Пише: Сања Томовић
Назвали су је сузом, не слутећи да ће сама проплакати. Бистра али и тешка као суза. Јека њене патње одјекује ових дана не Црном Гором, већ свијетом. Срамотно је шта човјек уради природи, из похлепе, умишљајући да је Бог. Природу не треба потцјењивати. Само сурови сусрети са бијесом природе нас подсјете да се природи не да пркосити, већ јој се мора прилагођавати са њом саживљавати. Она нама може све а ми њој и без ње ништа, колико год горди и “силни” били. Украли сте нам успомене,уништили младост,каква нам је будућност? Овако мутна, јадна , тужна као Тара?! Пастрмка нигдје није тако слатка као из њених једара, видра ниђе тако окретна и слободна као у њеним водама. Њих више нема. Утекли су од вас. Отровали сте их. Толико смо поносни на сплаварење Таром, странци су долазили и одлазили опијени њеном неоскрнављеном љепотом, њеном чистотом, одлазили у свијет да причају, како ми имамо најчистију ријеку Европе. Одлазили и опет се враћали. У њену сузу и бол стале су успомене и дјетињство многих нас. Када нигдје није било рибе ту смо је ловили, жељни мора у њој смо се купали. Није лако пливати уз ријеку, одузме то даха, али није немогуће. Док смо били дјеца моја баба Божана би нам вазда говорила, не примичи се Тари она има руке зграбиће те, у њој има видра однијеће те. Нема те видре више, а ни Тара нема више руке. Моје добре бакице одавно више нема, сломио је живот, као сто сада човјек ломи Тару, мислећи да је може сломити. Тара спаја. Одјецима поклика преко набујале воде хитро носи звук, вијест својим валовима, шумећи брзацима предајући их Дрини. Некада глас слободе, пркоса и снаге. Сада само посрамљено и тужно иде као без тока, као човјек изгубљеног пута. Зелена, бујна вјетром заталасана ливада валова сада угажена, замршених, сломљених класја, помодрела у сивилу, мириса пепела. Тара раздваја, али само онда када штити, држећи годинама одступницу Црној Гори од Турака. Тара која водама носи обле звуке црквених звона, пркосно њима запљускујући обале Турског зулума. Набујали зид слободе, и популарно употребљиваног суверенитета. Некада се преко ње није могло осим чамцем, сада је згажену може и дијете прегазити. Ваљда ће нас отријезнити суза наше сузе, да васкреснемо и ми. Мора се вратити „суза“ нашег дјетињства, мора се вратити гора својој птици, ако се не врате ни нас неће бити. Слушала сам некада од старих људи да Тара зна да јечи пред кишу, умукла је њена јека, но некада је тишина тежа од јеке. Ко ти је дао право да чепркаш по ономе што није твоје? Да ореш, копаш , све загадиш, ко ти је рекао да можеш?! Никако да схватиш човјече да ниси ништа донио, нећеш ништа ни да носиш, кад ти дође ура…Али ипак прије тога да оставиш пустош. Шта још треба да се деси? Ово су застрашујуће сцене! Ко год да је ово урадио,није патриота не воли се овако отаџбина своја. Ово није само твоје, немаш право на то. Остављена сама, тиха, тужна, посрамљена, ето каква нам је сада суза Европе. Утрнулим срцима и заглухљелим ушима дајмо минут трезвености. Цитирајући двојицу коју историја разнолико памти, завршила бих ријечима – Не дозволи никад да ти буде свеједно од тога се човјек никад не опорави. После мене потоп.
Извор: Поглед
