Шта ће Видовдан донети Србима?

Са приближавањем за Србе светог датума 28. јуна, политичка температура око Косова се усијава. У условима немогућности бриселских преговарача да се договоре око параметара спровођења потписаног споразума, прва лица Србије очајнички призивају Брисел да Београду додели датум за почетак преговора о приступању Европској Унији. “Ако Србија сада не добије датум, питање је када ће га уопште добити” – подвукао је српски премијер Ивица Дачић. Он је напоменуо да су “услови били више него јасни – прво споразум, потом договор о његовој реализацији, а онда план о имплементацији и одлука о датуму”.[1]

“Имамо доста позитивних сигнала. Верујем да ћемо добити датум, јер смо за последњих 10 месеци уложили више напора и труда  него за последњих 10 година”, подвукао је Александар Вучић – први потпредседник и министар одбране у влади Србије. “Мислим да смо заслужили добијање датума за почетак преговора, без било каквих условљавања. Људи који у Европи одлучују о том питању знају да у лицу Србије они имају поузданог партнера који испуњава своје обавезе. Али истовремено и партнера који воли и уважава и своју земљу и свој народ. И уколико они донесу другачије решење, не знам како бисмо то могли објаснити нашем народу”  – изјавио је он и отворено додао: уколико не буду назначени рокови – “Биће то веома тешка новост за Србију” и у том случају влада мора озбиљно да размисли о својим дејствима.[2]

И заиста, потписавши у априлу споразум са Приштином, званични Београд је ставио веома много на политичку карту – адекватност сопственог политичког курса, политичку репутацију и сопствене обавезе, дате у име државе и народа партнерима у Бриселу и Вашингтону. Осим тога, очигледно је да је влада Србије исрцпела све те привремене ресурсе које је имала на располагању. Из те перспективе, одбијање лидера ЕУ да крајем 2012. године одбију разматрање захтева Србије па чак и одлука Европске комисије да одложи објављивање свог извештаја о Србији предвиђеног првобитно за април, нису биле судбоносне. Очигледно је ЕУ то време искористила како би што дуже држала Београд “на удици” и добила од њега што је могуће више уступака.

Међутим, сада су сви улози на столу. Одбијање ЕУ да одобри сагласност о пријему Србије у своје редове аутоматски би значило гласање о поверењу садашње српске владе, која је уложила исувише много – између осталог и интересе косметских Срба. Како је с тим у вези истакнуто у Бриселу, уз захтев за анонимношћу, управо “интеграција региона северног Косова у институционални систем Косова” представља кључни захтев за почетак преговора о пријему Србије у ЕУ.[3] Косметски Срби су већ одговорили својим принципијелним одбијањем да се “интегришу” као и о намерама да формирају свој “аутономни” парламент. По речима једног од њих – Момчила Гвоздића – прво заседање тог парламента може се одржати већ 6. јуна.

Главни проблем за Србију се ипак огледа у томе, да уколико на Видовдан и стигне за земљу датум о почетку преговора са ЕУ – то неће суштински ништа променити у погледу истинске перспективе европских интеграција. Западни званичници – неки тајно, а неки и јавно – већ су дали до знања да они Бриселски споразум сматрају само међуфазом у плану реализације косовског пројекта. Крајњи циљ тог споразума није у томе да Србија са Приштином постигне складан споразум, већ пуноправно признавање самопроглашене независности Косова и пријем Косова у Уједињене Нације.

У вези са тим, значајан је интервју једног од покровитеља “косовског пројекта” бившег финског дипломате Мартија Ахтисарија датог издању аустријског Die Presse и широко цитираног у албанским медијима на Космету. По речима Ахтисарија, Србија је већ схватила да “уколико жели чланство у ЕУ, она мора прихватити чињеницу постојања независног Косова”.  “Без признавања Косова – неће бити ЕУ за Србију” – констатовао је бивши председник Финске. Што се тиче априлског споразума, бивши покровитељ Бечких преговора ставио је до знања да их сматра само продужетком његовог личног плана о надгледаној независности Косова – пре свега када се ради о обезбеђењу интереса косметских Срба.[4]

Судећи по доступним информацијама, изјава Мартија Ахтисарија представља својеврсно убацивање информације, адресирано како лидерима Србије тако и српској јавности.Он није функционер ЕУ, слободан је у својим оценама преговарачког процеса, а као покровитељ Бечких преговора има и потребну дипломатску тежину. Циљ сличне информативне “коске” је да српској јавности појасни да је влада по питању Космета већ прешла рубикон и због тога је правно признање независности Косова само питање времена.

О томе да српска власт и јавност Србије не треба да гаје илузије о некаквом предаху, сведочи извештај EUobserver-а, званичне агенције Европске Уније.У њему се констатује да су званичници Београда “ступили у својеврсну трку са временом” коју засад губе. У сваком случају, први рок за реализацију априлског споразума који је поставио Брисел, већ је истекао. То се десило у ноћи првог маја. Ради се о томе да није био формиран менаџерски тим – заправо нова цивилна управа српских рејона на северу Космета. Београду је такође замерено због неспособности да “пружи тражени преглед свих институција које финансира на Косову”. А најважнији корак који Брисел очекује од Србије јесте да она “почне са затварањем својих безбедносних структура” на Косову и престанак њиховог финансирања. Управо се у томе огледа – да се послужимо речима британског министра иностраних послова Виљема Хејга – “реалан и суштински прогрес” код реализације априлског споразума Београда и Приштине. Сличан прогрес треба да “убеди све државе-чланице ЕУ у то да је прогрес у смеру нормализације односа сада неповратан”.[5]

Ситуација се тако одвија да ЕУ заправо може 28. јуна да објави датум о почетку преговора са Србијом. Међутим, тај датум ће представљати само полазну тачку за нову фазу – заправо за нове уступке Београда. Јасно је да у наредним месецима владајућа коалиција вероватно неће поћи на државно признање Косова. Међутим прекид противљења пријему Косова у УН више је него вероватан. А то ће са своје стране омогућити да се из игре око Косова искључи Русија и оне унутрашње политичке снаге у Србији које се залажу за продубљивање сарадње са Москвом.