M. Jевтић: Дијалектика верског и политичког у политици НАТО пакта у корист Албанаца (I)

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2006, број 1-4 (53-56), стр. 119-147

Последње изјаве високих званичника НАТО пакта да будућност КиМ треба да буде независна држава постала је доминантна чињеница. Она се види на телевизији, слуша на радију, чита у новинама и јасно чује у преговорима са искренијим представницима западне војне алијансе[1].

За све оне који су хтели да знају став Запада, пре свега САД према проблему КиМ, није било тешко да сазнају истину. Од почетка кризе у бившој СФРЈ, затим СРЈ и на крају СЦГ Запад се скоро директно определио за решење које је подразумевало да КиМ треба да се отцепи од Србије и да постане независтан[2]

Дакле, оно што је марта 2006. године, у време почетка преговора о статусу КиМ, изјавио британски министар иностраних послова Џек Стро, није никаква новост. Стро је, наиме, изјавио да Космет неизбежно иде у независност[3]. То је само потврда политике коју су западњаци зацртали веома давно, а како видимо, по речима њихових најзначајнијих представника, то скоро директно и рекли, најмање 14 година пре почетка преговора.

Најважније питање које се поводом овакве политике поставља јесте: који су то мотиви, који западне земље овако о гворено стављају на страну Албанаца, поготову ако се има у виду све оно што је Србија чинила да би се укључила у европске токове од Првог српског устанка. За разлику од тога, Албанци су, генерално гледано, чинили све да спрече европеизацију Балкана и да задрже Османску империју на европском тлу[4]. Османску империју као симбол правног поретка који је подразумевао неравноправност немуслимана, жена и трајно опредељење за џихад[5]. Што је супротно свим токовима којима је Европа бродила.

Ако се разматрају чиниоци који су утицали на проалбанску политику Запада онда се може закључити да је религијски посебно занемарен. А чини нам се да је он један од пресудних у креирању политке НАТО-а према српско-албанским односима и интересима. Због тога ће овај текст имати за задатак да анализира деловање религије и њен утицај на формирање политике западних земаља, пре свега САД-а. Када смо овако дефинисали свој циљ чини нам се да ће главни проблем у покушајима да докажемо своју тезу бити податак, доминантан у нашој друштвеној науци, о томе да су Европа и САД секуларизоване и да је, са те тачке гледишта, утицај религије на профилирање њихових политичких ставова занемарљив. Пре свега, податак да су САД и Европа секуларизоване, само је делимично тачан. Секуларизам, као облик односа религије и државе је, најпре, различито присутан у Европи и у САД. А и у самој Европи постоје велике разлике у дефинисању и примени појма и праксе секуларизма.

САД су формиране као секуларна држава. Првим амандманом на Устав, који припада групи амандмана донетих 1791. године, названим „Повеља о правима“, утврђено је да „Конгрес неће донети ниједан закон који би утврђивао државну религију“[6]. Али упркос томе, онаква одредба није била антирелигиозна, напротив. Како каже један амерички политиколог религије: „Устав је јасно утврдио секуларну државу или секуларну владу, али чинећи тако није било намере да се религија спречи да има утицај на друштво уопште и посебно на политику. Управо су религијске идеје имале снажан утицај на сам Устав и на политички систем који је тако створен. Религијске идеје су имале снажан утицај на различите покрете, укључујући и онај који је довео до укидања ропства и унапређења грађанских права. Религијске институције остају важна места где народ учи грађанске норме.“[7]

САД су створене као нека врста федерације бројних протестантских верских заједница, којима се касније, што је парадоксално, прикључила и римокатоличка црква у тој земљи[8].У САД су религија и политика од самог настанка државе биле у сталној симбиози[9]. Најкрупније политичке одлуке су, према уверењу широких маса Американаца, доношене у складу са хришћанским идеалима. Џозеф Грибоски, директор и оснивач „Института за религију и јавну политику “ каже: „Религијска слобода је основни разлог успеха америчке републике.То је прва слобода у Повељи о правима. Наши оснивачи нису видели религију као приватну ствар, која нема односе са јавном политиком. Сасвим друкчије, они су видели религију и религиозан народ као камен темељац наше демократије и симбол наше виталности као нације“[10].

Утицај религије на политику у САД се посебно осетио приликом избора председника те државе. У историји САД било је укупно 43 председника, укључујући садашњег Џорџа Буша млађег. Од тога броја 22 су били припадници трију протестантских заједница које у укупној маси религиозно опредељених Американаца чине само 4,1%. А римокатолици, који чине релативно најбројнију верску заједницу у САД са 36,6%, имали су само једног председника, Џона Кенедија, који је једва успео да буде изабран[11]. Касније је, некад чувени, новинар Волтер Кронкрајт у својим мемоарима писао да је толико изнервирао Кенедија питањима о католичанству, да је Кенеди позвао његове шефове и покушао да их уценама примора да га уклоне из предизборне кампање[12]. Знајући за непријатељство прогестаната према римокатолицима, Џон Кенеди је замолио Линдона Џонсона припадника протестантске верске заједнице „Ученици Христови“ да прихвати потпредседничко место и да му својим ауторитетом на протестантском југу САД помогне да се ублаже анимозитети према њему као римокатолику, те да се на основу Џонсоновог ауторитета међу протестантима прибави одређен број гласова. То се показало као један од пресудних фактора, који су омогућили победу Џону Кенедију на председничким изборима, али је истовремено после његовог убистава опет протестант, Линдон Џонсон, дошао на чело САД.[13]

Утицај религије на политику се посебно осетио за време последњих председничких избора. Бивши амбасадор САД-а у Београду, Вилијам Монтгомери је, пишући о њима, казао: „Као што сада сви знамо, поновни избор председника Буша био је последица великим делом концентрисаних напора религиозне деснице у Сједињеним државама„[14].

Пишући даље о Бушовој религиозности, Монтгомери додаје: „А то је да се председник Буш представља и речју и делом, у ствари, као евангелиста. Под његовим руководством замрачена је одвојеност цркве и државе у Сједињеним државама… Његов ‘крсташки поход’ против тероризма заснивао се на религиозном уверењу да је он у ‘божјој мисији..Он ће наставити садашњим путем, смирен у сазнању да је Бог уз њега“.[15]

Чини се да ове информације јасно показују колики је утицај религије на садашњу администрацију. Та чињеница је посебно важна у светлу информација да иза ње стоји огроман број људи у САД-у. Утицај тих људи се осетио у одлуци о забрани вршења абортуса која је, инспирисана библијским вредностима, у марту 2006. донета у држави Јужна Дакота[16].

У Западној Европи је ситуација друкчија. Ни у једној од њених чланица није присутан оволики утицај религије на политику. Али многе од њих нису секуларне у строгом смислу те речи. Шта би неко рекао за политички систем Србије, када би у њој поглавар Православне Цркве био председник републике, као што је то краљ у Британији. Или када би одлуке о променама у богослужењу доносили посланици народне скупшгине, или владике СПЦ постајале чланови парламента чином избора за епископа? A то је случај у Великој Британији[17]. За разлику од тога, Француска има доследно спроведен секуларизам. Секуларизам у земљи Гала настао је као последица жестоке борбе са римокатоличком црквом и на тај начин је у прво време био изразито антицрквен. To је сада еволуирало у смислу неутралног односа државе према Цркви, али су обриси раније антицрквене политике ипак донекле остали у француском политичком животу. Видело се то у забрани ношења религиозних симбола у Француској. С друге стране, САД јесу секуларне, али то је прорелигијски секуларизам. Самим тим и процрквени, јер религије у САД имају бројне цркве, за разлику од Француске, где је секуларизам био антицрквени. На основу свега реченог види се да је Британија несекуларна земља са важним теократским елементима. При томе, у Британији државна англиканска црква има мање утицаја на политику него у САД-у, које су секуларна држава.

Те, очигледно важне, чињенице нису довољно истицане у нашој друштвеној науци, осим ретких изузетака[18]. Међутим, није то слабост само наше друштвене науке. Ни у развијеним земљама Запада религија као чинилац политике није дуго узимана у обзир у мери у којој је то требало[19].

Када после овога неопходног увода пређемо на анализирање централног питања овога крагког рада о утицају религије на опредељивање Запада у прилог албанског сецесионизма, можемо констатовати да се Загтад определио за Албанце у свим случајевима када се требало опредељивати између Албанаца и неке друге етничке групе. Дакле, не само у прилог Албанаца када се ради о спору са Србима, већ и кад су у питању односи са Македонцима, али што је посебно важно, и када се ради о спору Албанца и Грка. Ова последља чиљеница се, колико је нама познато, уопште није анализирала у српској научној и политичкој јавности. To се јасно видело приликом уставних промена у Македонији. Тада су САД предложиле такво преуређење устројства ове државе да се она требало практично да претвори у ортачку државу Албанаца и Македонаца. Македонци су то одлучно одбили, а најважнији противник била је непризната МПЦ-Македонска православна црква. Када је постало извесно да ће план пропасти, САД су изашле са крунском понудом Македонији: да се дотадашње име БЈРМ-Бивша југословенска република Македонија укине и да ова држава буде призната под именом које је хтела и које нико озбиљан није хтео да призна -„Република Македонија“. Овоме се жестоко и свим својим силама супротставила Грчка, земља која је од Другог светског рата стратешки партнер САД-а. Име Македонија за Грчку је животно питање јер она преко њега види претензије северног суседа на део своје земље. САД су имале да бирају између Грчке, чланице ЕУ, НАТО-а и мајке европске и америчке културе, и само око 400.000 Албанаца – и изабрале су македонске Адбанце! Дакле, не Албанце уопште, него једну, у односу на Грчку, суштински безначајну мањину у сваком погледу: економском, бројчаном, културном итд. Македонци су на то пристали да би службено име: „Република Македонија“ било признато. И то су и добили, али су зато прихватили Албанце за ортаке и дозволили им да у половини Скопља и западном делу земље буду потпуно изван македонских закона, са тенденцијом да једог дана потпуно прогутају ту земљу и сасвим је албанизују. Дакле, не да добију део, већ читаву Македонију.

Основно питање које се постављаје следеће: који је разлог да САД претпостави Грчкој безначајну албанску мањину у Македонији? Чак и кад се не зна одговор на то питање, јасно је да ће се свако сложити да то не може бити љубав САД према Албанцима и мржња према Грцима, већ да је у питању нешто сасвим друго. To друго није никаква посебна тајна коју треба откривати. To је чињеница више пута јавно саопштавана од највиших америчких званичника. Она се састоји у следећем: САД настоје да остваре нови светски поредак и изврше такозвану глобализацију. У остваривању тога циља као најтврђи орах, који не само да ce не ломи него показује тежњу да и сам понуди свој модел и да победи амерички, јесте исламска цивилизација. Америка једноставно нема начина да муслимане убеди да прихвате њен политички модел. САД, које су засноване на слободи религије, радо би прихватиле и ислам, али под условом да ислам прихвати америчке политичке вредности. Али проблем јесте управо у томе што ислам не може да одвоји веру од политике и државе. Без исламске државе нема ислама, и то је азбука, која ако се не схвати и не прихвати здраво за готово, води у ризик да ce о исламу ништа не зна и да сваки корак који тежи да се мусдиманима приближи води v супротном смеру – у сукобе[20].

Дакле, ислама без исламске државе нема. Слобода испоља-вања верског осећања за муслимана значи право да се живи по исламском правуфикху, или шеријату, који је као појам заправо у исламу много познатији[21].

У „Таквиму“ службеном гласнику Исламске заједнице Рашке области стоји: „Тако изгледа муслиманско друштво. To је, дакле друштво у којем се апсолутна потчињеност једино Аллаху… подједнако манифестира како у убјеђељу љегових субјеката…тако и њиховом богослужју и у ритуалима, те у друштвеном урећењу и законодавству. У случају да изостане било који од ових аспеката, то дословно значи да изос гаје ислам сам …[22].

САД, супротно томе, настоје да онемогуће исламски политички модел и тиме, како видимо, са тачке гледишта религиозних муслимана, не дозвољавају слободно испољаваље ислама. На такво понашење муслимани реагују свим могућим средствима од мирног убеђивања, да је то са исламске тачке гледишта неприхватљиво, па све до оружаног отпора. Како то изгледа у пракси, нека покажу следећи ставови објављени уз службени благослов, најумереније исламске заједнице у свету – босанске. „Ниједна партија која вјерује у вриједност и исправност своје идеологије не може досљедно живјети по своме концепту под владавином система који се разликује од њеног система…Исто тако немогуће је за муслимана да успије у намјери спровођења исламског система живота под владавином неисламског система власти… Стога, особа или група је потакнута унутарњим захгјевима њихове вјере да се боре да збаце супротстављене идеологије и да успоставе владавину која ће слиједити програм и политику wихове вјере…Ако би ови људи (муслимани, прим М.Ј.) свјесно занемарили своју дужност да се побуне прогив овога, то јасно указује да су они хипокрити и лаици у својој вјери“[23].

Дакле, муслимани не могу прихватити амерички политички модел, а САД тврдоглаво настоје да га наметну исламском свету, и зато се суочавају са жестоким отпорима и мржњом, са исламске тачке гледишта, сасвим оправданом.

Највећи грех, од свих грехова које су САД починиле према муслиманима, опет са тачке гледишта исламске теологије, јесте ситуација у Палестини. За муслимане, Јерусалим је треће свето место ислама, после Меке и Медине. To је место из кога је Мухамед на своме крилатом коњу Бураку одлетео у седмо небо . У част тога путовања, које се на арапском назива мирац, на месту поласка на небо подигнута је џамија Ал Акса. Све то не би био неки проблем, да Ал Акса није подигнута на месту где је некада био срушени Соломонов храм. Што је посебно важно, и последњи остатак Соломоновог храма, Зид плача, за муслимане јесте место где се Бурак одмарао[24].

________________________

[1] Овај текст рађен је у оквиру пројекта 149006Д, који финансира Министарство науке Србије.

[2] Између осталог, бивши председник САД Бил Клинтон се, сада давне, 1993. године изразио на следећи начин: „Америчка политика према Косову није се променила, У случају конфликта на Косову, који би био изазван неком акцијом са српске стране, САД су спремне да пошаљу своје војне снаге против Срба на Косову и шире у Србији“. Цитирано према: Вечерње_новости 1.3.1993, стр. 12. Слично је изјавио и председник Француске Жак Ширак: „да би прелазак црвене линије на Косову и Метохију имао тешке последице…Ширак се залаже де се то санкционише од стране западних нација тоталном блокадом и ваздушним операцијама на чијој би се мети нашли витални центри српске одбране“. Цитирано према: Борба_Београд, 10 .12.1992, стр. 2.

[3] Б92, 10.3.2006. Вест објављења на сајту ове медијске куће www.b92.net

[4] Кад кажемо „генерално“ онда мислимо на податак да је огромна већина Албанаца муслиманске вероисповести, што у културолошком смислу не само да није лоше већ је и корисно, зато што је ислам велика и лепа цивилизација. Али је у правном смислу припадност исламу незбежно прожета тежњом да се трајно задржи поредак који не прихвата европске правне вредности. Османско царство било је васељенски исламски халифат. Он је претпостављао облик владавине који искључује демократију и све што она значи. А Албанци су у огромној већини били за то. Сви њихови значајни политички пројекти били су панисламски оријентисани. А самим тим директно антиалбански, јер је ислам антинационалан. Такве су биле I, II, и III Призренска лига и све друге опције. Опција Фана Нолија, православног архиепископа, тада непризнате Албанске православне цркве, окренута Европи и секуларизму, урушила се тридесетих година XX века под ударима панисламизма и исламског политичког пројекта уопште. Секуларни модел Енвер Хоџе само је привидно и површински превазишао старе верске поделе. Погледати о томе у Јевтић Мирољуб, Шиптари и ислам, Графомотајица, Прњавор, 1995; исти аутор, Ислам и национализам на примеру Албанаца, у Ислам, Балкан и велике силе (Х1У-ХХ), САНУ, Историјски институт, Београд, 1997; исти аутор, Сусрет цивилизација на Балкану у светлу теза Семјуела Хантингтона, у Сусрет ипи сукоб_цивилизација на Балкану, Историјски иснтитут САНУ, Београд и Православна реч Нови Сад, 1998; исти аутор, Џихадска суштина Косметског проблема, у Свети кнез Лазар, бр.З (39)2002, Призрен.

[5] Џихад је био суштина егзистенције османске државе. Један од најпознатијих историчара Османског царства у двадесетом веку Халил Иналџик каже: „Газа – свети рат – био је, као идеал, значајан чинилац у осниваљу и развоју османске државе. Друштво у тим крајевима се саобразило са посебном културом и било прожето идеологијом непрекидног светог рата и несусталог ширења дар ал ислама, све док не обухвати читав свет“. Овде цитирано према Халил Иналџик, Османско царство, Београд, 1974, стр. 11. Идеологија џихада није историјска категорија, већ живи концепт утемељен исламом, који је остао трајни пратилац Османске државе све до краја њене владавине на нашим просторима. О томе видети у Таквим, издање Председништва удружења иллмије (исламских верских службеника, прим М.Ј) БИХ, Сарајево, 1992, стр. 67, где се џихад дефинише овако: „У збиљи, ислам је револуционарна идеологија и програм који тежи да промијени друштвени поредак цијелог свијета и да га уреди у сагласју са својим одредбама и идеалима. Муслиман је назив међународне револуционарне партије организоване по исламу да спроведе у дјело њен револуционарни програм. А џихад се односи на револуционарну борбу и крајњи труд који исламска партија спроводи у наведеном циљу“. И даље, стр. 68: „Ислам тежи да уништи све државе и иладе било гдје на лицу земље које су супротстављене идеологији и програму ислама без обзира на државу или нацију која је на власти. Ислам тражи земљу, не само њен дио него цијелу планету“. То је дакле била идеологија Османске царевине све до њеног краја. И у последњем рату, који је водила у Првом светском рату, тај је рат проглашен џихадом и верским задатком за све муслимане, ма где живели. А како би другачије могло бити, кад је сваки други рат за верног муслимана забрањен под претњом смртне казне. Албанци су се као верни муслимани, као и увек, придружили томе позиву, мада је гада њихова држава већ била независна. Погледати о томе у Pollo Stefanaqu et Arben Puto, Historie d’Albanie des origines nos jours, Roanne, 1974, стр. 187.

[6] The New Times ALMANAC, 2006, стр. 74.

[7] Цитирано према: Separation and interaction: Religion and Politics in the United States, u U.S.Society & Values, Electronic Journal of the U.S. Unformation Agency, vol. 2, стр. 16.

[8] Тако је, нпр., држава Пенсилванија име добила по једном од вођа про-тестантске секте која се зове „Квекери“. Вођа те секте звао се Вилијем Пејн . Њему је енглески краљ Чарлс II поклонио колонију, која је по њему названа Пенсилванија. Цитирано, према, Тhe World Almanac and Books of Facts 2002, World Almanac Books, стр. 362. Видети у Енциклопедији живих религија. Нолит, Београд, друго издање, 1992, стр. 541.

[9] Алексис де Токвил, француски теоретичар и министар иностраних послова (1805-1859), пише: „Највећи део енглеске Америке населили су људи који, пошто су се изузели испод ауторитета папе, нису се потчинили никаквој верској власти; донели су, дакле, у Нови свет једно хришћанство које не бих умео боље оцртати него ако га назовем демократским и републиканским; то ће необично погодовати успостављању републике и демократије у јавним пословима. Од почетка религија и политика биле су сагласне, и од тог доба нису престале такве бити“. Цитирано према Алексис де Токвил, О демократији у Америци, Издавачка књижарница Зорана Станојевића, Сремски Карловци, Нови Сад, 2002, стр. 249.

[10] Цитирано према, Hearning of state Department Annual Report on International Religious Freedom Before the House International Relations Committee Subcommittee on international Terrorism Nuclear Non-Proliferation, and Human Rights, стр. 1-2, Institut on Religion and Public Policy, недатирано. Погледати сајт Института www.religioandpolicy.org, Вашингтон.

[11] Цитирано према ,The Universal Almanac, 1997, стр. 241. и 89, Andrews and McMeel A Universtal Press Syndicate Company,  Канзас Сити.

[12] Наша борба, 28.12.1996, стр. 7, Бсоград.

[13] The World Almanac, and book of facts 2002, стр. 554, World Almanac Books, Њујорк.

[14] Вилијам Монтгомери, Постоје ли заиста две Америке , Данас, 13-14.11.2004, Београд.

[15] исто.

[16] South Dakota ban most abortions, www.cnn.com 6.3.2006.

[17] Погледати о томе нпр. www.parliamcnt.uk/about lords/about lords, cfm/..

[18] Таква је нпр. историја. Историјска наука је уложила знатан напор да покаже утицај римокатоличке религије на хрватску политику. Али је утицај ислама на политику Османске царевине запостављен. Међу најзначајним анализама је нпр. она Милорада Екмечића. Он је својим анализама показао да је религија веома битно опредељивала понашање многих држава и тако допринео да се барем мало ублажи празнина која је занемаривањем религије као политичког чиниоца допринела да доносиоци политичких одлука не виде ову важну информацију и због тога доносе погрешне одлуке. Посебно је важна анализа Милорада Екмечића о утицају религије на односе немачких протестаната и римокатолика и на препреке које је верска подела унела у конституисање јединствене немачке нације. Погледати о томе у капиталном тексту, Милорад Екмечић, Фашизам и религија, Српска попитичкамисао, бр. 1-4 (1996), Београд.

[19]Аутор ових редова је био збуњен кад је, желећи да види колико се у свету писало о појму џихад, ушао у фондове великих светских библиотека и тражио џихад као кљумну реч у књигама и текстовима часописа. Ту смо консултовали радове на великим језицима: енглеском, француском, немачком ируском.али неузимајући у обзиртекстове натим језицима писаниубившим колонијама које су језик колонизатора узеле за службени. Дакле, рачунали смо само ауторе из метропола и издавачке куће из мстропола. Број наслова посвећених џихаду до 1989, када је објављона наша монографија, Савремени цихад каорат, Београд, Нова кљига, био је негде око 50, узимајући у обзир и књиге и текстове у часописима. Због тога није чудно што је „Савремени џихад као рат“ прва и, још увек, једина монографија посвећена феномену џихада од Варне до Сежане. Данас само у Конгресној библотеци у Вашингтону има око 1500 наслова у којима је кључна реч џихад. У школству је ситуација такође измењена. На великом броју Факултета политичких наука у свету уводи се у наставу на свим нивоима, или је већ уведена, нова дисциплина политикологије: религија и политика или нолитикологија религије. У оквиру „American Political Sciences Association-IPSA“ (Америчко удружење за политичке науке) постоји посебна секција која се зове „Религија и политика“. Она окупља професоре и истраживаче који на америчким и светским универзитетима и институтима предају или се баве истраживањима из ове области. Погледати о томе www.apsanet.org. На Факултету политичких наука Универзитета у Београду ова дисциплина је уведена у наставни план и програм, први пут на читавом балканском простору 1993. године. А сада се изучава и на Богословском факултету римокатоличке цркве Свеучилишта у Загребу. Колики је развој дисциплине види се из податка да на Скопском универзитету, где не постоји Факултет политичких наука, али постоји Одсек за политикологију на Правном факултету, до прошле школске године нису имали ову дисциплину, а данас имају не једну, него две. Погледати о овоме у Факултет политичких наука, 1968-2003, Београд, 2003, стр. 100.

[20] Ту тезу, као догматски опште прихваћен став улеме (тумача ислама), савим јасно је истакао професор Исламског теолошког факултета у Сарајеву: „Сматра се да је у исламу право оно што је теологија у хришћанству најтипичнија манифестација вјерског учења. За муслимане право није само елеменат укупног исламског учења већ његов функционални израз“. Цитирано према: Фикрет Карчић, Шеријатски судови у Југославији 1918-1941, Исламски теолошки факултет, књига 1, Сарајево, 1986, стр. 11.

[21] Шеријат је суштински много шири појам од права у ужем смислу те речи, а фикх – право, само је део шеријата. О томе видети у Ибрахим Џанановић, Иџтихад прва четири стољећа ислама, Исламски теолошки факултет, Сарајево, књига 2, 1986, стр. 10.

[22] Сејјид Кутб, Ла илахе иллеллах начин живота, Таквчм 1994, Мешихат (старешинство – прим М. Ј) исламске заједнице Нови Пазар, сгр. 11.

[23] Таквим 1992, Capajeвo, исто, стр. 75-76.

[24] Филип Хити, Ист