ТУГА: ДРАГОЉУБ ГЛЕДАО КАКО МУ АЛБАНЦИ СИЛУЈУ И УБИЈАЈУ СУПРУГУ И ЋЕРКУ!

Један од најстравичнијих злочина који су почињени током рата у на Косову и Метохији (1998-2000) свакако јесте масакр над српском породицом Станковић у Качанику. Монструозност коју су албански терористи исказали те 1998. и 1999. веома је слична оној којом су Хитлерови нацисти истребљивали Јевреје током Другог светског рата.

Масакр који је згрозио и потресао читаву балканску јавност догодио се 26. јуна 1999. када су припадници терористичке ОВК, најпре заробили и злостављали Србина Драгољуба Станковића, његову супругу Живку и ћерку Гордану а потом их одвели до једне шуме где су их стрељали. Игром случаја, Драгољуб је успео да преживи стрељање али бол из срца никада није успео да избаци из себе. Од задобијених рана остао је трајно нем.

Случај Драгољуба Станковића, некада домаћина из Старог Качаника код Урошевца, а потом човека који се потуцао од једног до другог избегличког кампа, може слободно да се сврста у оне веровали или не. Уједно, Драгољубова исповест је и, нажалост, доказ због чега су Срби напустили Космет и са много неповерења примају позиве да се врате.

Драгољуб је са породицом, супругом Живком (49), ћеркама Сузаном (28), Горданом (26) и Слађаном (24) мирно живео и кућио у Старом Качанику до јуна 1999. године. Тај кобни 26. јун 1999. заувек му је променио живот. Како је и сам објашњавао више пута, то није живот већ животарење и „боље да га не живи јер је преживео нешто што и у најгорој клетви не би могло да стане па чак, како рече, ни у изопаченим америчким филмовима“.

Наиме, након повлачења српске војске и полиције са Космета, српски живаљ је масовно напуштао своје домове. Тако је било и у Старом Качанику. Драгољуб, који се никоме није замерио, никога увредио, нити опсовао, веровао је да може да остане да живи у свом дому, поготово што су, ето, долазиле међународне снаге, миротворци. За сваки случај је ћерке Слађану и Сузану послао са комшијама у избеглиштво. Он, супруга Живка и ћерка Гордана су остали у свом дому верујући да им се ништа не може догодити.

– Све до 26. јуна смо мирно живели и обављали кућне послове. Тог дана, када смо обавили кућне послове и нахранили стоку, кренули смо код мог шурака, Живкиног брата, који је, такође, остао у селу. На путу су нас пресрела тројица Албанаца: двојица у униформама и један у цивилу. Сви су били наоружани. Потрпали су нас у ауто који су претходно отели од мог шурака, а имали су и један свој ауто. Одвозе нас до неке школе у Ђенерал Јанковићу у којој је, наводно, главни штаб ОВК. Тамо нас изводе пред главног шефа који је, како нам је објаснио, имао црну књигу у којој су уписани сви непожељни Срби, али нас на том списку није било – говорио је Драгољуб за „Глас јавности“.

Главни закључује да нису на листи и да нису ништа згрешили, али слободу им условљава одлукама оне тројице који су их привели. Они имају права да располажу са њима. Међутим, та тројица сада играју своју игру. Поново их уводе у ауто и са њима крећу ка селу Гајде које се налази између Ђенерал Јанковића и Старог Качаника. На једном пропланку се заустављају где их изводе из аута, наводно да изврше детаљан претрес. Код Драгољубове ћерке Гордане налазе новац који је породица годинама сакупљала за не дај боже. Драгољуб их тада преклиње да узму паре али да их пусте јер их, ето, нису нашли ни у црној књизи. Међутим, то све нема утицаја. Чак их моли, ако имају жељу за убијањем, да њега убију, а супругу и ћерку да пусте

– Један од њих ми је ставио пушчану цев у уста и рекао да прво мора да буде силовање па стрељање. Преда мном, сва тројица су ми силовали супругу и ћерку, а онда су нас сво троје поставили заједно, одмакли се и запуцали по нама – присећа се Драгољуб тог зверства. Гордана је у тренутку убиства имала 26, а њена мајка Живка 50 година.

Случај је хтео да не испадне све како су људи звери хтеле. Наиме, Драгољуб се после неколико сати освестио. Дотакао је ћерку. Она је већ била хладна. Супруга Живка је давала знаке живота. Накратко је дошла свести и упитала шта је са ћерком. Драгољуб није могао да јој одговори јер му је куршум разнео гласне жице, али је она све схватила из његовог погледа, и после неколико тренутака, издахнула је.
Драгољуб, искрвављен, рањен и скрхан болом, тумарао је неколико дана док се није довукао до болнице у Штимљу где му је указана помоћ.

После прогона и трагедије наставио је да живи нем, јер су му разнете гласне жице, беспомоћан и разочаран, јер нико не жели да пронађе егзекуторе ове стравичне приче. Драгољуб је за ФХП испричао како се не сећа куда је даље ишао, нити како је стигао у село Брезовица , општина Штрпце код своје сестре. Након инцидента је напустио Косово и избегао у Македонију.

На првом излагању ствари и одевних предмета убијених Срба на Космету, ћерка Сузана је препознала ствари које су припадале њеној мајци и сестри. Није хтела да да крв за ДНК, нити да преузме лешеве. Вели, нека их као опомена на Косову за оне који би требали да хапсе крвнике.
ГОТОВО ИДЕНТИЧАН СЛУЧАЈ У НОВСКОЈ 1991.

Готово идентичан злочин се догодио 18. децембра 1991. када су припадници хрватске војске упали у стан Србина Петра Милеуснића и том приликом га тешко ранили са намером да га убију, док су на врло свиреп и окрутан начин убијене Петрова кћи Горанка (21), супруга Вера (51) иначе Немица по националности, и комшиница Блаженка Слабак, Хрватица по националности. Петру Милеуснићу хрватски војници су убили и мајку Ану, старицу од 90 година. Злочин над породицом Милеуснић су починили припадници 1. бригаде ХВ-а: Жељко Белина (61) из Загреба, Дејан Милић (37) из Нашица, Дубравко Лесковар, Иван Гргић (45) из Брочица код Новске и Здравко Плесец (45) из Копривнице.

Сада већ покојни Петар Милеуснић је на суђењу злочинцима испричао своју потресну исповест како је гледао док су му припадници Хрватске војске убијали супругу и кћер, док су њега зверски тукли, ножем му разрезали мишић десне надлактице и кроз длан ножем приковали за под, те погодили у главу метком из пушке. Злочинци су мислили да је Петар мртав, те су напустили њихову кућу али се Петар неколико минута касније освестио и успео отићи до прве амбуланте где му је пружена адекватна помоћ.

Извор:
МОЈА МЕТОХИЈА