Како су Козаци васпитавали децу?

КАКО СУ КОЗАЦИ ВАСПИТАВАЛИ ДЕЦУ?

Донски, кубански, терски, сибирски, уралски, астрахански, оренсбуршки, забајкалски, семиреченски, амурски, усурски козаци – кроз векове су их спајали заједнички темељи и сличне традиције, а, такође и идентични погледи на васпитање младих нараштаја – тзв. козачади и младих козака.

Ко су козаци и како су они настали? Чини се једноставно питање, али, одговорити на њега није тако лако – научници до сада нису дошли ни до једног заједничког мишљења о пореклу козаштва па чак и самог поимања речи козак. Постоје, међутим, чињенице које су добро познате. Као, на пример она, да су сви козаци у 16. и 17. веку играли важну улогу у одбрани руске државе од разорних напада кримских Татара. Тада су козаци почели насељавати пограничне крајеве руских степа, да би се, временом, развило тзв. Дивље поље.

Дивље поље – козачки удео

Култура козака упијала је елементе свакодневице различитих етничких група које су живеле заједно са козацима на одређеним територијама. Ти елементи свакодневице као што су понашања, обреди и обичаји, временом су се издвојили као карактеристични и независни од тих етничких група, поставши карактеристика козака. Постепено се формирао козачки поглед на свет, заснован на вери у Бога, љубави према слободи и преданости војној служби.

Постојале су две форме организације живота код козака: линијска и кланска. Линијска организација подразумевала је граничну службу и, ти козаци су живели далеко од својих породица, а најчешће су то били окорели самци: јер, тешки услови степског живота нису допринели жељи да ови, не мање сурови ратници, оснују породице. Међутим, до 17. века, многи од њих су се трајно настанили у одређеним местима и ипак засновали породице, након што су стекли неку имовину, а женили су се заробљеницама или локалним девојкама, док су децу васпитавали искључиво у козачком духу.

’’Трпи, козаче, и постаћеш атаман’’ – васпитање дечака

Ако се у породици родио козак (управо тако, не дечак, јер мушку децу су звали козацима) он је буквално од првог дана одгајан као ратник. Најзначајним догађајем сматрало се крштење, односно, духовно рођење козака. Огромна пажња је посвећивана одабиру кума, јер је на куму била највећа одговорност за одгајање детета. На дан крштења, беби су у колевку стављали шашку (сабљу) стрелу или метак, а онда су посматрали његову реакцију. Уколико би се новорођенче заинтересовало и такло оружјe, препознавали би то као знак за ’’доброг козака’’ а, уколико би беба показала равнодушност према оружју, то би узнемирило присутне. Дешавало се да на четрдесетодневну бебу постављају мали ланац који би означавао припадност козачком роду.

Свим тим стварима занимали су се очеви, док су мајке, како то и приличи мајкама, са болом у срцу бринуле о будужности својих младих синова, од почетка њиховог живота. Љермонтов је у песми Козачка успаванка пренео ова мајчинска осећања козакиње према њеном сину осуђеном на судбину ратника. Део песме:

’’…Витез ћеш се мајци звати,
Јунак ћеш ми бити.
Ја ћу брижна да те пратим,
Махнућеш ми и ти..
Колико ће суза врелих
Потом да ми лине!…
Спавај, анђеле мој бели,
Буји, паји, сине.,,’’

Када би козак достигао узраст од годину дана, одсекли би му, у потпуности, косу и ставили га на коња, поново посматравши понашање детета. Кум би му давао у руку шашку, али, то је често био само симболичан чин јер дете од годину дана не може држати шашку у рукама, и кум би је одмах узимао назад и чувао би је док кумче не напуни седамнаест година.

Када би козак напуно седам година, други пут би га шишали на ћелаво. Потом је, тако ћелав, прелазио да живи у мушки део куће, где је спвао са старијом браћом или дедом, на тврдом кревету. Мајка више није имала право да га кажњава, од тог узраста, само мушкарци су били ангажовани у васпитању младог ратника.

У узрасту од 3 до 5 година, козаке су учили да јашу коње и да се боре голоруки, од седме године би учили пуцати, а од десете оштрити сабљу. Прве борбене вештине дечацима су усађивали очеви и старија браћа, а затим најискуснији представници козака, често чак и атамани, јер будућа спремност и борбена вештина малог козака је значила много у њиховом друштву и то је била најзначајнија ствар.

Карактеристична ствар за козачко васпитање мушке деце јесте подстицање способности да брзо, готово тренутно доносе исправну одлуку у одређеној ситуацији и спроведу је у дело. У ту сврху су се редовно стварале вештачке ситуације за дечаке, а они су решења морали да пронађу самостално. А, с друге стране, просечан млади козак, узаста од 14 или 15 година већ је имао способност најкомплекснијег јахања коња, био је окретан и спретан. У узрасту од 17 година већ је улазио у козачки пук и био је називан ’’малолетком’’ а са 19 година би одлазио на војну службу трајању од три или четири године, зависно од региона. Даљи живот младог козака био је, готово непрестана војна служба уз одређене кратке прекиде.

Али, важан елемент васпитања младог козака није се односио само на физичку спремност. Они су од детињства учени да штите слабије, да се лепо понашају према девојчицама и женама, са племенитошћу спремни да се боре за слободу, веру и част.

Поштовање старијих

Посебна пажња се посвећивала учењу младих козака и козакиња да поштују представнике старије генерације. Постојао је читав низ правила љубазности у односу са старијима:

• Свим старијима, укључујући и родитеље, мали козаци би се обраћали искључиво на ’’ви’’
• Није било допуштено разговарати са старијима без њиховог допуштења
• Било је забрањено дозивати старијег који иде пред млађим
• Противречити родитељима и не поштовати њихову вољу сматрало се неприхватљивом безобразношћу
• Пушење у присуству оца или старијег брата сматрало се непристојним

Клањање пред старијима није сматрало само обичајем него и званичним козачки законом за чије је спровођење и контролу била надлежна целокупна козачка заједница. Због непоштовања односаса старијима кажњавало се: дечака би могли посећи (убити), а девојчицу затворити дуго у ’кућни притвор’.

’’Козачка лепотица – танак стас, уска плетеница’’: васпитавање девојчица

Девојчице су, од најранијих година, васпитаване за козачке жене чији се живот, у највећој мери састојао у чекању мужа из службе. То је значило да жена мора бити спремна да ради све у домаћинству. Од раног доба девојчице су училе да перу веш, подове, да шију, плету, везу и негују млађу браћу и сестре. Будуће добре жене морале су се навићи на рано устајање, што је значило, устајање пре мушкараца, кување, одржавање чистоће и реда у кући. Уредности – у свакодневном животу и одећи – козаци су овоме посвећивали посебну пажњу: и жена козака и њена кућа, увек би морале изгледати достојно и достојанствено.

Девојчице су стицале уважавајући однос према мушком роду посматрајући понашање својих родитеља. Супруге козака, упркос чињеници да су имале једнака права као и њихови мужеви, трудиле су се да се не свађају с њима, да им се на сваки начин потчине и да не потцењују њихов ауторитет. ’’Није муж ради жене већ је жена ради мужа’’ – то су мали козаци знали од раних година.

Због тога што су прве козачке жене биле најдостојанственије и најлепше представнице локалних етничких група, козакиње су, од најранијих времена биле поносне својом посебном привлачношћу. Уметник В. Суриков, из старе сибирске козачке породице, написао је о својим рођакама: ’’Девојке су имале нарочиту лепоту: древну, руску. Биле су много отпорне и јаке. Прелепе косе. Све је одисало здрављем.’’

Девојке су учене да достојанствено носе своју лепоту, да држе леђа право, да пазе на своје покрете, да не праве гримасе нити да се врпоље. Козаци су навикли да поштују себе, нису могли да дозволе себи бес, панику или љутњу, или да вриште од бола у детињству. Мајке су посебно бринуле о васпитавању стрпљења, трпљења и издржљивости својих ћерки, али, истовремено и о њиховим високо моралних квалитетима. Права жена козака требало је да буде блага, пријатна, симпатична, да поштује старије и буде целомудрена. Концепт ’’части’’ за жену није био пролазна фаза, већ, напротив, водиља њеног понашања.

Присиљавања у васпитању девојчица није било, као што није било ни нарушавања њиховог достојанства. Младе козакиње су одрасле у релативној слободи, често су чак могле изабрати и младожење за себе, наравно, морали су то бити козаци. Родитељи, по правилу, нису удавали ћерке против њихове воље, осим ако у питању није била казна за неки тежак преступ.

’’Учи, козаче!’’: образовање

Све до средине 18. века, већина козака је била неписмена, изузев војних чиновника и свештеника. Први центри за ширење писмености биле су црквене парохије у којима су козаци могли учити читати и писати.

Почетком 19. века, козаци су почели стварати разредне школе, али на свој начин. У њима се углавном учио Закон Божији, читање и писање, аритметика и борбене вештине. У то време су у њима били само дечаци, јер држави су били потребни компететни и писмени козаци, а као друго, веровало се да козачким девојчицама образовање није потребно. Родитељи дечака су имали чудан поглед на подучавање деце: научио је да чита и пише – одлично. Доста школе. Можда је такав приступ био олакшан чињеницом да је школовање било прилично скупо за обичног козака.

Деца козачких официра и чиновника имала су прилику да се образују у кадетским корпусима и гимназијама, а након војних реформи 1860-тих година, и у кадетским школама. Часници руске Царске војске обучавани су, између осталог, и у козачким средњим војно-образовним заводима у Оренбургу, Новочеркаску и Ставропољу.

Са другом половином 19. века, образовање је постало све доступније, и њему су приступиле и девојке. Све више козака је схватало потребу за образовањем своје деце. До 1917. године, козачко становништво је у већини било писмено.

Превод: Душица Мрђеновић, Православна породица, јул 2020.

Извор: Православна породица