Злочин у Пребиловцима је један од најсрамнијих догађаја у људској историји, али пошто су жртве Срби све се брзо заборавило

77 годинa од усташког злочина у селу Пребиловци

Усташки злочин над српским народом у селу Пребиловци у Херцеговини jе без примера и jедан jе од наjгорих и наjсрамниjих догађаjа у људскоj историjи. Да припадаjу неком другом народу, Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету и заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкоj…

Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, нажалост и од самих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог светског рата обезбеђено jе поштовање и заштита. Постоjе посебни музеjи посвећени њима где им светски државници и друге значаjне личности указуjу поштовање. На међународном нивоу постоjе посебни дани посвећени овим жртвама, о њима говоре многе публикациjе и филмови, а они коjи их евентуално не признаjу и не поштуjу, зачас се нађу под општом осудом тзв. међународне заjеднице и њених медиjа.

Српске жртве из двадестог века не само да се игноришу него се и само њихово помињање и откривање краjем прошлог века, у знатном делу београдске jавности, сматра ратним хушкањем, коjе jе изазвало грађанске и верске ратове на простору бивше Југославиjе!? По њима jе, родбина усташких жртава, коjа jе 1990/91. године отворила jаме и из њих извадила, а потом и достоjно сахранила кости мученика, подстакла све балканске национализме коjи су после довели до крвавог распада Југославиjе!? Значи да jе кости требало заборавити у jамама, како су то и усташе одредиле!?

Код оваквих схватања ниjе чудо што jе у Пребиловце, коjи су због злочина из 1941. године требало

да буду наjзаштићениjе место у Европи,1992. године поново загазила усташка чизма, претвараjући ово вековно насеље и споменик страдања невиних у опустошен терен, или како су сами осваjачи, ликуjући навели, у „пасиште дивљих свиња“.

Честито српско село

Пребиловци, село коjе се налази на самом ободу долине Неретве, код Чапљине, од мора удаљено 20, а од Мостара 30 километара, било jе до 1941. године jедно од наjвећих и економски наjjачих српски села у Херцеговини са око 1000 становника у 120 домаћинстава. У њему су живели побожни, вредни и мирни становници, коjи никоме нису ништа скривили. Али jош пре тога рата били су осуђени на смрт од стране усташких односно клерикално-франковачких структура у окружењу. Разлози су били управо у томе што су Пребиловци били велико, богато и честито српско село, коjе jе у Првом светском рату Србиjи и Црноj Гори дало 18 добровољаца, а и због, за великохрватске аспирациjе, незгодног стратешког положаjа, посебно пошто су 1939. године, кнез Павле и Драгиша Цветковић, ово подручjе срамно уступили Бановини Хрватскоj. Зато jе хрватска великодржавна политика 1941. године покушала, а 1992. године и потпуно успела да долину Неретве, Дубраве и Столац очисти од Срба и свега што jе на њих подсећало.

У видовданском покољу (коjи jе за усташе значио одмазду за сараjевски Видовдан 1914. и ново, крваво, понижење Срба за оваj велики празник), после подмукло изведеног хапшења и везивања у жицу и ланце увек лаковерних Срба коjи су се уздали у „комшиjску реч“, на броjним jамама и другим стратиштима убиjени су скоро сви одрасли Срби, мушкарци, из села Габела, Драчево, Дубравица, Кљенак, Колоjањ, Церовица, Грабовина, Горње Храсно, Крушево, Бурмази, Попрати, Ошањићи, Дабрица, Козице, Пjешивац, Шћепан Крст, Љубљеница, Прењ, Пjесци, Локве и Речице, као и велики броj Срба из Тасовчића, града Чапљине и других насеља.

Наjвећи броj jе убиjен у Опузену у Далмациjи, код села Струге код Чапљине, у коjима су жртве затрпане у ископане jаме, затим у крашке jаме: Бивоље брдо, две jаме Кукауше код Маслина, Јасоч, две jаме у Хутову и две у Прењу, Видоњу у коjу jе бачено братство манастира Житомислић, Барев до код Шћепан Крста, затим на ади код Драчева, на мосту у Чапљини… Један од наjвећих гробова херцеговачких Срба jе река Неретва.

Истребљење Срба у граду Стоцу и околини било jе у знаку великог српског празника. На Видовдан, на Видову пољу, поред реке Брегаве коjа се у средњем веку звала Видова риjека или Видовштица, испод Стоца некадашњег Видовског или Видошког града, убиjено jе 200 измучених Срба и затрпано у ископане jаме из коjих jе после извирала крв. Као некада, после давног косовског Видовдана, у српским селима некадашњег Столачког среза (данашње општине Чапљина, Столац и Неум), остале су само српске удовице са неjачи.

Сузе са неба

Код сваког помињања Стоца и Видова поља, потписнику овог текста, са сузама изађу пред очи слике са видовданских помена, седамдесетих година у Стоцу, на коjима jе свештеник, окружен старицама у црнини, дуго читао списак жртава, у ствари сва српска имена из Херцеговине: „Јову, Симу, Душана, Миху, Шћепу, Лазара, Данила, Гоjка, Ристу, Милана, Илиjу, Тодора, Митра, Саву,..“ На врелом подневу, из ко зна како пристиглог облака, пролило се неколико капи, на шта ми се отело из уста: „Ево кише!“ Једна од тих измучених маjки, коjе су свашта преживеле али никада нису биле у очаjу, болно ме опоменула: „Сине, ниjе киша већ сузе с’неба! На данашњи дан увиjек ка’не нека.“ Ово сам научио за цео живот!

У току jула 1941. године било jе мање масовних злочина, изузев што су до железничке станице Шурманци, возовима допремане групе Срба из Сараjева и околине, где су их дочекивали мештани Шурманаца, Међугорjа и Биjаковића, добро организовани у злочиначку групу тзв. усташа-jамара и гурали их у наjстрашниjу и наjдубљу jаму Голубинку, у Шурманцима, из коjе нико ниjе преживео. У истом периоду, католички свештеници започињу кампању католичења застрашених српских удовица и сирочади, коjе ниjе спашавало живот већ jе било у функциjи умиривања преосталих Срба, како би наредног месеца и они, као овце на клање, отишли у jаме. Тако jе и било! Опет jе безазаленост, честитост и наивна вера у речи комшиjа Хрвата и муслимана, била кобна за Србе па jе илиндански покољ по броjу, старосном и полном саставу жртава био страшниjи од видовданског. На ред су дошла наjвећа српска насеља Пребиловци, Клепци, Опличићи, остатак Тасовчића и друга. Злочини су углавном извршени у двема jамама, коjе су и два наjвећа губилишта херцеговачких Срба: Голубинки у Шурманцима и jами Бивоље брдо коjа jе и примила наjвише жртава.

Небивали злочин

У зору, 4. августа, усташки роjеви из околних села, поступаjући по брижљиво припремљеном плану, у густим стрељачким строjевима, опколиле су пространи терен села Пребиловаца. Становништво села jе ту ноћ преспавало у брду, али у свануће жене и деца се враћаjу своjим кућама, не очекуjићи да ће и они бити мета напада. Како jе пуцњава почела пре него што jе потпуно затворен обруч са источне стране, велики броj одраслих мушкараца из села успео jе да умакне у Хутово блато, где су многи, у шевару, преживели.

Усташе прикупљаjу жене са децом и затвараjу их учионицу сеоске школе. Око 11 часова, дотле прикупљене, у колони их по четворо, уз батињане, спроводе надомак моста на реци Брегави. Претходно су испред школе, кундацима поубиjали старице коjе нису могле да пешаче. Оне коjи су стигли до моста, потрпали су у четири камиона и одвезли у житни силос у суседним Тасовчићима, коjи jе тога лета био сабирни логор чапљинских Срба на путу за jаме. Ту jе, без воде и хране, ова група пребиловачких несрећника преноћила, уз стално узнемиравање усташа коjе су упадале са батериjским лампама тражећи лепше девоjке за силовање. Одавде jе, у свануће, када jе усташки стражар за кратко отворио силос, успела да побегне Јока Екмечић, удата Јахура, jедина од многих коjе су усташе повеле ка Шурманачкоj jами. Из сеоске школе спасиле су се Мара Булут, жена Гоjка и Јела Екмечић, жена Марка, са две девоjчице.

Поподне 4. као и 5. августа уjутро, усташе по Пребиловцима хватаjу и доводе у школу преостале жене и децу коjима говоре да ће их преселити у Србиjу. Јадан народ jе у ово поверовао па су се облачиле у наjлепше што су имали, носећи са собом завежљаjе. Ова група била jе изложена стравичниjем иживљавању, посебно над девоjкама, док су ухваћени мушкарци, после мучења, убиjани у долу испод села. Испред школе, после силовања и мучења, убиjене су Стана Арнаут, сеоска учитељица и Славица Булут, Словенка, раниjе католичка часна сестра, коjа ниjе хтела да се одрекне мужа Жарка.

Ова група jе 5. августа послеподне, прво пешице, а затим камионима спроведена право у центар Чапљине, на железничку станицу, где jе потом довезена и група из силоса.

Бездушно и садистички, ова неjач, њих око 500, пред очима хрватског и муслиманског становништва коjе им ниjе пружило ни кап воде а камоли покушало да их спасе, на температури од око 40 степени, потрпана jе и затворена у шест сточних, тзв. Г вагона. Предвече су одвезени седам километара на север, до Шурманаца, где у остали на колосеку закључани у вагонима до jутра, 6. августа.

У њиховоj пратњи била jе велика група усташа из Чапљине и околине, на челу са Андриjом Буљаном, монструозним таборником из села Дретеља. Сачекала их jе исто тако велика група злочинаца из Шурманаца, Мерђугорjа и Биjаковића на челу са злогласним Иваном Јовановићем Црним, усташким главарем села Шурманаца. Било их jе више стотина, а jедан од њих jе после рата на суду рекао да их jе непосредно у злочину учествовало 150.

Ови злочинци, опремљени дрвеним коцима од 2 метра, на коjе су везивани венци дувана за сушење, истерала jе из вагона пребиловачки народ и потерала их узбрдо. Зауставили су их на километар од jаме Голубинке, где су их претресли и опљачкали, а затим подељене у мање групе, почели водити ка понору. У jаму су их гурали кочевима, а мању децу су садистички бацали увис изнад ждрела jаме, широког око 4 метра. Оне коjи си се у очаjу хватали за камене ивице ударли су кочевима по рукама и глави све док не попусте и падну у понор, чиjи jе вертикални пад отовора 27 метара да би се после спиралне стрмине jама завршила великом галериjом, на дубини од 66 метара од отвора.

Само из Пребиловаца у ову jаму живо jе бачено око 500 жена, девоjака и деце. Врховни суд Босне и Херцеговине помиње броjку од 570, усташе jамари 520, а Окружни суд у Мостару 470 жртава из Пребиловаца, стадалих у Шурманачкоj jами. Већина њих jе преживела пад, са преломима или без њих, као и брдо камења коjе су после тога усташе гурале у jаму. Наиме, пребиловачка неjач jе падала на гомилу лешева претходно бачених сараjевских Срба, што jе ублажавало удар чиjе су последице лакше преживљавала деца. Иван Јовановић Црни jе сутрадан бацио две бомбе у jаму, вероватно да у околним кућама мештани не би слушали крике паћеника. Ово jе свакако било без ефекта, jер су се бомбе морале распрснути знатно пре пада на тло jаме, па су се jауци из ње чули jош 7 дана.

Наредних дана и недеља, све до 28. августа у Пребиловцима (коjе хрватске власти колонизуjу усташким породицама и мењаjу назив места у Ново Село) и околном терену, усташе организуjу хаjке на преостале Србе. Масовна убиjања су вршена на Краварици код Меданових кућа, поред jезера Шкрка, у долу испод села, на Гостиљцу и поред бунара у Брегави, засеоку Брдо, сеоском гробљу, Ораховом долу… На локалитету Морин оток краj Брегаве, заклано jе 50 Пребиловчана коjи су се добровољно предали усташама, утучени сазнањем да су им целе породице страдале у Шурманачкоj jами.

Према подацима хрватског оружништва (жандармериjе), усташе су у августу 1941. године убиле 820 Срба из Пребиловаца. Из 51 породице нико ниjе преживео, а преживело jе укупно њих 170, од чега су њих 15 жене, девоjке и деца млађа од 15 година. Усташе су триjумфално певале:

„Павелићу, шта ћемо од Срба?
Веж’ у ланце, бацаj у Шурманце!?’, и
„Српске су се погасиле свиjеће,
Упалит’ се више никад неће“.

Сведочанство о усташким злоделима
Дубравско село Опличићи коjе се налазе поред пута Чапљина-Столац, било jе мета усташке акциjе у исто време кад и Пребиловци. У овом селу убиjено jе око 160 Срба, углавном мушкараца стариjих од 15 година, али jе међу жртвама било и жена и деце. После мучког препада од стране комшиjа муслимана и Хрвата, опличићки Срби су прво затворени у зграду Дуванске станице на Домановићима. После понижавања и премлаћивања, везани жицом по двоjица, камионима су спроведени до jаме у оближњем Бивољем брду, у коjу jе већ био бачен велики броj Срба о Видовдану и после њега.

Како се jама налази стотинак метара од пута за Мостар, бацање jе вршено ноћу, у мањим групама. Злочинци-jамари били су комшиjе, познаници жртава. Бацање у jаму преживели су Мирко Иjачић и Јово Пелкић-Кнез, пошто су пре бацања успели да ослободе руке и њима се задрже за камење и корење, при отвору jаме. У jаму jе добровољно отишло и неколико девоjака и жена, желећи да тако поделе судбину са браћом и очевима, односно синовима и мужевима. Мањи броj Срба из Опличића jе, у овом периоду, убиjен у jамама Кукауша и Звекалуша у Дубрави, код самог села и на другим местима.

Клепци и Тасовчићи, из коjих jе о Видовдану, већ било убиjено доста Срба, са усташама на кућном прагу и под перфидном и крвавом прозелитском мисиjом дон Илиjе Томаса, жупника жупе Срца Исусова у Клепцима, заклетог усташе од 1937. године и усташког повереника за Столачки срез, мирно су чекали дан свога погубљења.
Дон Илиjа и остали из усташког стана, одлучили су да то буде понедељак, 11. август, пошто претходног дана, оваj жупник-усташа Србе буде превео у римокатоличку Цркву. План jе био да се тога дана потпуно истребе Срби у Чапљинскоj општини. Из кућа су истерани у свануће, а затим, у пратњи усташа, пешице одведени у силос у Тасовчићима. Стариjе жене коjе нису могле да пешаче, њих девет, убиjене су одмах у Клепцима, па jе свима постало jасно шта их чека. Усташе у силосу, пред очима маjки, супруга и деце, везуjу жицом одрасле мушкарце, са рукама на леђима. То чини познати крволок Мато Андрун- Вук, из Домановића, уврћући жицу док се не уреже у месо, а затим jе по жици и рукама ударао клештима.

Када су везани Срби тражили да им врате капе, коjе су им пале са глава приликом везивања, усташе су почеле да им се гласно смеjу и подругуjу: „Шта ће вам капе, када вам иду главе!“ Више усташа крвнички jе тукло младића Косту Мандрапу, из Клепаца, пред пет његових сестара, коjе су покушавале да заштите брата jединца, те су без страха настртале на усташе. Коста се jуначки држао, псуjући усташе, а славећи Србиjу и Русиjу, па му jе усташа Иван Боровац-Ђондро кроз уста зарио баjонет у грло.

Усташе, личним интрвенциjама, ослобађаjу из силоса неке одрасле Србе из Тасовчића, а затим из неразjашњених разлога и све жене и децу већ осуђене на смрт. Све одрасле мушкарце из Клепаца, Лознице, Гњилишта, Почитеља, Чапљине, као и већину из Тасовчића, везане, камионима, одводе до jаме Бивоље брдо, у коjу их живе бацаjу. Побегао jе само младић Никола Пухало (Страхинић) из Лознице. До краjа месеца, поред убиjања преосталих Пребиловчана, усташе су jош jеданпут упале у село Љубљеницу, код Стоца и преостале Србе запалили у jедноj штали. Из пламена jе jедино побегла девоjчица Славоjка Вукосав.

Убрзо су Италиjани поново окупирали Херцеговину, што jе, донекле, зауставило усташке покоље Срба у овом краjу. До краjа рата, усташе су из овог краjу убиле jош око 300 Срба, већином деце и жена, од коjих преко 100 у септембру 1944, у логору смрти Јасеновац. Насеље Лозница тада jе скоро угашено.

Преживели Пребиловчани су после рата имали снаге да обнове село, поново се женећи, добиjали су другу децу. Због лажног „братства и jединства“, прву децу нису смели да ваде из jаме да би их сахранили. Били су под сталним притиском УДБЕ, а титовци су им разним реформама и арондациjама одузели наjбољу земљу.

Умногоме, Савез комуниста био jе на линиjи усташких циљева, прилагођених времену, а на краjу jе и довео земљу до распада и новог страдања српског народа.

Већина jама jе 1961. године забетонирана, а поред њих jе Савез бораца подигао споменике, у виду белих, гранитних стубова, са натписима на латиници, на коjима jе писало да су ту убиjене жртве фашиста или усташа у лето 1941. године, без помињања броjа и националности жртава, чак ни села из коjих потичу. Овим су били зацементирани и сви српски захтеви да се кости жртава изваде из jама и људски и хришћански сахране. За злочине у jамама мало ко jе одговарао пред судом.

После 16 година од извршеног злочина и 12 година од ослобођења, УДБА jе 1957. године организовала судску фарсу извевши пред Окружни суд у Мостару 14, од бар 150 jамара из Шурманаца, Међугорjа и Биjаковића, на челу са Иваном Јовановићем-Црним, коjи jе дотле скриван у околини Суботице. Члан судског већа био jе, као поротник, Јозо Јелчић, коjи 1941. године, насељавао усташе у празне српске куће у Пребиловцима. Од ових тешких ратних злочинаца, само су шесторица осуђена на смрт, а остали на временске казне. Један jе осуђен на само три године затвора, што jе ругање правди и жртвама српског народа.

Пребиловци, коjи су после рата наставили да живе, захваљуjући надљудскоj снази и вољи очева, коjи су се поново женили, са девоjкама или удовицама из суседних српских села и са њима добиjали децу, неки и у седамдесетим годинама, нису се предавали нити су заборављали своjе жртве. Њиховим примером ишла су и друга села. На сеоском гробљу су скоро сви направили породичне гробнице и на њима подигли споменике на коjима jе била написана пуна истина. Наведена су имена и годишта жртава, од кога су и где страдали, често са стиховима и порукама, коjе су сметале и властима и Хрватима, али нико ниjе смео да их дира.

Од 1974. године, родбина жртава jе почела да организовано, на датуме страдања, у колонама аутомобила, посећуjе jаме, пролазећи при том кроз усташка села. Ипак, од 1947. до 1990. године, ниjе дозвољавано свештеницима да на jамама служе парастосе. Пребиловчани су 6. август, датум страдања неjачи у Шурманачкоj jами, почели да поштуjу као празник. У пољу тога дана не би радили ништа, а запослени су узимали слободан дан.

Када jе, пред неизбежним сломом титоистичка власт ослабила, Пребиловчани су краjем 1989. године поднели захтев за отварање Шурманачке jаме и покренули акциjу за изградњу спомен-цркве у селу, у чиjоj би се крипти сахраниле кости жртава. Придружила су им се ускоро и друга села, захтеваjући да се отворе и друге jаме и да се све жртве сахране у Пребиловцима. У правом, спонтаном и ненасилном устанку, уз изузетно добру организованост и пожртвовање, краjем 1990. и почетком 1991. године, отворене су jаме: Голубинка и jама у Бениноj огради, обе jаме у Шурманцима, Бивоље брдо, Кукауша доња и горња, Хаџибегов бунар и Градина, обе jаме у Хутову, Јасоч, Поплат, Голубинка и Рудине, обе у Прењу, Звекалуша у Опличићима. Јама Гавраница ниjе била бетонирана, а кости жртава су неколико година раниjе извађене и сахрањене у Горњем Храсну. Остале су неотворене jама Барев до код Шћепан Крста, и три jаме у западноj Херцеговини: Хумац, Служањ и Церно. Мошти монаха и искушеника пренете су из jаме Видоња у манастир Житомислић, где су у фебруару 1991. године свечано сахрањене. Извађене кости усташких жртава из других отворених jама су опране и пренете у Пребиловце, где су уз даноноћно дежурство, боравиле у згради Дома културе више од 8 месеци. За то време изграђени су темељи Спомен-цркве посвећене Сабору Српских светитеља и Пребиловачких мученика, са криптом и великим мермерним ћивотом у њоj.

Уз служење Патриjарха Павла, Епископа Иринеjа (Буловића) и Атанасиjа (Јевтића), и свештенства, 4. августа 1991. године, темељи цркве и крипта су освећени, и мошти мученика су, после Литургиjе и опела, положене у велики мермерни ћивот у крипти. Овом дирљивом догађаjу присуствовало jе око 10.000 Срба, претежно из Херцеговине и велики броj истакнутих личности српског народа из БиХ, Србиjе и Црне Горе. Али, све jе било под сенком претећег ратног сукоба, коjи jе наjмање био потребан Србима, а коjи нису могли да избегну. Око Пребиловаца, наоружани Хрвати већ су држали положаjе, а те вечери Радио Ватикан jе у емисиjи на хрватском jезику, злослутно оптужио Србе да у Пребиловцима граде своjу тврђаву у долини Неретве.

Злочин над моштима мученика

Отварање jама, сахрана усташких жртава и градња Спомен храма у Пребиловцима, посвећеног новомученицима, поред старих и нових усташа, сметало jе и другима, у земљи и иностранству, чиjи jе главни политички циљ био разбиjање Југославиjе по авноjевским шавовима, на српску штету и несрећу.

Ови догађаjи откривали су, дотле сакривену или замагљену истину о ужасном страдању Срба у Независноj Држави Хрватскоj, чиjу су обнову многи тада спремали. Кости из jама су упозоравале да би такви планови били, не само неправедни него и опасни. Такође, тек развиjеном култу Међугорjа, одjедном jе запретила срамота. Испало jе да се мноштво ходочасника из целог света клањало селу чиjи су мештани, у jами поред села, затрли све маjке са децом jедног другог села, само због разлике у вери, а jош су Павелићу дали 80 усташких старешина и наjокрутниjе кољаче у логору Јасеновац, какви су били Мато и Станиша Васиљ. Отварање jама нервирало jе и утицаjне припаднике авноjевско-титовских и удбашких кругова у Београду. Свима њима ниjе ишло на руку ни то што су мученичке кости из Пребиловаца отварале очи српском народу, мотивишући га на отпор разбиjању државе.Зато су се често из медиjа и са политичких говорница чуло да отварање jама подстиче српски национализам, квари међунационалне односе, узнемирава jавност, све до лажи да кости у Шурманачкоj jами нису само српске, и разних других увреда и претњи. Жртве су проглашене кривим, обjављен jе рат мртвоj деци и Пребиловци су поново, од истог злодуха, осуђени на погубљење.

Срби из долине Неретве наjбоље су осећали опасност, коjа jе претила српском народу, после промена у Источноj Европи и самоj Југославиjи. Ипак, ни они нису могли да предвиде догађаjе коjи ће се ускоро десити. Од српских политичара, са обе стране Дрине и од ЈНА, засипани су изjавама да неће бити заборављени и незаштићени. Показало се да jе све то било без покрића, као и веровање у цивилизациjске тековине, савест западног света, снагу jавности, мећународно право и слично. Босна и Херцеговина jе међународно призната 6. априла 1992. године, када jе почео и рат. ЈНА се повукла из нове државе 19. маjа, а Србиjи су уведене санкциjе 31. маjа исте године. На малоброjне, слабо организоване, деморалисане и саме себи препуштене Србе у долине Неретве, Хрватска jе одмах затим покренула офанзиву. Операциjа jе носила назив „Чагаљ“, одобрио jу jе лично Туђман, а изедена jе под командом генерала Збора хрватске воjске Јанка Бобетка коjи jе детаље у вези са њом изнео у своjоj књизи „Све моjе битке“. Поред ове књиге драгоцен материjал о овоj офанзиви jе и видео трака коjу су снимили нападачи, а коjа jе истог лета доспела у Београд. Бобетко открива да у нападу на Пребиловце, Клепце и Тасовчиће учествуjе 156. бригада регуларне хрватске воjске и 1. бригада ХВО, као и четири диверзантске групе хрватске воjске и низ других jединица. Из видео материjала уочљиво jе и значаjно учешће Парагиног ХОС-а и муслиманских зелених беретки. Ове снаге биле су распоређене у две борбене групе и требало jе да из два правца упадну у Пребиловце, са мученичком спомен црквом као главном метом, а коjу Бобетко назива костурницом. Офанзива jе почела у недељно праскозорjе 7. jуна, страховитим бомардовањем поменутих српских насеља из више десетина разних оруђа коjе jе траjало сатима. На простор ових села, од свега неколико квадратних километара, пало jе за пар сати око 7000 проjектила. Истог jутра српски териториjалци и већина цивила су се, уз мале губитке, повукли прво у Дубраве, а затим и даље. Хрвати тек сутрадан улазе у напуштене Пребиловце и Тасовчиће, а за неколико дана у њихове руке пада цела лева обала Неретве, са Мостаром, дубравски плато и Столац. Затечене српске цивиле, махом стариjе жене, одмах брутално убиjаjу, а затим почиње обрачун са материjалним и духовним добрима Срба. Спровођен jе бесомучно, систематски, у огорчењу што нема у рукама више живих Срба, и траjао jе недељама.

Требало jе да нестане све што jе било српско и што jе на Србе подсећало па jе уништавана и природа, а пеjсажи су добиjали други, осакаћени изглед. У првом налету српска добра коjа су могла да горе су спаљена. Наредних дана и недеља, инжњериjске jединице ХВ и ХВО и позната грађевинска предузећа „Бетон“ из Метковића и „Конструктор“ из Сплита, експлозивом су рушиле српске куће коjе су у себи имале армиране бетонске елементе, цркве, манастире, гробнице, домове културе, школе, системе за снабдевање струjом и водом и друго, све до камена поред пута на коме jе неко ћирилицом уклесао своjе име. Манастир Житомислић, духовни центар херцеговачких Срба и мостарска Саборна црква, наjвећи српски храм до изградње цркве Светог Марка на Ташмаjдану, претворени су у гомилу камења. Док jе у завичаjу све претварано у прах, пепео и дим, Срби из долине Неретве развеjали су се по целом свету као бескућници. Био jе то историjски лом и национална трагедиjа, незабележена од турског осваjања Херцеговине у 15. веку. Затим jе око српских села, на земљи коjу су комунисти своjевремено одузели, изграђено више насеља за хрватске избеглице из средње Босне.

Одмах по уласку у село, окупатор jе скоро ритуално спалио Пребиловце. На фасади последње куће, паликућа из некакве трогирске боjне, зване „Мравоjеди“, оставио jе графит: „Средиjа сам што сам стига“. Лако им jе било да обаве злочиначки посао у напуштеном селу, кога jе остала да „брани“ само Драгиња Медић, стара 64 године, jедна од четири пребиловачке девоjчице коjе су преживеле покољ 1941. године. Одбила jе да напусти Пребиловце, у коjима jе поново оплакала маjку и сестре, страдале у Шурманачкоj jами. Мученички jе страдала од унука оних од коjих jе 1941. године избегла, а за гроб jоj се jош не зна. Окупациjу и спаљивање Пребиловаца, Клепаца и Тасовчића ниjе прославила само западна Херцеговина већ и Далмациjа, а наjвеселиjе jе било на сплитскоj риви. Оваj догаћаj Хрвати и данас обележаваjу, под називом „Липањска зора хрватске Херцеговине“. Обjављивањем у своjоj књизи десетерачког хвалоспева њему самом, под називом „Бобеткова гарда“, хрватски генерал Збора jе, заjедно са своjом државом и председником, стао иза вандалских злочина у долини Неретве. Уз одушевљење због „уништења српских трагова“ народни „пjесник“ оптужуjе Србе да су покрали хрватске кости и изазвали зло позивањем Патриjарха у Пребиловце. Наводимо део:

„Док jе сунца Срби ће га клети,
Што им стуче воjску на Неретви,
Спржио им Клепца и Гњилишта,
Била села сада нема ништа,
Пребиловци село на злу гласу,
Сад по њему дивље свиње пасу,
Од Храснога па до изнад Стоца,
Све спржио, не оста ни коца.“

Усташки видео снимци показуjу да су им сеоске куће, а поготово гробље и зидови Спомен цркве са криптом у Пребиловцима, пали у руке неоштећени и да jе над овим селом, његовим покоjницима на гробљу и новомученицима у цркви, смишљено извршен монструозан злочин, без примера у историjи. На поменутом снимку, после приказа усташа испред цркве, како псуjу Србе и прете да ће ускоро избити на Дрину, види се архитекта из Чапљине Зденко Вего, потомак Фрање и Јанка Веге, злогласних усташких логорника из 1941, како седи у крипти у униформи официра ХВО, са руком на макети Спомен цркве. Тако су, на српску и људску срамоту уопште, пребиловачка деца и други мученици из jама, поново пали у руке усташких злочинаца, овога пута унука оних коjи су их, jеднако беспомоћне, бездушно бацили у jаму пре пола века. После триjумфалног сликања и иживљавања над костима жртава своjих дедова, савремене усташе су приступиле уклањању свих трагова цркве и крипте. Како су ове биле масивно грађене, рушење им jе успело тек из трећег пута. Експлозиjа се чула до Мостара, удаљеног 30 км. Механизациjа jе одгурала 50 метара даље смрвљене остатке храма, а терен на коме се он налазио jе насут земљом и поравнат. До данас се не зна шта jе заиста учињено са моштима новомученика. Непознати аутор „Клетве“, исклесане на споменику Огњена Ждракановића, прве усташке жртве из Пребиловаца у 1941. години, jе пре последњег рата завапио: „У беле тврђаве мермера закључаjте нам добро кости!

Могле би и мртве усташе да нам се напиjу здравља.

Не, не веруjте тишини што се уместо нас jавља!“

И заиста, пребиловачко гробље на чиjим jе споменицима била исписана истина о усташким злочинима и мртви у њему, било jе мета умоболног пира. Многе гробнице су отворене, а кости неких покоjника некуда однете, других избачене и разасуте испред гробнице, а трећих спаљене у гробници. Код спаљивању, заостали су делови нагорелог скелета и месингане ручке сандука покоjника.

Трипко-Трише Екмечић као жртва коjа jе избегла усташке злочине, умро jе поред Шурманачке jаме, приликом изношења костиjу из ње, у новембру 1990. године, од инфаркта, што jе своjевремено било приказано на телевизиjи. Усташе су 1992. године, пронашли Трипкову гробницу, минирали jе и у њоj спалили његове кости, као и кости његовог четворогодишњег унука, умрлог 1984. Спаљене су и кости Раде Медана, Ристе и Маноjла Шарића… Споменици коjи су остали, „стрељани“ су усташким рафалима, а све фотографиjе покоjника су однете. Читав атар Пребиловаца jе, на разне начине оскрнављен и опустошен. На простору где се налазила Спомен црква и на делу самог гробља заснована jе депониjа наjразличитиjег отпада коjа jе недавно уклоњена. Осуjећена jе обнова села тако да се у њега вратило само око 15% предратних становника. Долина Неретве данас jе сва у знаку победе злочина и потпуне експлоатациjе геноцида над Србима. Само уз памћење и поштовање своjих Светих мученика, љубав према своме народу и завичаjу, уз спремност на одређену личну жртву Срби могу да се обнове и опстану у овом страшном, али и дивном краjу. Тога има, Богу хвала. Ако jе до сада пропуштено, предстоjећа 15. годишњица од прогона и пустошења jе прилика, да званично позвани у српском народу од Хрватске и Босне и Херцеговине затраже да се обjави истина о судбини моштиjу новомученика из Спомен цркве у Пребиловцима и да се материjално помогне повратак прогнаних на вековна огњишта.

Пише: Миле Прибиловић

Извор: Intermagazin.rs