Србија у канџама змаја

Пише: Душан Никезић

Кинези нам граде путеве, пруге и гараже, копају нашу руду, производе струју, граде станове, од Кинеза зависи да ли ћемо удисати чист ваздух, Кинези контролишу сигнал за мобилни и интернет, надзиру кретање људи, испоручују медицинску опрему, праве вакцине, лече болесне … Кинези ће нас и сахранити.

Већ су и афричке земље почеле да схватају да су упале у замку Кине, али Србија и даље срља ка дужничком ропству. Глобална политика Кине према земљама у развоја добила је и своје име: „Debt-trap diplomacy“, а подразумева давање кредита директном погодбом, без тендера и конкуренције, на основу којих се уговори додељују искључиво кинеским фирмама по надуваним ценама. Све наравно крене посетама на највишем нивоу, „челичним пријатељством“, песмама на матерњем језику у сред Пекинга и наизглед повољним пословним понудама. Државе које се „навуку“ на овај вид финансирања, Кина дипломатски условљава новим кредитним аранжманима, све док дужник не постане неспособан за сервисирање нагомиланих обавеза. Тада се Кинези трансформишу у извршитеље и почиње изнуђивање природних ресурса и највредније државне имовине, под изговором наплате дуга.

Кинези су своју „Debt-trap diplomacy“ највише применили у афричким земљама, које су према проценама из 2018. године, од Кине узеле 135 милијарди евра кредита. За Србију је врло индикативно оно што се дешава у Замбији, која се укупно код Кине задужила 6,7 милијарди евра за велики број пројеката, од пољопривреде, изградње путева, болница, брана, аеродрома… до националног стадиона у Лусаки за 60.000 гледалаца. Замбија, која се налази у самом врху светске листе по резервама стратешки важне руде бакра, очигледно није случајно изабрана. Кинези су највећи страни инвеститори у земљи и већински власници неколико рудника бакра, а очекује се да у наредном периоду консолидују своју стратешку позицију у „бакарном појасу“ Замбије. Друго велико поље кинеског интересовања у овој земљи је производња електричне енергије, где се Кина појављује као пројектни партнер, добављач опреме и кредитни поверилац државне компаније Zesco. Није тајна да последњих година Замбија има проблема да сервисира свој дуг према Кини, а према изјавама високих америчких званичника Замбија преговара са Кином о уступању компаније Zesco као средства за плаћање нагомиланог дуга, што је изазвало револт локалног становништва.

Кина се наравно не понаша једнако према свакој земљи, мудро бира што слабије мете за напад, па их је зато готово немогуће видети у земљама ЕУ. Србија је земља која је на европском континенту највише загризла кинески мамац, а наша ситуација неодољиво подсећа на Замбију.

Србија је до сад од Кине повукла 1,13 милијарди евра кредита, а већ је уговорила споразуме укупно вредне 7,35 милијарди евра, што значи да ћемо за камату наредних 20 година Кини плаћати у просеку 220 милиона евра годишње, што је отприлике као да сваке године изградимо и опремимо шест клиничких центара или да повећамо почетне плате лекарима на 1.000 евра, а наставницима на 700 евра. Све то само за камату.

Кина кредитира Србију на више десетина пројеката, од аутопутева, пруга, гаража, станова и топловода до кредита за финансијску помоћ током епидемије. Србија је прва европска земља која је купила кинески дрон-бомбардер, први ћемо тестирати кинеску вакцину за Цовид-19, финансирамо њихов свемирски програм, а Кинези су све су присутнији и у домену високе технологије: Huawei је један од највећих добављача Телекома, МУП управо инсталира њихов спорни систем видео надзора са софтвером за препознавање лица, а приликом последње посете Кини, премијерка Брнабић је овој компанији понудила да нови државни дата центар за управљање и чување података у Крагујевцу буде истовремено и Huawei центар за југоисточну Европу.

На свим овим пословима наши стручњаци су непотребни: од пројектаната, инжењера, произвођача опреме и сировина, до извођача и монтера. Све раде Кинези, а српским стручњацима не преостаје ништа друго већ да траже посао у свету.

Попут Замбије, Кинези су и у Србији били заинтересовани за бакар, па смо им практично поклонили највеће индустријско постројење, руднике и налазишта бакра у Бору, све уз Вучићеве самопохвале да се ради о „величанственом решењу“.

Сарадња са ЕПС-ом такође подсећа на модел из Замбије. Почела је кредитом за набавку постројења за одсумпоравање, проширење копа Дрмно, реконструкцију два постојећа и куповину новог блока термоелектране Костолац за близу 600 милиона евра, а затим је ЕПС уговорио и набавку две кинеске локомотиве за 4,5 милиона евра. Сарадња је настављена изградњом постројења за одсумпоравање у ТЕНТ-у, најскупљем пројекту ЕПС-а у заштити животне средине, вредном 165 милиона евра, а крунисана у марту 2020. године уговором о завршетку изградње термоелектране Колубара Б, пројекта процењеног на 385 милиона милиона евра.

Србија и ЕПС се све више задужују, јавни дуг земље је за првих пет месеци 2020. године порастао за 3 милијарде евра, а овим темпом до краја године може да достигне и 30 милијарди, док је ЕПС 2019. завршио са 2 милијарде евра дуга и планира да на крају 2022. године дуг нарасте на 3,5 милијарди евра.

Економска криза ће додатно погоршати позицију Србије и питање је тренутка када ће кинеска страна кренути да стеже обруч и тражи додатне уступке, јер ће нас потпуно држати у шаци. Да ли ће следећи бити ЕПС, Телеком, државна земља или нешто слично, зависи само од интереса Кине.

Уместо партнерског, пристали смо на неприродан однос понизности и захвалности, који скупо плаћа ова и неколико будућих генерација.

Још једна партија шаха у којој се Вучић преиграо и изгубио.

Извор:
КОРЕНИ