НЕЋУ!

НЕЋУ!

Све то њихово а не наше
чиме нас стално гањају, плаше.
Све то њино а наше не
којим нам руше корен и сне.
Све то од њих што нам намећу
гаси ми пламен и мрви свећу
То, нешто туђе што ми га нуде,
ору нам претке и све нас куде.
Сад мора ‘вако и тако, кажу
а само крв ми просуту мажу;
мажу по сећању и постојању,
по гробовима и битисању.

Од исте немани и деда паде
и прадеда ми свој живот даде.
Сад хоће да што и они будем,
хоће да гоне ме и да ми суде,
хоће да одрекнем се писма и слова
и будем неког имена нова.

Хоће да нема ме, хоће да мрем
а не знају да то не могу, не смем.
Не смем због деде оног што ј’ страдо’.
Не смем јер се у мен’ по вазда над’о.
Не смем због прадеде, војника светог
што Солун газише и Швабу клетог.
Нећу да будем исто што они,
црквено звоно још у мени звони
и још се крстим са три прста
још ми је права вера чврста!

Сви они што туђе нешто нуде,
нек знају:
ништа је све спрам моје груде!
Нек знају:
ја сам Србин што пева
и кад убијају, кад сабља сева!
И ја сам био и бићу дика
свега светог, Христа војника.
Остаћу последњи на бранику
части, поштењу и праведнику!

Нећу да мењам веру за мрву
ја имам понос и славу прву
и зато спреман сам и да умрем
Православни Србин, друго не умем!

Невена Татић Карајовић

Извор: АС инфо