Нелегални избори и октроисани парламент

Пише: Цвијетин Миливојевић

Јесам „само“ политиколог – комуниколог, а не правник или, макар, политичар; признајем да, можда, не знам шта је уставописац хтео да каже, али иако нисам ни овлашћени уставотумач, ред је да, уочи конституисања ОКТРОИСАНОГ парламента, коначно, на једном месту, образложим зашто сматрам да су избори одржани 21. јуна били НЕЛЕГАЛНИ (легитимност ми овде није тема)...

Идемо редом.

Прво: датум расписивања избора – „мистерија датума нултог пацијента“ (о томе сам, делимично, писао у истоименом блогу, 11.4.2020)…

Врховник је 23. фебруара најавио да ће расписати изборе по повратку из Вашингтона („почетком марта“), али „не на свој рођендан, 5. марта, ни 4. марта, који се рачуна као датум Стаљинове смрти“. Врховник је америчку визиту окончао 3. марта, а већ сутрадан (ипак, на Џугашвилијеву годишњицу!), расписао изборе за Народну скупштину! Иначе, Египат је 5. марта констатовао ковид19 код мушкарца који се вратио из Србије, а још 3. марта „Ер Србија“ je отказала лет за Милано и назад. Зашто је Врховник, ипак, пожурио – одговор смо добили већ у петак ујутро (6.3), када је министар народног здравља саопштио да је дошло до заражавања „нултог (импортованог) пацијента“ из Бачке.

Сајт „Worldmeters.info“ тврди да је први случај заражавања у Србији утврђен 5. марта. Чак се и Врховнику, на једној прес конференцији, омакло да призна како је „4. марта утврђено да у Србији има заражених корона вирусом“, из чега се да закључити да је он ту информацију имао и оног дана када је расписивао изборе. Затим је, до тада, широј јавности, непозната, заменица директорке „Батута“, на РТС-у, обзнанила да је прва инфекција коронавирусом у Србији изолована 1. марта („био је то импортовани случај, та особа је изолована, хоспитализована и није се даље проширило“), а онда је „два дана после првог, забележен и други случај коронавируса“. А након што се, сутрадан, у покајничком обраћању, „досетила“ да је био у питању лапсус, и да је „мислила на прву недељу марта, а не на 1. март“ – Докторка Дарија је официјелно промовисана у главну звезду Кризног штаба, чији, испоставиће се ових дана, није ни била (изабрани) члан!

И Доктор „Најсмешнији вирус“ је, месец касније, признао да је „нама све у вези са короном почело још у фебруару, за нас конкретно овде, нама је почело пре епидемије, нама није четврта недеља, нама је шеста, седма недеља већ“! Овај признати дечији пулмолог и (бивши?) члан тзв. Кризног штаба је, и раније, говорио да смо, и пре званичног „нултог“, „имали већ гомилу блажих случајева, да смо још у фебруару имали прве случајеве који нису препознати, да је код нас вирус већ доста циркулисао, ми смо имали много људи који су долазили из Италије“. Да све буде више него јасно, потврдиле су и „Вечерње новости“, које су, после излечења „нултог пацијента“, у репортажи о том човеку, написале да је заражавање утврђено 5. марта!

Друго: Председник Републике се, тек што је тог 4. марта, расписао изборе – дакле, у тренутку када је знао да је вирус већ изолован у Србији – експресно, ваљда из функције председника Ес-ен-еса, похвалио како јесте да је потребно 10.000, али „ми ћемо скупити 20 до 30 хиљада потписа само за једно поподне“!? И, заиста, већ у предвечерје тог 4. марта, дворски вучићоид у 18.32 обзнањује да је „за само четири сата, скупљено 29.000 потписа“, са све сликама кркљанца по одборима Ес-ен-еса, те нашим најстаријим суграђанима из категорије + 65 Жиком Шареницом и Бранком Коцкицом у првим редовима! Ес-ен-ес је у четвртак у подне (5.3), у част Председниковог и Председниковог (и Србије и Ес-ен-еса) 50. рођендана који је „падао“ баш 5.3, предала листу за парламентарне изборе коју је подржало близу 50.000 грађана.

Све до 14. марта, Врховникови виделисти са локала, масовно су прикупљали потписе за напредњачке сателитске листе, а с обзиром на број предатих листи које ни у сну саме не могу скупити 10.000 потписа, било је неопходно да једни другима у врат, без заштитних маски, дува још најмање 40.000 хиљада симпатизера Ес-ен-еса… Увече, 6. марта, међутим, Врховник се, упркос томе, хвали да је 90.000 људи потписало за Ес-ен-ес, а у вези са корона вирусом рече да „25 пута више људи у свету умире од уједа комарца него од тога“. Успут, Председник и Председник је, без пардона, први предизборни митинг Ес-ен-еса, пред најмање хиљаду радника, одржао у ваљевском „Крушику“ 9. марта!

Треће: Да ли ико, иоле писмен, осим Уставног суда Србије, који је то тако тумачио и у време када је председник и Србије и своје тадашње странке био Борис Тадић, сматра да функција председника Републике јесте, а функција команданта најјачег политичког фронта који броји 750.000 чланова – није јавна функција, али би зато јавна функција била, на пример, директоровање у јавно-комуналном предузећу у Трговишту, ако оно тамо постоји?! У пређашњем случају, констатовасмо да је Врховник, на дан расписивања избора, пет минута био председник свих грађана Србије, а онда цело поподне и вече председник само 750.000 својих страначких другова и симпатизера своје странке. Е, то што, рецимо, у Закону о Агенцији за борбу против корупције или у Закону о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција, пише да се јавном функцијом сматра само функција коју функционер врши на основу избора, постављења и именовања у органе Србије, покрајине, општине и града и у органе њихових јавних предузећа – није разлог да се не постави логично питање: да ли, Уставом дефинисани, председник свих грађана Србије може да буде, ни по бабу ни по стричевима, председник свих грађана, ако већ председникује војском од 750.000 својих фанатичних партијских војника?

Четврто: Када су већ „спојиве“ функције председника Републике и председника (најјаче владајуће) странке, зашто је онда, у интервјуу „Новостима“, 8. 5. 2012, после парламентарних и првог круга председничких избора, баш Александар Вучић, као заменик председника Ес-ен-еса и главни менаџер председничке кампање Томислава Николића, најавио да ће „Николић, за разлику од Тадића, бити председник свих грађана, а не само своје партије“?

Пето: Ванредно стање због пандемије вируса (које је означило и „замрзавање“ предизборних радњи, али не и предизборне функционерске кампање председника Ес-ен-еса и његове странке) није увела Народна скупштина, како то Устав налаже, него је то учињено потписима председника Србије, председнице Владе и председнице парламента, дакле, тројца из највишег руководства Ес-ен-еса.

Још је, правно и логички, несувислије образложење зашто то није у марту (већ, ретроактивно, у мају, када смо имали немерљиво већи број заражених) учинио парламент: наводно, зато што је, уредбом или закључком Владе (иако је то само подзаконски акт!), било забрањено да се на једном месту састане више од 100 људи, а парламент броји 250 посланика?!

Шесто: Пре него што је изборна кампања „одмрзнута“, бивши сазив Народне скупштине је усвојио (8. маја, дакле, усред изборне кампање, објављено у „Службеном гласнику“!) и измену Закона о избору народних посланика, е да би се „охрабриле“ на излазак хиперконструктивне или сателитске изборне листе за које је 10 хиљада потписа био недостижан циљ. Класично, протизаконито мењање изборних услова и правила, у тренутку када се „утакмица увелико игра“: омогућено је оверавање потписа и у локалним управама итд.итд.

Седмо: Изборе за народне посланике расписује председник Републике, 90 дана пре истека мандата Скупштине, тако да се избори окончају у наредних 60 дана (Члан 101 Устава). То је могло да значи само једно: да су избори морали не само да се одрже, него и окончају, месец дана пре истека мандата бившег скупштинског сазива, тј. пре 3. јуна. Уосталом, да је неко много важан потегнуо за Титовим поимањем права („не морате се држати закона као пијан плота“), сведочи и чињеница да, током мајске седнице бившег парламента, није предложен било какав правни модус за затварање овог противуставног вакуума који је отпочео 3. јуна и траје, ево скоро, два месеца. А тада се још могло позвати на вишу силу, због које је, на самом почетку кампање било уведено, па почетком маја, укинуто ванредно стање – као разлог за неуставно кашњење у окончавању изборног процеса.

Осмо: Намеће се и следеће питање: ко заказује прву седницу (нове) Народне скупштине (по Уставу, то чини „председник Скупштине из претходног сазива“) – пошто Србија, од 3. јуна, нема нити једног народног посланика? Да ли то може да учини било ко од бивших челника парламента од 1990. године (С. Унковић, Р. Божовић, З. Соколовић, Д. Томић, Д. Маршићанин, Н. Мићић, Т. Николић, О. Дулић, С. Ђукић – Дејановић, Н. Стефановић…) или нико од њих?

Девето Члан 102, више него јасан: Мандат народног посланика почиње да тече даном потврђивања мандата у Народној скупштини и траје четири године, односно до престанка мандата народних посланика тог сазива Народне скупштине. Дакле, 3. јуна су истекли мандати свих 250 народних посланика бившег сазива.

Десето: Председник Републике, према слову Устава (члан 111) изражава државно (не унутарстраначко, на пример) јединство Републике Србије! Члан 115 прописује да председник Републике „не може обављати другу јавну функцију или професионалну делатност“. Председник има осам (и само осам!) уставних надлежности, међу којима свакако није узурпирање надлежности Владе, као важнијег дела извршне власти, а поготово не и овлашћења и надлежности законодавне ил правосудне власти.

Даље: Члан 120 Устава каже да председника Републике, када је спречен да обавља дужност или му мандат престане пре истека времена на које је биран – замењује председник Народне скупштине. Збиља, када је након истека мандата бившег сазива Народне скупштине, Врховник путовао у иностранство, примера ради, у Париз или Бања Луку, ко га је мењао у земљи када, од 3. јуна, немамо народне посланике у мандату, па тиме ни првог међу 250 једнаких који би требало да се одазива на титулу „председник Народне скупштине“? Да ли је држава, с обзиром да нема ни парламент ни Владу, заправо, била обезглављена када је из ње била службено одсутна једина легална и легитимна институција извршне власти – председник Републике?!

И даље: Према члану 122 Устава, Влада је носилац извршне власти. Њена прва надлежност је да утврђује и води политику. Очито је да се бивша влада била одрекла те своје најважније уставне надлежности у корист председника Ес-ен-еса који је, истовремено, и председник Србије. Но, ако на ту неуставну чињеницу и зажмуримо на оба ока, како помирити факат да, од 3. јуна, иако је, по члану 124, „Влада одговорна Народној скупштини за политику Републике Србије“ итд, ми немамо ни парламент ни владу коју је тај, бивши скупштински сазив, изабрао, па како, онда, да непостојећа влада одговара непостојећој скупштини?

И даље: Члан 128 Устава не оставља места никаквим недоумицама: „Мандат Владе траје до истека мандата Народне скупштине која ју је изабрала.“ Према томе, пошто је сазиву Народне скупштине који је изабрао Владу Ане Брнабић, мандат истекао 3. јуна, Ана Брнабић се, дакле, лажно представља као „председник Владе“, па чак и као некаква „премијерка“, што је потпуно неуставна, апсолутна непозната, правна категорија у нашем праву. Термини „техничка влада“ илити „техничка премијерка“, за којима посежу ови што покушавају да ваде „кестење из ватре“, бранећи режим од њега самог, односно од његовог свесног и бахатог бруталних кршења Устава и закона – поготово су бесмислени. Јер, да би влада којој је престао мандат могла да врши послове одређене законом до избора нове Владе, било је неопходно да тој влади „мандат престане пре истека времена на које је изабрана, изгласавањем неповерења, распуштањем Скупштине или оставком председника Владе“, а – ништа од тога се није десило!

И даље: Закон о избору народних посланика, такође, констатује да Народна скуптшина има 250 посланика који се бирају на четири године. Члан 27 каже да се избори за посланике одржавају најкасније 30 дана пре истека мандата посланика којима истиче мандат, чиме се поново враћамо на уставну обавезу да су избори морали да се одрже најкасније до 4. маја.

И даље: Члан 7 истог Закона о избору народних посланика прописује да заштиту изборног права обезбеђују Републичка изборна комисија, Управни суд и надлежни судови. Ако РИК саопшти коначне резултате, а не сачека, пре тога, пресуде Управног суда у вези са изборима (као што није учинила) – да ли је „обезбеђена потпуна заштита изборног права“?

И даље: Члан 42 истог закона, у ставу 2, прописује да се назив изборне листе одређује према називу политичке странке која листу подноси, а у назив се може укључити и име и презиме лица које партија одреди као носиоца изборне листе. Како онда објаснити чињеницу да је, са наводне листе Српске напредне странке, изостављено име Српске напредне странке која ће, у октроисаном парламенту, контролисати четири петине парламента? Једино као обична превара бирача, њихово довођење у заблуду да се Александар Вучић кандидовао и за посланика и председника Владе и одборника и градоначелника свих наших градова. Али, све и да прихватимо да је тако – да СНС није учествовала на парламентарним изборима, већ нека странка „Александар Вучић – За нашу децу“ које, иначе, нема у регистру политичких организација – наредна два става овог закона отварају озбиљну правну дилему да ли „лице одређено као носилац листе“, иако је већ председник Србије, може да буде и „кандидат и за други орган“, ако то пожели. Шта онда да радимо са „неспојивошћу јавних функција“?

И даље: Закон о Влади, у члану 16, каже да Влади, између осталих случајева, престаје мандат са престанком мандата Народне скупштине. Апсолутно је јасно: парламенту је мандат престао 3. јуна. У коме је, онда, капацитету бивша влада?

И тако даље. И томе слично… Објаснио сам зашто сматрам да су избори били нелегални. А зашто овај парламент, није резултат изборне воље грађана, већ ће, ако буде конституисан, бити – од владара аутократе „дарован“ – дакле, октроисан? Шта је октроисање, објаснићу на примеру доношења два (српска) устава – оба донета „одозго“, без демократске процедуре, вољом и указом самодржавља – из прве половине 20. века.

Први је „Априлски“ (познатији као „Октроисани устав“) устав који је краљ Александар Обреновић прогласио априла 1901, а који је укинут 18. јуна 1903, само седам дана након Мајског преврата. Према, до тада важећем, Намесничком уставу из 1869, за доношење новог устава морала је да се сазове Велика скупштина, али краљ се бојао Велике скупштине. Због тога је заобишао парламент, фактички извео државни удар, а затим „даровао“ или октроисао нови устав, који је представљао комбинацију Радикалског устава из 1888. и напредњачког нацрта устава.

Други је „Октроисани устав“ краља Александра Првог Карађорђевића Ујединитеља који је монарх „даровао“ народу након претходне диктатуре која је потрајала од 6. јануара 1929. до 3. септембра 1931. године. Повод за увођење „Шестојануарске диктатуре“ је био атентат над челницима Хрватске сељачке странке у Скупштини, после чега је краљ Александар у прогласу објављеном 6. јануара 1929. објавио да су „ти жалосни раздори и догађаји (…) поколебали код Народа веру у корисност те установе“, те да зато између краља и народа „не може и не сме бити више посредника“. Краљ је укинуо Видовдански устав и лично преузео извршну, законодавну и војну власт, а за формалног председника владе именовао генерала Петра Живковића.

Једини легални и легитиман пут за излазак из овог стања подразумева да  председник Републике позове на општеграђански и општеполитички консензус. А, у овом тренутку, имамо најмање три највиша грађанска, национална и државна разлога (угрожено народно здравље, притисци споља у вези са Косовом и Метохијом, економска криза која нам следи на јесен) за повлачење таквог потеза.

Први знак добре воље с председникове стране могло био да буде најављено повлачење са места председника његове странке и организовање поштеног округлог стола власти и целе опозиције која је, не својом вољом, истерана на улицу.

Извор:
ЦЕОПОМ ИСТИНА