Била је „Олуја” и пре „Олује”

Кућа у Великој Глави, селу пет километара далеко од Скрадина, срушена 1991. (Фото Славица Чедић)

Пише: Славица Чедић

Док данас читам сведочења прогнаних у „Олуји”, размишљам да ли да испричам своју причу. Дешавала се четири године раније, јула 1991, с једва мање туге.

Бојим се да ће време избрисати детаље, па, док ме памћење служи, ево је:

Моји родитељи и слабовида сестра, благо ментално заостала, били су у Великој Глави, селу пет километара далеко од Скрадина, мамином родном месту. Кућа с некад десеторо деце – опустела, урушава се. Моји одлазе у пензију 1981, обоје, добијају лепе суме као отпремнине и – ја долазим на летњи одмор, а они копају темеље. Спавали смо код тетка Руже, Рује Вујко, у засеоку Вујци, у коме се сви презивају Вујко, као и моја мама.

Наредних 10 година се шест пута годишње возим на релацији Београд – Велика Глава, носим ствари, плочице, санитарије, мотор за густерну… У Београду јефтиније, у Шибенику, кажу, цене увећава туристичка такса.

У Дрнишу, по правилу, зауставља ме патрола и тркељише… Таблице београдске, Дрниш једино место од Книна с већинским хрватским становништвом.

У Великој Глави је по попису 1991. године било 288 Срба, 3 Југословена и 1 Хрват, а 2009, у званичном бирачком списку – 8 људи! (Фото Славица Чедић)

Нову годину 1991. дочекујем у новој кући у Великој Глави. Целе претходне плаћала сам рате за увођење телефона – стиже и телефонска веза! Све је ту за сјајан живот! Мама пресретна, поново се, каже, из Стеванићеве (покојног оца јој Стевана) куће вије дим.

Једини неспокој изазива ТВ програм. Гледам уживо како Сабор избацује Србе из Устава! Простом већином – гласали су, већински, да то није онај случај када треба двотрећинска већина!

Хрватска престаје да буде држава Хрвата, Срба, нарочито Срба, и осталих. Сада је само држава Хрвата и осталих.

Пропаганда на другом програму таква да бих, да сам могла да останем дуже од шест дана – прва носила хрватски барјак!

Срећом по моје српство, враћам се у Београд.

Тата у јануару добија упалу плућа. Јерко долази из Скрадина сваког дана и даје му ињекције. Ноћу неко пред Божић окачи српску заставу на чемпрес пред нашом кућом. Маму зову телефоном из Дубравица, суседног хрватског села, и поручују „да скине заставу, да се не игра главом”. Она има 67 година, очајна је, ни као дете се није верала по дрвећу.

Све то чујем телефоном, и ја очајна због немоћи.

Неко ипак скида барјак, тата се опоравља. Добро је.

Није. У јуну тата допада шибенске болнице. Повампирило се запаљење плућа. Он је лоше, наше здравствене књижице више не вреде. Србин у шибенској болници, мислим ја, немоћна у Београду. Обилази га мој теча, Хрват, добар човек, мада имати Србина у обитељи није за дику.

Маму обавештавају да већ дугује милионе. Она их нема. У селу нико нема да јој позајми. У болници одлучују да га пусте, уз наду да ће им она послати дугујуће милионе. Хвала им.

Гњаја Сепер и моја мама довозе тату у његовом легендарном фићи кући. Тата може да направи корак – два, највише.

Јули, 26, аутобуси не возе ка Далмацији. Може ли неко у селу да помогне? Никог нема, каже мама, само старе жене.

Зовем Политикину гаражу. Иде комби са новинама у Книн!

Креће 27. у 9 увече. Молим два техничка уредника, с једним преламам једну, с другим другу страну Београдске, истовремено. Готово! У гаражу стижем минут пре поласка комбија.

Ноћ без месечине, не видим ни куда путујемо, повремено скрећемо неким обилазницама да избегнемо опасна места.

Јутро, 28. јули, у Книну сам! Одлазим код нашег дописника Милана Четника. С његовог телефона чујем се са мојима, поручујем да спакују најнужније и -.чекају. Појма немам шта даље! Милан зове Месуда Хасотића, задуженог за информисање у Книнском корпусу, овај каже да се у село не сме, у Дубровицама су снајперисти у звонику цркве.

Милан зове познанике, нико нема гориво.

Чујем се с мојима сваких пола сата. У селу и даље само старе жене.

У један сат – телефон звони, звони… нико се не јавља! Ја у паници! Одвели су их Хрвати!

Милан поново зове Месуда, ко зна који пут. Објашњава, човек скоро непокретан, девојка инвалид, слепа, не јављају се!

Месуд Хасотић најзад зове: договорено је примирје с Хрватима на пола сата, сићи ће војска из Братишковаца до села да покупи моје!

Ја ни жива ни мртва!

После пола сата, Хасотић јавља: у Братишковцима су, мора неко да дође по њих.

Некадашња школа у селу (Фото Славица Чедић)

Ја – да полетим! Живи су, само је то важно!

Почиње паника око превоза. Нико нема горива! Милан зове општину – хвала му до гроба – обезбеђује службено возило и возача Милана Бабића, само они имају гориво!

Седам у аутомобил, крећемо. Возач, нешто старији од мене, лако стиже до Кистања. Не зна пут даље. Кистање пуно, ко да је пијачни дан. Стаје код милиционара с етикетом Републике Српске Крајине, пита за пут. Где ћете тамо, у Рупама су снајперисти, каже овај. Видимо возило Црвеног крста. Возач моли за заставу, каже тиме бисмо се заштитили. Они не дају, не може то тако…

Крећемо на ризик. Возач успут гунђа, надомак Рупа све је гласнији. Нас двоје заједно, каже, немамо година као један ваш родитељ, а изгубићемо главу…

Станите! Да имају по сто година, и даље су моји, најбитнији, али и вас разумем. Ако не смете даље, у реду, вратите се, ја идем по њих, па и пешице!

Он ћутке крене даље. Поред Рупа успорио, али иде, и ћути!

Ево нас у Братишковцима! Пред кафаном, троје, као сирочад, отац седи, мајка са завежљајем у рукама. Плачемо сво четворо!

Без проблема враћамо се у Книн. У Дому умировљеника има соба да преноћимо. Ујутро идем у нашу пословницу, шеф Попадић, брат нашег Попа, шефа возача у Политици, каже да ни Политикин комби више не довози новине. Распитује се – Борбин комби једини иде за Београд. И, ми у њему!

Пуни туге, али и захвалности многим људима који су нам помогли. Ту чујем да су Хрвати искључили телефоне (централа је била у Дубровицама), претходног дана око поднева, да моја мама до последњег тренутка није веровала да ће морати да иде па је од свега што је могла да понесе спремила џак кромпира (чула је да у Београду ничег нема), али су јој војници рекли да то не може да носи; оставила је оно мало накита што је имала, све папире везане за кућу, од одеће су понели оно што су имали на себи…

Четири дана касније Хрвати су ушли у село, па и у нашу кућу; када су их снаге ЈНА истерале из тог дела села (средином села је била граница две војске), пуцали су у каду и бојлер, сломили лавабо и улазна врата… касније су скинули гриље и прозоре, дошла је зима, онда је пала једна, па друга граната на кућу…

Ја сам поштанском упутницом послала шибенској болници више од два милиона динара.

Тата је преминуо у марту 1992. од карцинома плућа, а ми смо 15-так дана раније за неколико хиљада марака откупили од војске стан на Цераку на мамино име да јој бар делом надокнадимо срушену кућу у Далмацији за којом јој је срце препукло.

Ето, то је моја прича. Нека остане за сећање. Бар мојој деци, и за оне дивне људе који су ми помогли. Возачу, нажалост, не знам име, ни онда га нисам питала, друге су ме бриге онда сколале.

Аутор текста је бивши новинар и уредник листа Политика

Извор:
ПОЛИТИКА