Шта ће Србији влада!

Самарџић

Ова ситуација понавља се већ трећи пут. Пре садашњег случаја слично је било 2014. и 2016. године, после ванредних парламентарних избора. Владајућа странка и њени сателити тријумфално добијају изборе уз безобзирно коришћење свих државних и недржавних ресурса, освајају супериорну већину у парламенту, а потом порађају владу са великим тешкоћама, као да је реч о тесној победи и изнуђеним коалиционим финесама. Влада се формира у минут до дванаест захваљујући изузетној политичкој вештити, визији и широкогрудости Ал. Вучића, а народу пада камен са срца.

Сада нас опет излуђују, као да је неизвесност високог степана а велики улог у игри. Тема се маркентишки натура медијима, ови је једва дочекују, надувавају балон вештачких тензија, почиње и перје да лети међу познатим функционерским лицима, мучно се навлачи пажња раздробљене и тупе јавности. Знам кога хоће да преваре, али не схватам кога хоће да привуку, чак да мотивишу. Бар да квазијавност то слуша и гледа. Али, кампања је толика и таква да је не могу приметити само мртви. Има ли објашњења?

Генерално објашњење налази се у познатом феномену диктатуре која тражи плебисцитарну подршку. У таквој врсти подршке лежи сво легитимисање диктатуре. Она може и без овакве подршке, али јој је она потребна ради дуговечности и смањења трошкова физичке репресије. Додуше, и подршка кошта режим, јер се она мора материјално подмазати, али успешан диктаторски режим није онај који седи на бајонетима, него онај који може да покаже своју популарност. Ово кратко објашњење из опште историје модерних диктатура може бити корисно за разумевање вештачког упумпавања тражње владе после избора 2014. и 2016. године. Данашња ситуација надрасла је овај познати модел.

Ово су први избори у историји у којима је већина изгубила мањину и сада је грчевито тражи. Сада тежиште манипулације није у индукцији тражње и ишчекивања „нове владе“ него у конструкцији опозиције. Показало се да то није лак посао и да је време потребно за његово обављање крајње непознато. Друга је ситуација када већина има своју опозицију а устав је писан само за такву ситуацију. Наш Устав оставља добра два месеца од проглашења резултата избора до избора нове владе. То су та два месеца која су 2014. и 2016. године у пуном капацитету била искоришћена за сејање вештачке атмосфере ишчкекивања, иако је исход био познат већ на самом почетку. Али, тада је парламентарна опозиција постојала а данас је нема, а морала би постојати. Изгледа да су за то два уставна месеца мало, а по свој прилици било би мало и четири године.

Сада Вучић треба да пронађе опозициону мањину унутар победничке већине. А унутар победничке већине сви су му појединачно лојалнији од оних других. Ето пред којим је он избором, пред којом тешком одлуком а да не може ни на кога да свали кривицу. До сада је његова апсолутна власт имала копрену у виду присуства опозиције у парламенту, а сада је нема. Остао је без заштите због своје неутаживе властождерачке потребе, као ајкула у плићаку. И сада треба да састави владу. Не да по Уставу одреди мандатара па да овај брине о саставу, него да је буквално он састави, као што је чинио и до сада. Кога  да жртвује – питање је сад. Ко треба четири године да изиграва опозицију у Скупштини и да му се сви смеју. То би деловало као да га је Вучић осудио на политичку смрт. Тај на следећим изборима не би омирисао ни клупу а камоли фотељу. Вучић се налази готово пред Софијиним избором.

Пошто никаквог, а камоли доброг решења нема, Вучић би могао да размисли о следећем:

Да никоме не да мандат и да укине владу као институцију. То не би био уставни прекршај већи од многих које је већ починио. Људи су на њега навикли као на свеопштег, који супсумира председника, премијера, министре, врховног команданта војске (иако таква функција уставно не постоји), врховника здравственог система, укратко господара Србије, тако да у његовом бирачком телу, а то је официјелна политичка Србија, не би било рђавог изненађења. Напротив, многи би му узвикнули: то лаве!

Ма колико свемоћан и свемогућ, наш генијалисимус би морао да има један тим политички неутралих стручњака који би са стручног, а то данас значи менаџментског, угла спроводили у живот његове, по себи исправне и визионарске, идеје. Ова садашња министарства стварно нису низашта и зато већ дуже време све већим бројем јавних послова управљају разне агенције, невладине организације, тинк-тенкови и други савремени облици менаџментске револуције. Вучић се на њих никада није љутио, посебно не на оне који се стручно, менаџментски и политички неутрално баве високом политиком, како унутрашњом тако и спољном, са све већим благородним утицајем на свеколике реформе у Србији. И, да не околишемо, сва је срећа што је данас управљачка памет Србије готово целовито и идеално смештена у једној таквој фирми. Она се зове NALED, што је акроним њеног oригинаног назива и то на енглеском језику (National Alliance for Local Economic Development).

Налед, ако је дозвољено да га посрбимо, од почетка Вучићевог владања Србијом није више само оно што му стоји у имену. Ни у „локалном економском развоју“ његови послови нису били ни чисти ни јасни. Остао је упамћен протест 24 општине које су се побуниле против наметнуте котизације за учешће у његовим услугама, као што им је била наметнута и сарадња са њим. Не знам како се завршила та афера, али знам да је фирма после тога у свим владама Ал. Вучића имала незапамћен успон. Један њен руководилац пласирао се до министра за државну управу, а брзо потом постао и председник Владе. Чаробна формула изражена у чаробној речи била је „дигитализација“. Па пошто је реч о процесу који технолошки прожима све сфере јавног управљања, није било ништа природније до да позадинска а стварна јавна управа у Србији буде у рукама дигиталократије.

Нека се зна, да није било Наледа, Србија не би ни окусила дигитализацију и зато нема алтернативе конкретном решењу да ова фирма преузме место садашње владе. Поред општег значаја таквог решења, био би задовољен и захтев континуитета нове управе и одлазеће владе у лику и делу данашњег председника Владе.

Сада је тренутак да се превазиђе и реши тегобно питање нове владе Србије. Нова управљачка творевина, наравно, не би била влада, јер та реч има одвећ политички одјек, него свеобухватна стручна дигитална управа (скраћено ССДУ), а све политичко остало би у рукама апсолутног владара (скраћено АВ). Проблем већине и мањине, владе и опозиције и сл, био би решен заувек, а не само за наредни мандат. Ко зна, можда би Србија постала општи узор за мирну планетарну будућност.

Извор:
СРБИЈА И СВЕТ