ВЛАДИСЛАВ ОБРЕНОВИЋ: Дубравкина правда за Павелића

По Дубравки Стојановић испада да је и Немачка „нецивилизацијски суновраћена“ онога тренутка кад је одлучила да многе улице и тргове назове по атентатору на Хитлера

Предлог о преименовању београдских улица, названих по именима градова и области из бивших југословенских република, привукао је пажњу јавности. Одмах се поставило питање оправданости промена, а посебно намера да једна од улица понесе име по Благоју Јововићу, атентатору на Анту Павелића.  Професорка Философског факултета Дубравка Стојановић критиковала је обе иницијативе, сместивши их у раван социјалне патологије и одсуства цивилизованости:

„Брисање тих имена (…) говори о једној параноидној фази наше историје, у којој се, после четири изгубљена рата, затварамо у себе, гледамо само „у сопствени пупак”, изолујемо се од света, па и најближе географије. „Занимљиво је да то чак није ни национализам, јер у многим од тих градова или регија и даље живе многи Срби, чиме се град Београд и њих одриче, узима део менталне географије свима који живе у Београду а пореклом су из тих других крајева. Све је то део претварања Београда у паланку, затварања, ‘спуштања ролетни’”.

И НЕМАЧКА СЛАВИ „НАСИЛНИКА”?
У оправданост преименовања улица не бих улазио. О сваком имену требало би пажљиво размислити. Свакако је оправдано поставити питање зашто би Београд имао улице са именима градова бивших република у којима не само да не постоји „Београдска“ улица, или улица названа по било ком другом српском граду, него се већина њихових грађана у најмању руку не труди претерано да покаже добру вољу и пријатељски однос према Београду, Србији и Србима?

Уосталом, дух Београда, његова космополитска отвореност и гостољубивост огледа се пре свега у његовом слободољубљу, независности, као и спремности да креативним давањем доприносе светском шаренилу. Баштињење сопствених вредности и отвореност за друге културе је управо тај „прозор у свет“, док је, супротно томе, подилажење суседима (на које кроз низ флоскула и емотивних манипулација Д. Стојановић алудира) управо показатељ паланачког духа.

Али много занимљивија је изјава Дубравке Стојановић везана за Благоја Јововића, чије име треба да понесе једна улица у Земуну.

О овме Проф. Д. Стојановић каже:

„Посебан проблем је давање улице Благоју Јововићу, човеку који је покушао атентат на Анту Павелића, након којег је овај и умро. Давање улице том човеку значи да Београд подржава узимање правде у своје руке, да слави крвну освету, убице и насилнике. Анте Павелић, (…) није на жалост одговарао пред судом за своје монструозне злочине. Али, славити његовог убицу и то на улицама главног града је порука да, у случајевима када правда није била достижна, имамо право да је сами спроведемо оружјем. То је нецивилизацијски суноврат, то је слављене освете, принципа ‘око за око’ и слање поруке да је свако насиље дозвољено. То и јесте принцип ове власти и она то недвосмислено слави променом имена улице”.

Врло занимљив „легалистички“ став. У адвокатури се каже: ако немаш ниједан значајан аргумент на својој страни, пробај да се ухватиш за процедуру. Наравно, овоме се не може замерити, али оно што важи у адвокатури не важи увек у животу. То би неко ко је историчар требало добро да зна. Историјска логика и логика морала не могу се редуковати на процедуралну логику кривичног закона.

Имајући у виду револт и огорченост дотичне професорке, што ће улица у Београду носити име по, како каже, „убици и насилнику“, који се дрзнуо да мимо правних процедура убије Павелића, човек би одмах помислио да она вероватно јако очајава што широм Немачке многе улице носе име по Хенингу фон Трескову, који је 1944. организовао атентат на Хитлера.

ПРИНЦИП И ОБИЛИЋ – УБИЦЕ?
Следећи ову логику, убеђен сам да историчарка Дубравка Стојановић дрхти од беса због тога што „насилници и убице“ као што су Гаврило Принцип и Милош Обилић не само да имају своје улице, већ и истакнуто место у српској историји и сећању – што су битан део српске „менталне географије“.

Но добро, оставимо на страну локалну, госпођа би вероватно рекла „парохијалну” историју. У складу са својим идеолошким убеђењима, госпођа Стојановић, позната као ватрени поборник „европских вредности“ позива нас да не гледамо само у „сопствени пупак“, већ да „у свет гледамо са отвореним ролетнама“.

Нешто ту постаје нејасно: ако сте поборник „европских вредности”, антифашизма и борац против „нечовештва“, онда би пре требало да критикујете што улица са тим именом још увек не постоји у „европском Загребу“ и „Хрватској, као најмлађој чланици ЕУ“, него да се буните што ће Београд добити улицу Благоја Јововића. По логици ствари, знајући ко је Анте Павелић, Благоја Јововића би тамо требало да славе баш као и Немци Фон Трескова. Али не, госпођа Стојановић види као „посебан проблем“ што ће га се Београд и Србија сећати.

Све ово не би било вредно коментара да није реч о редовној професорки Филозофског факултета, која себи не би дозволила овакве логичке недоследности да иза њих не стоји одређена тенденциозност која је јача од логике . У овом случају бојим се да је реч о већ добро устаљеном режиму заборава и самоунижења којим неки истакнути појединци већ деценијама настоје да наруше национални понос и обликују памћење према коме ће Срби бити једини кривци за догађаје 90их. А да би то било могуће, мора да се потисне или у најмању руку релативизује оно што се на просторима НДХ дешавало за време Другог светског рата.

Из овог угла треба и разумети логику оптужби да је давање имена улици по атентатору на Анту Павелића „антицивилизацијски” чин. Њиме се не само релативизују усташки злочини, него се открива малициозно настојање да се у свему нађе српска кривица, па чак и у убиству таквог монструма као што је Анте Павелић. (Волео бих да знам да ли и у противправној отмици Ајхмана од стране Израелаца госпођа Стојановић види присуство духа провинције и „нецивилизовацијски суноврат“?)

Ако у Србији и постоји “разумевање” за усташке злочине (а кроз њих и за нацизам), онда га треба тражити код неких аутошовинистичких интелектуалаца у оквиру Београдског Универзитета.

То је тренд који је недавно потврдио и Дубравкин колега, проф Никола Самарџић када је подржао твит у коме се, између осталог релативизују и оправдавају, усташки злочини у Јасеновцу. Коментари Дубравке Стојановић су само допринос том тренду.

Извор:
ИСКРА