Живот у Нушићевом огледалу

Велики писац и новинар својим делом овековечио је свакодневицу српског друштва на размеђи 19. и 20. века, а његов утицај видљив је и данас

Бранислав Нушић и даље живи међу нама. Рођен у Београду, недалеко од Саборне цркве, у кући на чијем месту је данас Народна банка Србије, Нушић је у својим делима овековечио свакодневицу српског друштва на размеђи 19. и 20. века, а његов утицај видљив је и данас. Својим делом обележио је српско драмско стваралаштво, стварао је приповедачку, романескну, мемоарску прозу, истицао се путописним и етнографским делима.

Био је новинар, песник, сатиричар… У чему је моћ, снага Нушићеве бесмртности за „Политику” је говорио проф. др Рашко В. Јовановић, један од најбољих познавалаца живота и богатог стваралаштва славног комедиографа.

Млади Алкибијад Нуша

– Још почетком 80-их година 19. века млади Алкибијад Нуша почиње да објављује прве стихове у сомборском „листу за српску младеж”, односно илустрованом „Голубу”, у којем ће објавити и први прозни текст „Мој анђео”: причу саздану у виду аутобиографскога записа. Сарадња у „Голубу” и Змајевом „Невену” омогућила му је да постане члан ђачке литерарне дружине „Нада” при Првој београдској гимназији. Године 1882. Алкибијад Нуша је један од оснивача и коуредник илустрованог листа „Српче” – прича Рашко В. Јовановић и додаје:

– У забавнику „Нада” објавио је приповетку „Фрак”. Песму „Новост у Смедереву”, коју је написао поводом усвајања Закона о установљењу чувара за јавну безбедност, објавио је у хумористичком листу „Ћоса”, у којем ће штампати и другу песму сличне тематике: „Покојна слободна штампа”, у којој је исмејао Закон о штампи усвојен тих дана у Народној скупштини.

Крајем маја 1882. године Алкибијад Нуша положио је испит зрелости у београдској „Реалци”. Потом је током лета наступао на сцени путујућег позоришта да би се вратио родитељима у Смедерево. Своме имену додао је и српско: Бранислав. Одлучивши, уз сагласност родитеља, шта ће студирати уписао на Правни одсек Велике школе у Београду.

Новинарство и позориште

Тако је још као студент спојио два своја највећа младалачка интересовања: за новинарство и позориште. Наиме, Нушић се, вели Јовановић, непрестано сећао представа које је претходних година као средњошколац проводио у Смедереву током распуста. „Једне од таквих вечери које сам пробавио наслоњен на бину позоришта код ’Зеленог венца’ дошао сам до онога сазнања које сам као откровење поменуо. Дигла се завеса и ја сам на позорници спазио људе без мачева и оклопа, онакве исте људе као што су они што долазе моме оцу, посла ради, и онакве исте жене које долазе мојој мајци на посело. И сви ти људи на позорници крећу се као што се и ови крећу, једу, смеју се, разговарају, као и сви остали у животу. Али, зар је то позориште? – питао сам се изненађен. Ама зар није потребно да се се сукобе два народа, две државе, две војске, да се гине, да се виче, да се убија? Зар је довољан мали неспоразум, једно изгубљено писмо или једна погрешна адреса, па да се из тога сићушнога ткива гради позориште?  То вече гледао сам први пут Косту Трифковића. То вече указало ми се откровење: да је живот, обичан живот  позориште.” Такво схватање позоришта чини и данас Нушићев театар моћним и занимљивим.

Нушићев  свет, његове теме су као увеличавајуће огледало. Шта би се данас нашло у Нушићевом огледалу, Јовановић размишља:

– У Нушићевом огледалу данас би требало да се нађу све догодовштине у раздобљу названом транзиција, која се у нашој средини прилично одужила. Уверен сам да би проницљиви Нушић нашао поприлично занимљивих тема да обради и прикаже: почев од чињенице да су током последње деценије прошлога века пропала многа некад добро стојећа предузећа да би се успоставио процес претварања дојучерашњих самоуправљача у акционаре новонасталих компанија, међу којима би можда могао  пронаћи како су прошли чланови Елита-клуба из „Мистер долара”, све до оснивача и власника акционарског друштва „Илирија” у последњој довршеној комедији „Покојник”.

Нушић је са 19 година написао прву комедију „Народни посланик”. Због оштрине своје писане речи знао је да заврши и у затвору. Пошто је у „Дневном листу” 1887. објавио песму „Два раба”, која је, како је сам Нушић написао: „Садржала оштар прекор и краљу и свима надлежнима, што су одсуствовали са погреба једнога војника који нам је спасао част у бугарском рату (Катанића), а присуствовали сви, па и сам краљ лично, два дана раније, у пратњи једне бабе, чија је сва заслуга што је родила дворскога ђенерала Франасовића, који никаквих  нарочитих заслуга за ову земљу није имао. Песма је ова необично наљутила краља Милана и полиција ме је одмах оптужила за увреду Његовог величанства. Оптужени став и сада памтим, јер је небројено цитиран у тужби, одговору, жалбама, па и на самоме претресу.  Тај оптужени став гласио је:

Српска децо, што читати знате,

Из овога поуку имате:

У Србији прилике су таке:

Бабе славе, презиру јунаке;

Стога и ви не муч’те се џабе:

Српска децо, постаните бабе.

Ето, за те речи, на које би данас једва ко нашао разлога да се намршти осуђен сам ја на две године затвора и одведен у пожаревачки казнени завод на издржавање.”

– Нушић се нашао у затвору у условима строгог режима. Прва три месеца, сем Светога писма, никакву другу књигу није могао добити. Управник затвора био је  Икија Влах, кога је, по абдикацији краља Милана, други пут замолио да му дозволи писање. Тада је управник затвора Нушића овако посаветовао: „Боље је за тебе младићу, да не пишеш. Писање те је и довело у апсу. Да си био неписмен, ти би данас био ваљан и честит човек и угледан грађанин можебити, а овако се као коцкар вучеш по апсанама.”

Својом домишљатошћу, Нушић је ипак успео да умилостиви управника затвора те је добио одобрење да сме писати и у затвору је написао комедију „Протекција”, прича наш саговорник и наглашава:

– Такође, почео је и још неке приповедачке текстове. После нешто више од три месеца затвора у Пожаревцу био је помилован и одрекавши се антирежимских ставова добио је службу  у ресору Министарства иностраних дела, најпре као писар и преводилац, а затим као вицеконзул и конзул у Приштини, Скопљу, Битољу, Солуну и Серезу.

На страницама „Политике”

Дуги низ година Бранислав Нушић бавио се и новинарством, покретао је и уређивао више листова.  Из свој угла на страницама „Политике” исписивао је историју. Нушић и „Политика”, какав је то био спој?

– Ако је у Нушићево стваралачко интересовање перманентно било усмерено према позоришту, готово са исто толико жара радио је и у новинарству. Уређивао је и сарађивао са бројним листовима. У листу „Политика”, на позив оснивача, Владислава и Дарка Рибникара,  преузео је рубрику „Из београдског живота” у којој је на хумористички начин коментарисао свакодневни живот објављујући козерије које је потписивао псеудонимом Бен Акиба. То име преузео је из трагедије „Уријел Акоста”  немачког писца Карла Гуцкова у којој се појављује рабин Бен Акиба, који је имао обичај да све што се догађа на свету релативизује коментаром: „Све је то већ једном било”, „Ничег новог под капом небеском”… – прича Јовановић.

Нушићева сарадња најављена је у „Политици”  1. децембра 1905. саопштењем да ће један од најдаровитијих и најпознатијих наших књижевника хумориста под скромним псеудонимом Бен Акиба објављивати своје козерије из живота у Београду.

– Читаоци су одмах приметили духовите текстове Нушићеве, тако да је он, после извесног времена, начинио један избор објављених козерија и штампао у посебној књизи, која се одмах распродала. То је разбеснело Јована Скерлића, и он је оштро осудио Нушића што је објавио своје козерије констатујући: „У томе погледу књига г. Нушића мање представља писца који је њу писао, а више публику за коју је она писана”, прича Јовановић уз коментар:

– Његов роман „Хајдуци” омиљено је штиво младе читалачке публике. „Аутобиографија” Бранислава Нушића омиљено је штиво младих читалаца. Нушићева биографска драма „Растко Немањић”  радо се изводи у нашим школама.

Алкибијад Нуша оснивач позоришта у Скопљу и Приштини… Шта нам је све у аманет оставио Нушић?

– Нушић је основао више позоришта. Уверен сам да би се он данас залагао да се напише и објави Закон о позориштима. Ако знамо да је 1923. био начелник Уметничког одељења Министарства просвете и на тој дужности ревносно пратио деловање позоришта у свим крајевима државе Срба, Хрвата и Словенаца и притом помагао позоришне активности саветима и доделом дотација из расположивих средстава, треба да имамо у виду да је помагао око оснивања нових театара и концентрисања постојећих на одређеним територијама. Око тога био је прилично заузет када се налазио на челу Народног позоришта у Сарајеву (1925–1928). У аманет нам је Нушић оставио своја многобројна  дела, јер је он био један од најплоднијих српских писаца, подвлачи Рашко В. Јовановић уз тврдњу:

– Данас се његовим сценским делима више забављају редитељи најчешће узалудно експериментишући, а мање публика, јер је све мање смеха на представама комедија које се изводе у нашим театрима. Готово да је непознато да је Нушић написао скоро исти број драма колико и комедија. Многобројни његови комади се не изводе. Скренуо бих пажњу да би било корисно приказати његове драме „Кнегиња од Трибала”, „Вечност”, „Јесења киша”  и кабаре „Европски конзилијум”. Нушић је био и данас је превасходно писац Народног позоришта у Београду. Зграда националног театра је његов дом. У најстаријем београдском театру непрестано се изводи неколико његових наслова. Тако је било, тако је данас и тако ће бити убудуће док је српског позоришта.

Текстови чувеног писца други пут у нашем листу

Бранислав Нушић, велики српски писац и новинар ушао је у „Политику” 1. децембра 1905. године на позив оснивача листа Владислава Рибникара. Почетак Нушићеве сарадње у листу најављен је саопштењем да ће један од најдаровитијих и најпознатијих наших књижевника објављивати у новинама своје козерије из живота у Београду под псеудонимом Бен Акиба.

Данас, 115 година касније „Политика” објављује да ће Бранислав Нушић од 9. августа поново бити на страницама нашег листа. У сваком недељном броју, наредних месеци, објављиваћемо текстове Бен Акибе у којима ће читаоци  упознати ликове и догађаје из давнашњег живота који су, као неким чудом, и данас препознатљиви у нашој свакодневици.

Извор:
ПОЛИТИКА