двора. Бугарска званична политика од тада тежи да побугари словенски живаљ на Балкану, пре свега у Старој Србији и Македонији. С тим у вези, у Архиву Србије може се пронаћи и један запис руског дипломате Стремоукова који 1872. године Србији поручује:

„Прошло је оно време када је Грчка на вас погледала, Бугарска пред вама клечала, Црна Гора у вашим рукама била. На Бугаре после њиховог успеха у црквеном питању, не рачунајте. Они вас мрзе, и у вашем рату с Турском били би на турској страни…“

На Србију се, дакле, после Михаила више није гледало као на стожер балканских народа и тежњи за слободом, а поробљене кнежевине покушаће сада самостално да изборе своју независност. Тога се српски кнез и бојао – да ће Србија по избијању рата остати сама. Убиством визионара какав је био син великог кнеза Милоша нису изгубили само Срби већ и други хришћански народи Балкана.

Из свега реченог и предоченог није нам тешко да и сами спроведемо малу истрагу, сложимо делове слагалице који су нам недостајали и напослетку донесемо суд и закључак. Утолико нам је лакше него судској комисији те 1868. јер ми данас настојимо да будемо непристрасни, објективни, а притом иза себе, за разлику од њих, имамо читав низ нових историјских догађаја који ће уследити у XIX и XX веку.

Атентат на Михаила Обреновића неће бити једини у нашој модерној историји са матрицом према којој оног тренутка када владар изгуби поверење и подршку великих страних сила, када схвате да им он чини више штете него користи, да га треба пустити низ воду, тада некако по правилу његови непријатељи у самој држави „напрасно, изненада“ добијају снагу, подстрек, финансије и логистику, те прокрчен пут ка својој жртви. Прокрчен тек толико, као она уска кошутњачка стаза којом се трагично страдали српски кнез кретао 1868. по последњи пут, корачајући ка својим џелатима достојанствено и поносно.

Извор:
СТАНДАРД