„Сваки дан неко открива атентаторе! То је нека чудна српска потреба да се непрестано смишљају преврати и смене династија; непрестана тежња за новом влашћу. Као да нова власт може усрећити народ. Запамтите, господине Анастасе, да је народ тај који може себе усрећити или унесрећити. Шта је један кнез према стотинама и хиљадама несрећних или срећних људи? Исто што и сваки други човек, само са нешто више брига и обавеза о врату!“
Овако је Живорад Лазић у свом роману Убише књаза дочарао последњи разговор кнеза Михаила Обреновића са његовим верним управитељем двора, Анастасом Јовановићем. Колико је само истине и мудрости скривено у овим речима младог књаза. До њега су доиста долазиле дојаве и обавештења о могућим атентаторима, о томе да му је живот озбиљно угрожен. Никола Христић, председник владе и искусни полицајац, вредан, строг и одан чиновник, последњих је неколико недеља непрестано радио на откривању завере против кнеза. Био је сигуран да се у Београду спрема нешто велико.
Из тренутно доступне грађе долази се до закључка да је Христић узалудно покушавао да убеди књаза како је ситуација по њега постала крајње несигурна и да је неопходно појачати му лично обезбеђење. Неколико дана пред убиство, он му је донео и списак свих сумњивих особа, потенцијалних завереника који се крећу по Београду, а који беху под пратњом Христићевих људи. Кнез, нажалост, томе није придавао довољно пажње. Михаило није могао прихватити чак ни претпоставку да би неко дигао руку на њега. Сматрао је, испоставиће се наивно, да у Србији не постоје толико рђави и нечасни људи који би се усудили дићи руку на свог књаза.
„Имам чврстих доказа да се нешто припрема противу Вас. Имам, господару, списак сумњивих лица. Моји поверљиви људи су га сачинили. Верујем им. Молим Вас да и Ви поверујете, пре но што буде касно.“
Овим се речима забринути Христић обратио кнезу Михаилу, приликом његове последње аудијенције код српског владара, свега пар дана пре атентата у Кошутњаку. Остаје дакле непознаница због чега Михаило није озбиљније узео у разматрање Христићеве наводе, као и друге информације које су до њега пристизале, са индицијама да се кује завера. Било како било, тог пролећног, кобног 29. маја по старом календару, сцена за ову трагедију већ је била постављена.
Четири чина су одиграна, а сада је уследио пети и завршни. Била је то среда, пет часова послеподне. Безбрижан смирај овог пријатног, сунчаног дана пореметиће пуцњи из пиштоља четворице завереника. Кнез Михаило се са својим ађутантом, младим мајором Светозаром Гарашанином, сином Илије Гарашанина и дворским послужитељем Митом одвезао до Топчидера, а потом и у Кошутњак. Иако му је сугерисано да није безбедно да се креће само са једним официром крај себе, кнез своје обезбеђење није повећао ни тога дана.
Интересантан је био одговор Илије Гарашанина кнезу, када га је овај упитао да пође са њима у шетњу. „Опростите господару, али ипак не бих могао поћи са вама. Бојим се зверова које вребају шумом…“ Остаје пак непознаница да ли је Гарашанин неком злосрећном иронијом судбине наговестио кнезу управо оно што ће му се догодити, или је и сам био упознат са предстојећим следом догађаја.
У то време Кошутњак је био на самом ободу града и многи високи државни званичници и чиновници, као и страни изасланици, имали су обичај туда шетати, уживајући у спокоју нетакнуте природе. Тај ће идилични амбијент убрзо заменити крвава позорница ове трагичне приче. Када је стигао до капије Кошутњака, кнеза су крај ње чекале стрина, стара Томанија Обреновић, затим Анка, њена ћерка, као и млада Катарина Константиновић, Томанијина унука, Анкина ћерка. Они се сви тада запутише пешице кроз стазе најлепше београдске шуме.
Пењући се уским путем, избили су на један пропланак и Михаило тада спази четири човека који корачају за њима и губе се међу дрвећем. Када је кнежева свита застала, иза жбуња се појавише атентатори у дугим црним мантилима и са црним цилиндрима. Били су то Коста и Ђорђе Радовановић, Станоје Рогић и Лазар Марић. Књаз их погледа зачуђено, па им се приближи, а они скинуше шешире како би га поздравили. Када им је Михаило отпоздравио, убице иза леђа извукоше десне шаке у којима су крили пиштоље и без оклевања запуцаше.
Према тврдњама самих учесника злочина, када их је угледао књаз је изустио следеће: „Дакле, истина је…“ У Михаила куршум је најпре опалио Коста Радовановић погодивши га у груди. Тешко рањен, он паде на колена покушавајући да се прибере. „Не дајте људи!“ – прозборио је једва говорећи. Ађутант Гарашанин, премда успаничен овим изненадним нападом, исука сабљу и похита у помоћ кнезу. Међутим, Рогић је био спретнији и запуцао је на младог мајора, погодивши га у руку. Овај паде од удара куршума тик уз Михаила.
У том часу кнежева сестра од стрица, храбра Анка, искочи испред Михаила како би га заштитила: „Убице! Не пуцајте!“ – узвикнула је у очају, но Лазар Марић је одмах упуца у главу. Госпођа Томанија, која је већ при првом пуцњу стала трчати ка Београду, одмакла је далеко завереницима. Они тада ранише и Катарину која заједно са дворским послужитељем побеже кроз шуму.
Одједном испред њих искочи још један атентатор и рани момка Миту. Но, овај је остао прибран и успео да узбуни гардисте крај кошутњачке капије. Свирепи књажев убица, Коста Радовановић, стаде затим великим, војничким ножем сећи племенитог кнеза по рукама, грудима и по лицу. Тај гест показује нам колика је острашћеност и мржња водила сурове џелате. Они се убрзо панично разбежаше по Кошутњаку и притајише се у шуми. Очигледно уплашени и пометени оним што су учинили, нису успели да по договору пошаљу абер у Београд преосталим завереницима, који је потом требало да преузму контролу над војском и полицијом.
Један поднаредник на капији, Милош Чамуља, коме је Мита пренео шта се збило, појури галопом у Топчидер. Он тада налете на Илију Гарашанина који се такође шетао парком, а с њим бејаше и поручник Александар Симоновић. „Убише књаза!“ – повика усплахирени поднаредник. Гарашанин, схвативши озбиљност ситуације, није имао другу могућност, него да одмах похита у Београд, како би спречио заверенике да преузму власт. Иако би по официрском, војничком кодексу уз кнеза морао пасти и његов ађутант, стари Гарашанин се потајно надао да му син није међу страдалима.
Томанија Обреновић, која је једина чудом изашла неповређена из овог напада на кнежеву породицу, међу првима је проширила вест о Михаиловом убиству по вароши. Поручник Симоновић одјурио је до места трагедије затекавши тамо мртвог кнеза у локви крви. Призор је био стравичан и сабласан. Све је затајило, само се још топла крв сливала низ шумску стазу, док се дим барута губио међу крошњама. Изрешетан куршумима, исечен ножевима на уској стази од калдрме, лежао је непомично племенити српски владар, велики кнез Михиало Обреновић.
Први страни представник који је видео књажево беживотно тело био је британски посланик Лонгворт, који се задесио у шетњи Кошутњаком баш тог дана, у време убиства. Након атентата, министар војни Блазнавац показао се као најприбранији и одмах је ставио целокупну војну команду под своју власт. Извео је државни удар, поставио топове по улицама и увео полицијски час, а потом заједно са Николом Христићем похапсио све заверенике, као и њихове симпатизере распоређене по одређеним четама у граду. Одан кнезу Михаилу, Христић шаље своје жандаре и агенте по вароши и још исте ноћи атентатори су се нашли иза решетака, на Калемегданској тврђави.
Миливоје Петровић Блазнавац, вешт и енергичан човек, тада ће за кратко време приграбити готово целокупну власт у земљи и постати најмоћнији човек у месецима који ће уследити. Он је силовито упао на седницу владе, са неколико блиских официра. Тада се међу министрима, који су ту заседали, повело питање Михаиловог наследника и будућности државе.
„Почивши књаз Михаило, нажалост, није имао наследника“, рече присутнима Илија Гарашанин, за кога династичка смена на престолу у овом тренутку не би била сасвим лоше решење (премда то, како се касније сазнало, није тачно – прочитати овде).
„Михаило није имао наследника, али династија га има!“, одговорио му је оштро и одлучно пуковник Блазнавац, који је своју намеру био спреман да брани и оружјем. Он је тада за новог кнеза извикао четрнаестогодишњег синовца почившег Михаила и унука Господара Јеврема, Милана Обреновића. Влада и министри нису могли ништа друго, већ да се повинују силовитом Блазнавцу. Пуковник је затим узјахао свог коња и појурио ка постројеним јединицама на главним градским улицама:
„Живео српски књаз Милан Обреновић IV!“
Викао је Блазнавац колико га је грло носило, галопирајући кроз варош. Убрзо, војска то прихвати громогласно и читавом престоницом се орило: „Живео! Живео! Живео!“
Тако је овај даровити официр практично сачувао династију Обреновић на власти, обезбедивши ред, мир и прибраност у држави након трагичног атентата. Истини за вољу, Блазнавац је тако поступио делом и из личних интереса, пошто му је била обећана рука лепе Катарине Константиновић и очито одрешене руке као сада највећем ауторитету у земљи. Он одмах шаље депешу у Париз, где су се налазили Јован Ристић и новоименовани кнез, Милан. Обавештава их депешом о свему што се догодило и захтева да без икаквог одлагања крену за Србију.
Следећег дана извршена је обдукција и балсамовање почившег кнеза, а наредна три дана његово мученичко тело, у парадној униформи, било је изложено у холу данас срушеног двора. Био је окружен гардистима и официрима, а свештеници су даноноћно читали молитве и јеванђеља. Читав Београд тих је дана дефиловао поред одра убијеног српског владара.
Међу силним ожалошћеним светом нашла се и кнегиња Јулија, видно потресена и погођена смрћу свог некадашњег супруга. Михаило је сахрањен у понедељак трећег јуна. Жалост и тугу која се надвила тог дана над Београдом тешко је упоредити са било чиме до тада виђеним. Хиљаде уплаканих, уцвељених људи ишло је за књажевом поворком до Саборне цркве. Четири велика, снажна вранца вукла су кола у којима је лежао страдални Обреновић. Док је поворка свечано пролазила градским улицама, топовски плотуни грмели су достојанствено са тврђаве. Исти они топови које је он марљиво спремао за велики ослободилачки рат. Насупрот свом имену, Београд је у наредних шест месеци био град таме и црнила.
Готово читаво становништво вароши носило је црнину тих дана, а над градом су се вијориле црне заставе, по кућама, државним установама, кафанама, црквама, на двору. У ваздуху се осећала велика зебња спрам онога што доносе будуће године. Људи су били летаргични, неспокојни и неутешни. Милутин Гарашанин је тврдио да је „овим атентатом убијена душа изгледног националног плана. Нанет је Србији ненадокнадив губитак и заустављен је њен осмишљени развитак…!“
Гроб кнеза Михаила Обреновића налази се у Саборној цркви у Београду и чине га постоље, саркофаг и бронзана статуа Светог архангела Михаила. Вечну кућу, свакако достојну великана попут Михаила, подигла је кнегиња Јулија Хуњади. Племенити Михаило сахрањен је уз речи и обећање својих сарадника и потомака: „Твоја мисао погинути неће!“
Када говоримо о примарном мотиву за убиство српског кнеза, као и о томе ко је био мозак и творац целе завере, нажалост, ту истину до сада нисмо у потпуности сазнали. Непосредни извршиоци су били познати и они су након кратког суђења одмах погубљени. Иако су негирали било какву повезаност са бившим кнезом, Александром Карађорђевићем, те спомињали чак да им је циљ било успостављање републике, постоји неколико трагова у случају који не иду томе у прилог. Међутим, и самој новоформираној влади ишло је у прилог да се истрага усмери ка Карађорђевићу, да се пронађу инкриминишући докази и он означи као налогодавац. Међутим, због чега је то било тако? И колика је заправо улога кључног фактора у целој причи, а која се често пренебрегава – погађате – међународног?
Извор:
СТАНДАРД
