Манастир Светог архиђакона Стефана у Ариљу свечано прославио своју храмовну славу

Дана 2/15. августа, када Света Црква прославља Откриће и пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, истоимени манастир ЕРП у егзилу у Ариљу свечано је прославио своју храмовну славу. Свету Архијерејску Литургију поводом храмовне славе служио је Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски у егзилу Г.Г. Артемије уз саслужење: Његовог Преосвештенства Хорепископа старорашког и лозничког Г.Г. Николаја, Његовог Преосвештенства Хорепископа новобрдског и панонског Г.Г. Максима и других 18 свештенослужитеља. Овом свештеном литургијском сабрању присуствовало је око 400 верника из разних крајева наше отаџбине. Неки од њих су се причестили пресветим и животворним Тајнама Христовим.

У току Литургије Владика Артемије је у чин архимандрита рукопроизвео настојатеља манастира Пресвете Богородице Тројеручице у Мушветама протосинђела Ксенофонта (Томашевића) а сабрата истог манастира монаха Георгија (Радојичића) у чин јерођакона.

Након Литургије Владика Артемије је извршио чин резања славског колача и благосиљања жита које су у част Светог архиђакона Стефана принели манастирско братство и овогодишњи домаћини славе: Милош Стефановић, Ђорђе Стефановић, Стоја Димитријевић, Гордана Гавриловић, Зорица Петровић  и Вукосава Вуковић, сви из Ариља. За наредну годину пријавили су се: Јереј Славен Стевановић из Руменке, Милош Милошевић из Косјерића, Игор Васиљевић из Ужица и Миливоје Зарић из Београда.

Архипастирском беседом присутном народу обратио се Владика Максим. Владика је говорио о неизмерној љубави Бога према роду људском и потреби да „свако од нас понесе свој крст“ као сведочанство своје љубави према Богу“:

„Највећа љубав и највеће сведочанство љубави јесте Богочовек Христос, јесте Његова крстоваскрсна жртва. Бог Отац је тако неизмерну љубав показао према роду људском да је нама дао оно што је Њему најдрагоценије – Свог Јединородног Сина. Који је дошао у овај свет, примио на Себе људску природу и у тој природи, у тој јединственој Личности у две природе, Бога и човека, Богочовек Христос нам је такође посведочио Своју неизмерну љубав јер је на Крсту умро за грехе наше. Од Богочовека Христа, па надаље, Крст је постао симбол не само највеће жртве већ и највеће љубави. Пре свега Крст Христов као сведочанство Његове неизмерне Божанске љубави према нама, Крст на коме је, не само разапет и положио свој живот као човек, већ као Богочовек на том Крсту Он је понео све грехе овога света. И зато је Његов Крст најтежи Крст, највећи Крст, недостижан људској природи, онај Крст који је могао да подигне и понесе само Богочовек Христос. Али од Богочовека Христа па надаље свако ко за Њим искрено иде, такође мора да узме свој крст и иде за Христом, као што је и сам Господ Христос то заповедио. Један од првих који су тако поступили и кренули крсним путем страдања, путем мучеништва, јесте управо Свети Архиђакон Стефан. Као што је Христос својим крстом посведочио Његову љубав Божанску према нама тако и ми ношењем свог крста сведочимо нашу љубав према Њему.“

Даље у беседи владика додаје:

„И дан данас управо то наше лично ношење нашег крста, то идење за Христом, представља најдубље сведочење не само наше вере него и наше љубави према Богочовеку Христу. Вера Православна, вера Јеванђелска јесте вера подвига. То најубедљивије сведоче Свети Мученици који су извршили највећи подвиг, положили су свој људски, земаљски живот зарад вере у Христа, зарад љубави према Христу. Данас се врло често помиње реч љубав, али она је потпуно обесвећена, потпуно је истргнута из овог Јеванђелског контекста жртвовања зарад пре свега Бога јер најузвишенија љубав је Божанска љубав према нама и наша љубав према Богу и та љубав увек је скопчана са ношењем, крста, са страдањем…

Ми и на примеру наше епархије видимо каква је та подвижничка, страдална и мученичка природа Цркве. Цела историја Цркве је у знаку Крста. Цела историја и наше Епархије, посебно у егзилу је у знаку Крста. Међутим ми видимо како Господ не оставља слуге своје када они носе свој тескобни крст идући за њим. Видимо како Господ и на путу нашег скромног исповедања вере Православне, идења за Њим, на путу прогона и егзила нас крепи пре свега овим дивним Светињама.“

Празнично славље настављено је трпезом љубави коју су припремили братство манастира и овогодишњи домаћини славе. Том приликом најмлађи чланови ове благодатне катакомбе извели су пригодни програм.

Инфо служба

Све беседе Владике Максима налазе се овде.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ