РАВНОАПОСТОЛНИ КНЕЗ ВЛАДИМИР ВЕЛИКИ

Свети равноапостолни кнез Владимир Велики је изузетна, судбоносна, најважнија личност у историји Русије. Кроз њега је Господ даровао Русији велику срећу – православну веру, а сам кнез, прихвативши свим срцем Христа, храбро је повео за собом у свет Божији народе који су насељавали древну Рус.

Владимир је назван равноапостолним зато што га дело које је учинио изједначава са светим апостолима који су просвећивали различите земље вером Христовом. По значају својих дела он је назван Великим и тако се и помиње у храмовима. Још га називају и Владимиром Крститељем због тог масовног дела, које се по његовој наредби извршило у водама Дњепра. Прости људи су га називали Красно Сунашце због светлости доброте и топлоте милосрђа које су се пројавиле код њега после прихватања Крштења. И није било на Руси такве личности која је тако одлучно и суштински утицала на сву даљу историју наше Отаџбине.

Владимир се родио око 960. године после Христовог Рођења. Његова мајка је била кључарка Малуша, која је правдом и вером служила код равноапостолне кнегиње Олге. Шта је то кључарка? То је она која је имала кључеве од свих врата, то јест управљала је великим домаћинством кнегиње и наравно, користила се великим утицајем на кнежевом двору. Истовремено, остајала је робиња. Иако је њен брак са кнезом био и допуштен према обичајима тога времена, ипак се није могао сматрати једнаким. Летописи говоре да је Олга, наљутивши се због нечега на своју кључарку, протерала у далеко насеље Будутино код Пскова. Постоје претпоставке да је Малуша била хришћанка, као и сама кнегиња Олга; вршила је обавезе милоснице то јест давала је милостињу из хришћанских побуда кнегиње, али је ипак нарушила са Свјатославом заповест „не врши прељубу“  чиме је изазвала гнев његове мајке. Овако или онако, ипак су се судови Божији извршили и у далеком Будутину родио се будући велики свети – кнез Владимир Велики.

Добриња Никитич и Малуша – наложница Свјатослава Игорјевича, мајка будућег кнеза Владимира

Отац равноапостолног Владимира био је борбени кнез Свјатослав († 972) – први познати нам руски кнез са словенским именом. Син Игора, био је пример одважности и смелости, време је проводио у војним походима, размишљајући о учвршћивању величине и славе Русије. Нажалост, иако је имао многе војне и државне заслуге, Свјатослав је био настројен против хришћанства. Тако да је било немогуће крстити његову децу без обзира на то што су они живели на  двору своје баке – равноапостолне кнегиње Олге. Непосредним васпитањем Владимира бавио се његов ујак Добриња – према обичајима древне Руси васпитање наследника поверавало се старијим ратницима, искусним у војним и државним пословима.  Још као дете Владимир је постао новгородски кнез.

969. године Свјатослав је пошао у поход из кога му ипак није било суђено да се врати: када се враћао пао је у заседу, коју су поставили Печенези и био убијен. Али, пре похода Свјатослав је успео да подели Руску земљу међу тројицом синова. Кијев је припао најстаријем сину Јарополку, Древљанска земља Олегу, а са Владимиром је испала оваква прича. У Кијев су у то време дошли Новгородци и затражили да им пошаљу кнеза. Свјатослав их је подсмешљиво упитао: „Абы пошел кто к вам?“ – то јест зар ће неко хтети да дође код вас? Тада су Новгородци према савету Добриње замолили да им на кнежевање дође Владимир. Свјатослав се сложио. Тако је Владимир још као дете постао новгородски кнез и почео свој пут владара који је касније на одлучан начин утицао на судбину народа. Владимиров наставник у Новгороду је постао његов ујак војвода Добриња.

Погибија Свјатослава 972. године је изменила историјске догађаје на најнеочекиванији начин. Синови су почели да кнезују самостално, али се тровлашће није могло одржати дуго, облаци су се већ згушњавали над међусобним односима браће-владара. 977. године разгорео се међусобни рат између Јарополка и његове браће.

Олег је претрпео пораз од Јарополка и одступајући био је изгажен од стране коња који су пали на њега. Сазнавши за погибију брата, млади Владимир је побегао ‘‘преко мора’‘ Варјазима, у отаџбину предака, а Новгород је припао Јарополку. Рекло би се да је тада Владимир заувек сишао са историјске сцене и да Русија неће видети хришћанско Крштење. Бекство из рођене Отаџбине је пре свега значило спашавање сопственог живота, осећајући се угроженим својој кући. У туђим крајевима судбина руског кнеза је могла да се реши на најтужнији начин. Али животни пут људи је укључен у Промисао Божији, и често Господ води човека ка славним делима кроз почетно понижење. Владимир је већ сазрео, успео је да у Скандинавији покаже изваредне организаторске способности, заједно са ујаком Добрињом успео је са сакупи војску, да нађе неопходно обезбеђење за њега, и убрзо се млади кнез вратио, успевши да овлада Новгородом.

Започео је рат између Владимира и Јарополка. Паганска војска је показала много суровости, а и сам Владимир у исто време није се одликовао великодушношћу. Било је немогуће видети у њему будућег  хришћанина. Владимир је освојио град Полоцк који је подржавао Јарополка, нечовечно понизивши и убивши породицу владара града, кнеза Роговолда. Мало пре тога кћерка полоцког кнеза, Рогнеда, поносно је одбила понуду Владимира да постане његова жена. ‘‘Нећу да се удам за сина робиње’‘- тако је она прокоментарисала порекло Владимира од кључарке. Увреда се обратила у сурову освету: по Добрињином савету, Владимир је обесчастио Розгнеду пред њеним родитељима, а затим је убио њеног оца и двојицу браће. Рогнеда која је раније била испрошена за Јарополка, била је насилно узета за Владимира као жена.

Сергеј Јефошкин. Кнез Владимир и кнез Јарополк.

Веома често је немогуће схватити Промисао Божији. Господ допушта да паднемо у дубину зла да би обраћање Њему затим било још силније. Као што је говорио свети апостол Павле, ‘‘где се умножи грех, онде се још већма умножи благодат’‘ (Рим. 5,20), и сила Божија се пројављује у томе што искрени исповедник хришћанства постаје онај за кога се, људски гледано, то није могло ни помислити.

Истовремено, Владимира је пратио успех у рату. Ускоро је опколио Кијев у коме се затворио Јарополк. Не показавши на време потребну одлучност, Јарополк је испустио иницијативу из руку; осим тога, Владимир је успео да поткупи његовог војводу са красноречивим именом Блуд. Баш тај Блуд је и одиграо јадну улогу у судбини кнеза: испровоцирао је у Кијеву побуну локалних становника. Судећи према летописним подацима, управо је Јарополк дао хришћанима у Кијеву много повластица и права, због чега је изазвао незадовољство код већине становника. Јарополк је изгубио подршку Кијевљана и војвода Блуд је наговорио кнеза да побегне у мали град Родењ. Такође је убедио Јарополка да треба да оде на преговоре са Владимиром. Тек што је Јарополк, поверовавши брату, ступио у Владимирове одаје, Блуд је брзо затворио за њим врата, а двојица варјага су подигла Јарополка на мачевима ‘‘под пазухом’‘. Тако је Владимир-паганин пошао на отворено братоубиство, а трудну жену Јарополка, бившу грчку монахињу, је узео себи у наложнице.

Да бисмо схватили силу касније промене, потребно је да знамо какав је загрижени паганин био Владимир раније.

Са оваквим злоделима почело је Владимирово кијевско кнежевање (978). Заиста, да бисмо схватили силу касније промене, потребно је да знамо какав је загрижени паганин био Владимир првих година свога кнежевања. Био је суров и злопамтило, летописци не жале црне тонове представљајући Владимира пре примања хришћанства.

Млади кнез се предавао бурном, чулном животу и његова љубав према женама остала је записана у ‘‘Повести минулих лета’‘: ‘‘Владимир је био побеђен похотом, и имао је жене…  имао је 300 наложница у Вишгороду, 300 у Белгороду и 200 у Берестову, у сеоцету кога сада називају Берестовоје. И није се могао наситити у блуду, приводећи себи удате жене и девице’‘. Највероватније да су количинске карактеристике преувеличане, али је Владимир у то време имао пет жена: Рогнеду коју је пред људима обешчастио (мајка Изјаслава, Јарослава Мудрог и Всеволода), Гркињу – удовицу убијеног Јарополка, која је раније била монахиња и довео ју је у Кијев кнез Свјатослав, поражен њеном лепотом ( од ње се родио Свјатополк Окајани), неку Бугарку (мајка светих Бориса и Глеба) и две Чехиње ( једна је мајка Владимировог првенца Вишеслава, а друга је мајка Свјатослава и Мстислава). Имао је синове и од других жена, конкретно Станислава, Судислава и Позвизда.

Владимир и Рогнеда са сином

Владимир је наступао као јаросни противник хришћанства и убеђени паганин. При том се сматра да је кнез предузео мере у реформисању паганског култа. У том тренутку кнез је мислио да је могуће консолидовати Древњеруску Државу распарчану по племенима са одвојеним божанствима око једног култа зсједничког за све. Он је видео недостатке тадашње паганске религије али је сматрао да се њен ауторитет може повећати путем реформи. Тако је по Владимировој вољи у Кијеву било саграђено паганско капиште изван кнежевог двора и богослужење је постало јавни државни догађај а не приватни или династички. Цео пантеон је био саграђен на узвишењу поред Владимировог дворца – постављени су кипови Перуна, Хорса, Даждбога, Стрибога, Семаргла и Мокоши. То су били основних шест богова словенског паганства, њима су била установљена свечана жртвоприношења, а главно божанство био је Перун. ‘‘И поклањаху им се људи, називајући их боговима, и доводише своје синове и кћери, и приношаше жртве бесовима. И оскрнави се крвљу земља Руска и тај хум’‘- говори о томе летопис. Слични обреди су се вршили и у другим градовима. Тако је кнез сматрао да ће увођење једног култа са  главним богом Перуном по целој земљи оличавати јединство државе, првенство Кијева и кијевског кнеза.

Капиште поред језера

Пошто је претходни кнез Јарополк симпатисао хришћанство, Владимир је почео борбу са хришћанском вером. Познато је да су древни Руси с времена на време практиковали људске жртве због чега су убијали ухваћене заробљенике, али се могао бацати и жреб за избор жртве. 983. године после успешног похода на Јатвјаге, кнез Владимир је одлучио да принесе на ‘‘Перуновом брду’‘ жртву идолима. Жреб је пао на двор Варјага, хришћанина Фјодора, и пагани су захтевали да им преда свог сина Јована као жртву. Фјодор је одбио. ‘‘Ви немате богове – рекао је он – већ дрво; данас постоје, а сутра ће иструлити… Бог је један, Који је створио небо и земљу, звезде и месец, и сунце, и човека…“ Разјарени пагани су упали у двор, исекли трем на коме је стајао Фјодор са сином Јованом и тако  их убили. Та два Варјага су постали први мученици за веру Христову на Руси . И судећи по свему, њихове предсмртне речи, пренете кнезу Владимиру, њихово бестрашће пред лицем смрти са исповедањем истинитог Бога, оставили су на њега јак утисак.

Сергеј Јефошкин. Први руски мученици Фјодор и Јован пред погибијом

За родну земљу он је био предани домаћин, који је ширио и бранио њене границе.

Али, наравно, црне тонове не би требало прекомерно згушњавати. Владимир је био, без сумње, и до Крштења велики кнез. Ратовао је са пољским кнезом Мешком I за пограничну Червенскују Рус и успео је да присаједини родној земљи неколико територија. Управо је Владимир први пут присајединио Древњеруској држави територију Вјатича, а такође је покорио Радимиче и балто-литванско племе Јатвјага. Победио је Бугаре и наложио данак Хазарији. Кнез је ‘‘пасао своју земљу правдом, храброшћу и разумом’‘- говори се о њему у летопису, а враћајући се из похода организовао је за војску и за сав Кијев богате и веселе пирове.

Али никакви пирови и победе нису могли да утоле тугу срца. Душа није имала покоја ни са спољашњом славом и достигнућима. Изгледало је да је имао све, али недостајало је нешто најглавније. Души је недостајао сусрет са Богом, Чија благодат испуњава дубине људског духа. Призвање човека ка Христу је увек тајанствено и за људски разум несхватљиво. То призивање се често врши упркос спољним околностима и начину живота. То је дејство Промисла Божијег при којем се срце човека изненада одазива на призивајућу Божију благодат.

Избор вере Христове кнеза Владимира је био баш такав одзив на Божији зов, као што је некада прогонитељ хришћана Савле постао првоврховни апостол Павле, тако је и паганин Владимир постао равноапостолни кнез, који је привео вери стотине хиљада људи. Кнез је наравно пошао на немали ризик, дајући предност вери које се није држао већи део становништва. Пагани су на такав избор могли да одреагују веома жестоко, крваво. Али кнез је све једно ишао на то.

Паганство није могло дати темељ државном животу.

Тај корак је био условљен како личним религиозним трагањима кнеза, тако и низом политичких разлога. Примитивно словенско паганство је значајно заостајало за развијенијим религијама суседних народа. Рус је већ улазила у сарадњу са хришћанским државама, и религиозно заостајање је било приметно. Осим тога Рус је престајала да буде некадашња војна федерација одвојених племена у којој се свако молио својим боговима, већ се претварала у уједињену државу. За разлику од хришћанства, паганство није могло дати основу државном животу, која би консолидовала и објединила народ.

У интересима Отаџбине и државе требало је да се прихвати једна вера  која ће објединити распарчана племена у један народ, и то ће помоћи да се заједно одупру непријатељима и заслуже поштовање савезника. Мудри кнез је то схватао, али како је још био паганин, требало је разабрати која је вера истинита? Народи који су живели око Руси, тобоже су исповедали једнобожје, али су имали кардинално различите религије, а самим тим и разне обреде и правила живота.

Васнецов. Владимир паганин.

Говоркања о томе да је кнез незадовољан паганском вером и да размишља о њеној промени су се брзо раширила. Суседне земље су биле заинтересоване да Русија прими њихову веру. ‘‘Повест минулих лета’‘говори о томе да су 986. године кнезу почели да долазе изасланици са понудом да прими њихову религију. Први су дошли волшки Бугари који су исповедали ислам. ‘‘Кнеже“, говорили су они,“ ти изгледаш мудар и силан, али не познајеш истинити закон; поверуј у Мухамеда и поклони му се’‘. Испитавши их о њиховом закону и чувши о обрезању беба, забрани да се једе свињетина и употребљава вино, кнез је одбио муслиманство.

Затим дођоше Немци католици и рекоше: ‘‘Ми смо послати теби од папе који нам је рекао да ти кажемо: ‘‘Вера наша је истинита светлост…“. Али је Владимир одговорио: ‘‘Вратите се назад јер наши очеви нису то прихватили“ . Заиста, још 962.године германски император је послао у Кијев епископа и свештенике, али они нису били прихваћени на Руси и ‘‘једва су се спасли’‘.

Филатов. Избор Вере кнеза Владимира

После тога дођоше хазарски Јудејци. Они су мислили да пошто две претходне мисије нису успеле, то значи да је не само ислам, већ и хришћанство на Руси одбијено, онда остаје јудаизам. ‘‘Чули смо“, обратили су се они кнезу, “да су теби долазили Бугари-мухамеданци и Немци-католици и поучавали те вери својој; али знај да хришћани верују у Онога, Кога су наши очеви некада распели, ми верујемо у једнога Бога Аврамова, Исакова и Јаковљева’‘. Саслушавши Јудејце о њиховим законима и правилима живота, Владимир је упитао: ‘‘Кажите ми где је ваша отаџбина?’‘ На то су Јудејци часно одговорили: ‘‘Наша земља је у Јерусалиму, али Бог, разгневивши се на наше очеве, расеја нас по разним странама, а земљу нашу даде у власт хришћанима’‘. Владимир је донео правилан закључак: ‘‘Ако је тако, како онда ви учите друге када сте и сами одбачени од Бога? Да је Богу био угодан закон ваш, Он вас не би расејао по туђим земљама. Или ви желите да и нас постигне  такав удео?“. Тако су отишли Јудејци.

Поражен причом о Страшном суду, кнез је рекао: ‘‘Благо онима који стану са десне стране, и тешко онима који буду са леве стране.

После тога се у Кијеву појавио грчки философ. Историја није сачувала његово име, али управо је он својом речју о Православљу успео да остави на кнеза Владимира најјачи утисак. Философ је испричао кнезу о Светом Писму Старог и Новог Завета, о рају и паклу, о грешкама и заблудама других вера. На крају је показао слику Другог доласка Христовог и Страшног суда. Поражен том сликом, велики кнез је рекао: ‘‘Благо онима који стану са десне стране, и тешко онима који буду са леве стране .“ Философ је на то одговорио: ‘‘Ако хоћеш да будеш на десној страни онда се крсти“.

Иако коначну одлуку кнез Владимир није донео тада, он се озбиљно замислио. Знао је да хришћана има све више и у војсци, и у граду, сетио се неустрашивости Фјодора и Јована, пошавших у смрт исповедајући Исуса Христа, сетио се и своје баке Олге, која је упркос свима примила хришћанско Крштење. Нешто је у души кнеза почело да нагиње на страну Православља, али се Владимир још увек није одлучивао да било шта предузме и сазвао је на савет бојаре и градске старце. Они су и посаветовали кнеза да пошаље ‘‘добре и мудре муже“ у разне земље да би они на делу упоредили како се поклањају Богу разни народи.

Изасланици кијевског кнеза били су запањени оним што су видели.

Посетивши религиозне службе муслимана и латина, изасланици кнеза Владимира дошли су у Константинопољ, где су у саборном храму Свете Софије присуствовали на богослужењу. У буквалном смислу су били очарани лепотом тамошњег богослужења које није од овога света. Православна служба оставила је на њих незабораван утицај. По повратку у Кијев изасланици су испричали кнезу Владимиру: ‘‘Били смо у бугарској земљи и видели смо како се мухамеданци моле у својим храмовима, које они називају џамијама; у њиховим храмовима нема ничега радосног за човека, њихов закон је лош. Били смо и код Немаца и видели смо у њиховим храмовима мноштво различитих обреда, али величанствену лепоту нисмо видели. На крају били смо и код Грка, одвели су нас у храм у којем они служе своме Богу. За време службе нисмо схватали где се налазимо: да ли тамо, на небу, или овде, на земљи. Ми чак немамо снаге да испричамо о светости и свечаности обреда грчког богослужења; али смо потпуно уверени да у грчким храмовима присуствује Сам Бог заједно са онима који се моле и да је грчко богослужење боље од осталих. Ми никада нећемо заборавити ту свету прославу и ми више не можемо да служимо нашим боговима’‘.

При том су бојари приметили: ‘‘Да грчки закон није бољи од свих, онда твоја бака, кнегиња Олга, најмудрија од свих људи, не би примила њега’‘. ‘‘А где да ми примимо Крштење?’‘- упитао је кнез. ‘‘Где ти пожелиш, ту ћемо и примити’‘- одговорили су му.

Божијом вољом настале су такве околности које су утицале на ток целе руске историје

За кнеза Владимира предност православне вере над свим осталима је већ била очевидна. Ипак велики кнез је тешко могао да тако просто прими Крштење и крсти цео народ – требало је да од некога прими свештенике, да ступи у нове, црквене односе са православном државом која би дала Крштење, што ће повући друштвено-политичке промене и међународне односе. У неком смислу могла је да се појави зависност државе, што мудри Владимир није хтео да допусти. И само вољом Божијом сложиле су неке историјске околности које су утицале на ток догађаја тога времена и окренуле све на најбољи начин за кнеза Владимира и целу Русију.

У византијској империји је подигнут устанак против законитих царева Василија II и Константина VIII. Утицајни пуковник Варда Фока је прогласио себе императором, повео је за собом многобројну војску и опколио Константинопољ. Видећи смртну опасност, цар Василије II се хитно обратио за помоћ кнезу Владимиру. Случај је био најпогоднији за неочекивано уздизање Руси на међународној арени. Велики кнез је као одговор на помоћ затражио нечувену награду – крвно сродство са византијским императорима, заправо брак са рођеном сестром императора Василија, принцезом Аном. У то време то је био јединствени изузетак из династијских правила Византије. Друштвено-политички потези кнеза Владимира га просто истичу као непревазиђеног дипломату тога времена.

У Константинопољу су били приморани да пристану ради спасења царевине. Ипак, Василије II нипошто није хтео да уда сестру за паганина многоженца, и сам је понудио кнезу да се крсти и ступи са царицом Аном у законити хришћански брак. Владимир, будући да је био припремљен сви претходним догађајима, се сложио. Брзо су дали помоћ Византији, војска послата од кнеза Владимира помогла је да разбију силе Варде Фоке, а сам вођа устаника је погинуо. Али, ту је Василије II успорио са испуњавањем обећања: сувише би се узвисила Рус посредством династијског брака са византијским императором. И тада је Владимир Велики пошао у поход на Корсуњ (Херсон) на Криму да би уплашио цара и да би он пожурио са испуњавањем својих обавеза.

Важно је истаћи да је Херсон био бедем византијске државе на Црном мору, један од животно важних чворова економских и трговачких веза царевине. Због тога је напад на град веома силно  поделовао на Византију. Кнез Владимир је опколио Херсон 988.године. При том је град показао несвакидашњу чврстину у одбрани. На пример, када су нападачи правили насип око градских зидина, Корсуњани су ископавши тајни пролаз под зидом, износили земљу одоздо и самим тим су уништавали насип.

После деветомесечне опсаде, павши у очајање због неуспеха војске, Владимир је већ помишљао да отступи, али је у то време један од грађана, по имену Анастас,  послао у руски војни логор стрелу са цедуљицом, на којој је писало: ‘‘Иза зидова са источне стране налазе се наши бунари из којих вода дотиче цевима у град; прекопај их и преузми  воду’‘. Како се касније показало Атанас је био свештеник. Шта је њега подстакло да обавести кнеза Владимира не говоре летописи, ипак његов савет је одиграо одлучујућу улогу у преузимању града. Познато је да се после догађаја, повезаних са Херсоном, Анастас пошао за кнезом Владимиром, учествовао је у Крштењу Кијевљана и заузимао једно од првих места у створеној Руској Православној Цркви. Што се тиче његове цедуље, прочитавши је и погледавши на небо, Владимир је рекао: ‘‘Уколико ми Господ помогне само да освојим овај град, крстићу се’‘. Бунари су били прекопани, у граду је завладала жеђ, и Хесрон се предао Владимиру.

Царевима Василију и Константину, кнез Владимир је послао обавештење да уколико му не дају  сестру за жену, он ће поћи на Константинопољ. У то време Византија је имала разне проблеме и нужде и није имала снаге да води рат са Владимиром. Василије и Константин су дали коначну сагласност за свадбу и послали су Ану у Корсуњ, само су је упозорили да мора да ступи у брак са хришћанином, а не са паганином. Владимир је одговорио: ‘‘Ја сам одавно осетио и заволео грчку веру’‘.

У Корсуњ је царица Ана стигла у пратњи свештеника. Све је ишло ка крштењу великог кнеза. Наравно, његов ум и војна сила су много тога одлучили. Ипак за очигледно  убеђење, у догађаје се умешао непосредно Сам Бог: кнез Владимир се разболео очима, ослепео је. Сазнавши за то, царица Ана је послала да му кажу: ‘‘Ако желиш да оздравиш, што пре се крсти’‘. Тада је и Владимир наредио да припреме све што је неопходно за свето Крштење.

Кнез је рекао: ‘‘Сада сам познао истинитог Бога’‘. То је заиста било прозрење, не само телесно, већ и духовно.

Сергеј Јефошкин. Кнез Владимир. Крштење.

Таинство Крштења је извршио епископ Корсунски са свештенством, и само што  што се Владимир потопио у крстионици, на чудесан начин је прогледао. Летописи су сачували речи које је кнез симболично рекао после Крштења: ‘‘Сада сам познао истинитог Бога’‘. То је заиста било прозрење, не само телесно, већ и духовно. Одиграо се лични сусрет са Господом у дубини срца светог Владимира који се не може објаснити људским језиком, али који јавља Небеског Оца и прибраја душу препорођеног човека Његовом вечном Царству. Од тог тренутка почиње пут кнеза Владимира као човека светог и потпуно преданог Христу.

На Крштењу је Владимир добио име Василије у част светог Василија Великог као свог небеског покровитеља. Али, ако бисмо говорили тачније, кнез Владимир је преузео име владајућег византијског императора Василија II. Таква је била пракса крштавања владара тога времена. То је означавало да се одсутним кумом Владимира сматрао цар Василије II. О сличној вези са владаром Византијске царевине могао је да машта било који вожд или кнез народа. То се посебно тицало брака са царицом Аном. Династијске и међудржавне везе између Русије и Византије су очврсле. У свим догађајима тога времена се види да је Господ посредством светог кнеза Владимира саздавао Свету Русију као наследницу православне Византије.

Многи из кнежеве дружине, видевши да се над њим извршило чудо исцељења, примише свето Крштење овде, у Херсону. Био је склопљен и брак великог кнеза Владимира са царицом Аном. Тако је на бившег,  лукавог паганина Владимира сишло обиље благодати, учинивши га другом Божијим, чистим и искреним хришћанином. Град Херсон је кнез вратио Византији као дар за царствену невесту, при том је саградио у граду храм у име светог Јована Крститеља као успомену о свом крштењу. Што се, пак, тиче осталих жена, стечених у паганству, кнез их је ослободио од супружничких обавеза. Познато је да је Рогнеди понудио да сама изабере мужа, али је она одбила и примила монашки постриг. На такав начин, после Крштења, кнез је отпочео нови живот у правом смислу те речи.

Кнез се враћао у Кијев са до тада невиђеном пратњом – кнегињом Аном, константинопољским и херсонским свештенослужитељима. Они су са собом донели и богослужбене књиге, иконе, црквене утвари, а такође часну главу свештеномученика Климента Римског († 101; празнује се 25. новембра) ради благосиљања Русије.

По доласку у Кијев свети Владимир је одмах крстио своје синове. Крстио се и цео његов дом и многи бојари. Затим је равноапостолни кнез приступио искорењавању паганства, наредио је да се поруше идоли, баш они које је сам поставио неколико година пре тога. Одиграла се одлучујућа промена срца, ума, свог кнежевог унутрашњег света. Са идолима, који су помрачили душе људи и који су примали људске жртве, наређено је било да се односе на најсуровији начин. Једне су спалили, друге су исекли мачевима, а главног ‘‘бога’‘ Перуна  завезали су за реп коња, вукли га са узвишења по улици, ударали тољагама, а затим бацили у воде Дњепра. Низ реку су стајали војници  и гурали идола од обале: нема повратка старој лажи. Тако се Рус опростила са паганским боговима.

Свештенослужитељи, као и раније крштени кнежеви и бојари обилазили су тргове и куће, учили Кијевљане истинама Јеванђеља, осуђивали сујету и испразност идолопоклонства. Неки су одмах примали Крштење, други су се колебали. Сретали су и задрте пагане који ни за шта нису прихватали да оставе своје богове.

Кнез је делао одлучно, али он је имао на то право као отац народа који одговара за духовну будућност родне земље.

Сазнавши за то, велики кнез је наредио да се следећег дана објави  свеопште крштење. Летопис је сачувао његове речи упућене Кијевљанима: ‘‘Ако неко не дође сутра на реку, било да је богат или сиромашан, просјак или слуга, биће мој противник’‘. Кнез је одлучно делао, али он је имао на то право као отац народа који одговара за духовну будућност родне земље.

И ево, наступило је јединствено и незаборавно јутро у руској историји. Крштење Руси представља преломни тренутак наше историје. Света жеља светог кнеза извршена је беспрекорно: ‘‘У исто време, цела наша земља је прослављала Христа са Оцем и Светим Духом’‘. Наравно, нису сви ишли вођени чврстом личном жељом, многи су пристали из страха, нису сви разумели смисао Крштења, али је временом и за њих Православље постало рођена вера. И само су се најзагриженији пагани успротивили наредби кнеза и побегли из Кијева. Крштење Кијевљана се извршило у водама реке Почајне, притоке Дњепра. Тајну Крштења су извршили „царицини“ свештеници, то јест они који су дошли на Рус са царицом Аном из Константинопоља и „корсунски“, тј. они који су дошли из Корсуна заједно са кнезом Владимиром.

То је био духовни преврат који се напором равноапостолног Владимира извршио у руском народу. У чистим кијевским водама, осењеним бладодаћу Крштења извршило се тајанствено преображење руске душе, догодило се духовно рођење народа призваног Богом на највећи подвиг хришћанског служења свету у историји.

Масовна крштења су почела да се врше и у другим већим градовима Руси. ‘‘Тада је почео да од нас одлази идолски мрак и појавила се зора Православља и Јеванђелско Сунце је огрејало нашу земљу’‘. Свуда, од древних градова до далеких сеоских гробаља, уништавали су се пагански олтари, секли су се идоли, а на њиховом месту кнез је наредио да се подижу цркве Божије, да се освештавају престоли за Бескрвне Жртве Христове. Људи су навикли да посећују већ постојећа места религиозног поклоњења, по навици су ишли на њих, али су тамо добијали нову, чисту веру, светло служење Небеском Оцу и примали обилни благослов који им је Бог давао.

На узвишеним местима, на речним кривинама, на старом путу ‘‘од Варјага у Грке’‘, по целом лицу руске земље ницали су храмови Божији, буквално су се палила кандила и свеће, осветљавајући сумраке живота. Светитељ Иларион, митрополит Кијевски, опевавши подвиг светог Владимира у ‘‘Речи о закону и благодати’‘, узвикивао је: ‘‘Капишта се руше и цркве се граде, идоли се ломе и иконе светих се појављују, бесови беже, Крст градове освештава’‘. Тако је на холму (узвишењу) где се налазио жртвеник Перуна, равноапостолни Владимир  саградио храм у име свог небеског покровитеља светитеља Василија Великог. А на месту мученичке смрти светих Варјага Теодора и Јована, саградио је камени храм Успења Пресвете Богородице. Тај великолепни храм је био главни саборни храм Руске Православне Цркве, богато су га украсили зидним фреско сликарством, крстовима, иконама и свештеним сасудима, донетим из Херсона.

Владимир, освештавши саборни храм Пресвете Богородице, тим самим је посветио престони град Небеској Владичици

Дан освећења храма, 12. мај (у неким рукописима је 11. мај) свети Владимир је наредио да се унесе у месецослов као редовно годишње празновање. Некада је свети цар Константин Велики освештао 11. маја нову престоницу Римске империје – Константинопољ (то се догодило 330. године). Царски град је био посвећен Пресветој Богородици. И равноапостолни Владимир, следећи за светим Константином, освештао је саборни храм Пресвете Богородице, чиме је посветио престони град Небеској Владичици. Летопис је сачувао молитву светог Владимира којом се он обратио Богу Сведржитељу при освећењу Успењског храма: ‘‘Господе Боже! Погледај са неба и види. И посети врт Свој. И усаврши то, што је посадила десница Твоја – ове нове људе, чије си срце Ти обратио ка истини, да познају Тебе, Бога истинитог. Погледај на цркву Твоју, коју сам ја саградио, недостојни раб Твој, у име родивше Тебе, Матере Приснодјеве Богородице. Ако се неко буде молио у овој цркви, онда услиши његову молитву, ради молитава Пречисте Богородице’‘.

Сергеј Јефошкин. У Десјатиној цркви

Тај саборни храм још је добио назив Десјатина црква, зато што је у то време свети Владимир давао Руској Православној Цркви десетину од свих прихода, и храм Успења је постао центар сверуског збора црквеног десетка. ‘‘Се даю церкви сей Святыя Богородицы десятину из всего своего княжения“ (Дајем цркви овој Свете Богородице десетину из свег свог кнежевства) – тако је речено у најстаријем тексту уставне грамате или црквеног Устава светог Владимира.

Десјатина црква је кнезу Владимиру посебно била блиска и волео је. 1007. године, свети Владимир је пренео у ту цркву мошти своје свете баке – равноапостолне Олге. Четири године касније, 1011. године тамо је сахрањена његова супруга; саподвижница многих његових подухвата, блажена царица Ана.

Била је основана и посебна Кијевска митрополија Константинопољског Патријархата, као и низ епархија: у Черњигову, Полоцку, Перејаславу Руском (Јужном), Белгороду Кијевском, и пре свега, наравно, у Новгороду.

Што се тиче крштења Новгорода, летописи говоре о нередима у народу. Новгород је био слободан град и бурно је реаговао на било које новине. Против кнеза, који је уништавао идоле, подигао се устанак, које је Владимиров ујак Добриња морао силом да угуши. Али, у целини гледано, христијанизација Руси се одвијала прилично мирно.

После Кијева и Новгорода, свето Крштење су примили становници Смоленска, Полоцка, Турова, Пскова, Луцка, Владимира Вилинског, Черњигова, Курска, Ростова Великог и других руских градова. Али, на томе се свети кнез није зауставио, његова апостолска ревност се ширила тако далеко да је он слао проповеднике вере Христове на обале Двине и Каме, у степе дивљих Печенега и Половаца.

Мењала се не само култура или места и предмети мољења – мењала су се и срца људи. Сагласно летописима, карактер кнеза Владимира се после Крштења променио. То се десило зато што ништа није немогуће за Бога, а благодат Тајне је налик на квасац који се меша у тесто и у неком смислу мења његов састав.

Некада лукави, сурови Владимир испунио се добротом и милосрђем ка ближњима. Сазнавши за речи Светога Писма : ‘‘Блажени милостиви, јер ће бити помиловани’‘(Мт.5:7), свети кнез је почео да чини мноштво добрих дела. Наредио је да сваки просјак и сиромах може да дође на кнежев двор и да узме све што му треба: храну, пиће, чак и новац. Шта више, чувши да не могу сви болни и немоћни да дођу до његовог двора, равноапостолни Владимир је наредио да им се одвози храна. Летопис наводи овакво сведочанство: ‘‘И наредио је да опреме таљиге и да ставе на њих хлебове, месо, рибе, различито поврће, мед у кацама, а у другима квас и да развозе то по граду, питајући: ‘‘Где има болесног или просјака који не могу да ходају?“ И да им се разда све што им је потребно’‘. Због такве доброте и милости народ је прозвао кнеза Владимира Красним Сунашцем.

Тако нешто Рус није видела до времена светог Владимира. А узрок таквог милосрђа је било то што је свети Владимир прихватио Христа искреним срцем, свом душом. Ево шта пише монах Јаков, аутор ‘‘Сећања и похвале кнезу Владимиру’‘ : ‘‘И не само у Кијеву, већ по целој земљи Руској – и у градовима, и у селима, свуда је давао милостињу, наге облачећи, гладне хранећи, жедне појећи, странима дарујући милостињу, црквене људе поштујући и љубећи и милујући, давајући потребно, сиромашне и сироте и удовице и слепе и хроме и болне – све милујући и одевајући, и хранећи и појећи. И тако је живео кнез Владимир у добрим делима…’‘ Хтео је да на Руси не буде више гладних и бедних, унесрећених и болесних напуштених од свих.

Свети равноапостолни кнез Владимир Велики

Познато је да је сваке недеље и на велике црквене празнике после Божанске Литургије свети кнез Владимир постављао за Кијевљане обилне празничне трпезе. Звонила су звона, певали су хорови, а ‘‘путујући ходочасници’‘ су певали билине и духовне стихове. Сами пирови сада нису били место паганских пијанки и греховних страсти, већ торжество и сведочење Христовог Јеванђеља, врлине милосрђа и узајамне љубави. Сачувао се опис освештавања Десјатине цркве 12. маја 996. године, када је кнез приредио ‘‘светло пировање’‘, ‘‘раздајући много  иметка убогим, и сиромашним, и путницима, и црквама и манастирима. За болесне и сиромашне је по улицама постављао велике каце и бурад меда, и хлеба, и меса, и рибе, и сира, желећи да сви дођу и једу, славећи Бога’‘.

Крајње милосрђе и доброта светог Владимира показали су се у невиђеној за то време, мери укидања смртне казне. Да не би разгневио Бога неправедним или прекомерним судом, свети кнез више није хтео да казни злочинце. Он је штедео живот убица и кажњавао их је само новчаним казнама. Достигавши чисту хришћанску љубав, спреман је био да изобилно прашта. И тада су пастири Цркве иступили против оваквог милосрђа која су за унутрашња дела државе била прекомерна. ‘‘Постављен си од стране Бога за казну злим, а добрима на миловање. Мораш да казниш преступника, али само уз расуђивање’‘ – рекли су они, и велики кнез је у почетку био послушан, али потом, посаветовавши се са бојарима и градским старцима, наредио је да се ипак сви преступници кажњавају новчаном казном.

Ослабила је код светог Владимира и склоност ка рату. Више није предузимао крупне походе, није тражио славу ратног хероја, живео је у миру са суседним државама. И само је једна опасност са стране спољњих непријатеља натерала равноапостолног кнеза да се сети оружија. Разбојнички Печенези су опустошили јужне пределе Русије, пастири Цркве су подсећали великог кнеза да је призван да буде заштита родне Отаџбине од спољашњих непријатеља и некадашњи војни дух се пробудио у кнежевом срцу.

Одбрана Русије при Владимиру је заиста постала државно дело, заједничко за сва племена која су насељавала Рус.

Печенези, номадски и дивљи народ су узнемиравали Рус већ око једног века. У своје време они су погубили рођеног оца Владимира, кнеза Свјатослава, и скоро да су узели Кијев. Сада је равноапостолни Владимир предузео мере за одбрану од њихових напада, и ради тога је насељавао јужне границе, градио утврђења и повећавао ратну силу. На јужним и југо-источним границама Руси, на десној и левој страни Дњепра, градио је утврђења са неколико редова земљаних ровова , и „стража“ да би се одупрли нападима номада. Тврђаве су насељавали ‘‘најбољим људима’‘ из других области земље – са земље новгородских Словена, Кривича, Чуда, Вјатића. Одбрана Русије при Владимиру је заиста постала државно дело, заједничко за сва племена која су насељавала Рус. Општедржавни задаци су сада превишавали интересе одвојених племена.

У ‘‘Повести минулих лета’‘, записано је доста предања о одупирању Русије Печенезима. Тако се и сачувала прича о младићу – кожару (о оном самом који је једном руком из бока разјареног бика откинуо комад меса), који је победио ‘‘страшног’‘ печенешког јунака у бици на реци Трубеж. Увидевши то, Печенези су у паници бежали, а кнез Владимир, сагласно предању, као знак тога што је руски јунак ‘‘преузео од непријатеља славу’‘, наредио је да се изгради на обали Трубежа град Перејаслав. Друго предање (о ‘‘белгородској каши’‘) говори о опсади града Белгорода од стране Печенега. Опкољеници су остали без муниције и тада је један старац предложио оштроумни излаз. Сакупили су све остатке пшенице, овса и остатака, скували су од њих кашу, затим су је излили у кацу и ставили је у бунар, а поред су укопали буре са слатком медовачом, спремљеном од последњег меда. После тога су позвали изасланике Печенега. Они, видевши два бунара напуњена свачим, зачудили су се, сматрајући то чудом, и повукли су опсаду, одлучивши да се град излгадњивањем неће моћи освојити.

Једном се свети Владимир сам нашао у крајњој опасности од Печенега. На реци Стугни кнез је изградио град Васиљев. Дошли су Печенези. Свети Владимир им је пошао у сусрет са малобројном војском, био је разбијен и приморан да се спасава бекством на коњу. Кријући се од гонилаца, кнез се сакрио под мостом близу града Васиљева. Уздао се само у Бога. Очекујући под мостом непријатеље, свети Владимир се усрдно молио Богу и дао је завет да уколико се спаси, изградиће у Васиљеву храм посвећен празнику тога дана. А тога дана је било Преображење Господње, 6. августа 996.године. Печенези се нису досетили да погледају под мост, прошли су даље, и не нашавши кнеза, вратили су се у своје крајеве. Равноапостолни Владимир је схватио да је заробљавање избегао чудом. У знак благодарности Богу и у част свог спасења, саградио је у Васиљеву Спасо-Преображењску Цркву.

За време светог Владимира отпочело је масовно камено грађевинарство на Руси. Изграђени су градови Владимир на Кљазми(990), Белгород Кијевски(991), Перејаслав Јужни(992) и многи други.

У свим важнијим центрима Русије, свети Владимир је поставио на кнежевање своје синове. У Новгороду је постављен за кнеза најстарији син Вишеслав, у Полоцку – Изјаслав, у Турову на Припјати – Свјатополк (касније назван Окајаним; њега је Владимир усвојио, будући да је био син Јарополка Свјатославича), у Ростову – Јарослава Мудрог. После смрти Вишеслава око 1010. Године Јарослав је добио Новгород, а на његово место, у Ростов је пребачен свети Борис. Свети Глеб је био постављен у Мурому, Всеволод у Владимиру на Волињи, Свјатослав на Древљанској земљи, Мстислав у Тмуторокањи, Станислав у Смоленску, а Судислав у Пскову. Тако су стари племенски центри, у којима су владали представници племена, сада били вођени непосредно синовима кијевског кнеза.

Брига о народу огледа се у његовом просвећивању.

Заштиту народа не представљају само утврђења, ровови и насипи, већ је пре свега то искрена вера у Христа са пламеном молитвом Њему, то је изградња храмова са благочестивим богослужењима у њима. И тада Бог помаже људима. Али се брига о народу показује и у његовом просвећивању. Управо је  свети Владимир увео на Руси систематско описмењавање. ‘‘Слао је да сакупљају децу од најбољих људи и да их дају у школу. Мајке те деце су плакале за њима јер се још увек нису утврдиле у вери и плакале су за њима као за мртвима’‘. Описмењавање је постало предмет државне бриге иако је било новина и неки су га схватали као трагедију. Учење је било потребно да би израстали у истинитој вери, да би спремали пастире Цркве и људе способне да проносе вест о Христу. Образованост се сматрала као корак ка врлини. И већ буквално кроз једно покољење на Руси су израсли изванредни мајстори речи, зналци и творци духовне литературе.

Свети кнез се старао не само о небеском, већ и о земаљском, на сваки начин је штитио Отаџбину. При њему није изгубљен ни најмањи део руске земље, шта више, Рус се ширила и јачала, њу су поштовали далеко изван њених граница.

Златници светог кнеза Владимира

Равноапостолни Владимир је започео први на Руси ковање златног и сребрног новца – златника и сребрњака. До тада су се служили византијским и арапским златницима и сребрњацима, али сада, при светом кнезу Владимиру, Рус је постала јака и независна, сопствени новац је истицао независност и чврстину равноапостолног кнеза као хришћанског владара. И, што је нарочито важно, на новцу је ставио лик Христа Спаситеља, наглашавајући ново исповедање Русије, а на другој страни новца био је постављен лик самог кнеза. Тако се и сачувао лик светог Владимира – човека са масивним подбратком, малом брадом и дугачким брковима. На другом новцу је навођено и име светог Василија у чију част је Владимир био назван на Крштењу. А на некима видимо приказ кнежевског родног знака – трозупца и тада се око главе Владимира већ појављује ореол, тај неизоставни атрибут византијских царских портрета тога времена. Рус је оличена светим кнезом Владимиром преузимала традиције Византије као православне империје и на тај начин утврдила пут по коме Русија треба да иде још хиљаду година.

Кнез Болеслав Храбри је маштао да подчини словенска племена католичкој Пољској.

Епоха светог Владимира је несумњиво кључни период у државној изградњи православне Русије. Обједињавале су се словенске земље и формирале се државне границе. Све то је пратила тешка борба, како духовна тако и политичка, са суседним државама, које су пропагирале потпуно другу културу и другу веру. Рус се крстила од православне Византије и то је био најважнији корак државног самоопредељења. Крштење и женидба са сестром владајућих царева, довели су до максималног повишења статуса кијевског кнеза, он је постао духовни сродник византијских  царева. Русија је добила много привилегија и потпуно завладала над Керченским мореузом  и околним земљама (Тмутараканско кнежевство). Свети кнез Владимир је војно знатно помагао византијским царевима у њиховим походима, што је учвршћивало везу Руси са Византијом. Али, поред су се налазиле границе западно-хришћанске цивилизације. Пољски кнез Болеслав Храбри је маштао да подчини словенска племена католичкој Пољској. У неком смислу он је постао главни идејни противник светог Владимира.

1013. године у Кијеву је откривена завера против великог кнеза. Испало је да је Свјатополк Окајани, оженивши се ћерком Болеслава, почео да се бори за власт на Руси. Инспиратор завере је био духовник његове супруге,  католички епископ Рејнберн, иза кога је стајао пољски кнез Болеслав. Та завера је претила свој даљој руској историји.

Свети Владимир је успео да примени одлучне мере: сво троје су били ухапшени. Рејнберн је убрзо умро у заточеништву. Али да се свети ‘‘онима који га гоне и мрзе’‘равноапостолни кнез није желео. Свјатополк је принео лажно покајање и сачувао је свој живот. Ко зна, може бити да је милосрђе светог Владимира било прекомерно и то је омогућило Свјатополку да подигне устанак после смрти светог Владимира. Али равноапостолни кнез више није могао да поступа другачије. Хришћанство је сувише дубоко ушло у његово срце.

Живот светог кнеза биле су сталне бриге, неочекивани удари и преврати судбине. 1014.године подигао је побуну још један Владимиров син – Јарослав, кнез новгородски (будући Јарослав Мудри). Он је формирао одвојену војску и одбио да плати Кијеву једногодишњи порез – 2 хиљаде гривни. Као владар Русије, свети Владимир је био обавезан да на то одреагује чврсто, иначе не би могла да постоји јединствена држава за коју се велики кнез сав свој живот борио. Свети Владимир је наредио да се спреме за поход на Новгород. Али његова снага је већ била на измаку. Господ Бог није допустио рат са сином, који ће, како ће се касније показати, постати достојни наследник светог кнеза Владимира. У припремама за поход, крститељ Руси се тешко разболео.

Свети Владимир је веровао Борису, видео га је као настављача свог дела.

Размишљајући о томе, коме да преда престо, Владимир је позвао у Кијев свог вољеног сина – светог Бориса. Њему је свети Владимир веровао, видео га је као настављача свога дела. Управо је свети Борис био најближи човек светом Владимиру у последњим годинама његовог живота, био му је ослонац када су други његови синови ковали лукаве завере. Уосталом, може бити да су побуне старије браће Свјатополка и Јарослава биле изазване предношћу светог и кротког кнеза Бориса Ростовског. “Сей благоверный князь Борис от благого корени, послушлив был, отцу покоряясь во всем… очами добр и весел… в советах мудр и разумен, при всем всячески украшен, словно цвет в юности своей, и благодать Божия процветала на нем“. (Овај благоверни кнез Борис од доброг корена, био је послушан, оцу се покоравао у свему…имао је добре и веселе очи…у саветима је био мудар и разуман, у свему овоме украшен, буквално као цвет у својој младости, и благодат Божија је процветала на њему) – овако је говорио о њему древноруски писац.

У то време Руску земљу је задесила још једна напаст: поново су дошли Печенези. Свети Владимир је био у великој жалости што сам не може да пође против њих. Своје војнике је предао верном сину Борису који, пошавши са војском у поход, није нашао Печенеге: чувши о приближавању Русича, вратили су се назад у своје степе. Али равноапостолном кнезу Владимиру већ није било суђено да сазна о томе: 15. јула 1015 године предао је свој дух Господу у свом омиљеном селу Берестов, близу Кијева.

Древноруски писац, монах Јаков (XI в.) у свом делу ‘‘Сећање и похвала кнезу Владимиру’‘ овако је описао смрт крститеља Русије: ‘‘Кнез Владимир, напуштајући овај свет, молио се, овако говорећи: “Господи Боже мой, не знал я Тебя, но помиловал Ты меня, и через святое крещение просветил меня, и познал я Тебя, Боже всех, святой Творец всего сотворенного, Отче Господа нашего Иисуса Христа! Слава Тебе с Сыном и Святым Духом! Владыко Боже, не помяни моей злобы, не знал я Тебя в язычестве, ныне же знаю Тебя и ведаю. Господи Боже мой, помилуй меня. А если хочешь казнить и мучить меня за грехи мои, казни меня Сам, Господи, а бесам не отдавай меня”. И так говоря и молясь Богу, предал душу свою с миром ангелам Господним и усоп. Души ведь праведников в руке Божией, и вознаграждение им от Господа, и устроение им от Всевышнего – то примут венец красоты от руки Господней“ (Господе, Боже мој, нисам Те знао, али си ме Ти помиловао, и кроз свето крштење ме просветио, и познао сам Те, Боже свих, свети Творче свега створеног, Оче Господа нашег Исуса Христа! Слава Теби са Сином и Светим Духом! Владико, Боже, не помени моју злобу, нисам Те познавао у паганству, сада Те знам и познајем. Господе, Боже мој, помилуј ме. Ако хоћеш да ме казниш и мучиш за грехе моје, казни ме Сам, Господе, а злим дусима ме не дај’‘. И тако говорећи и молећи се Богу, предао је у миру душу своју анђелима Господњим и умро. Јер су душе праведника у руци Божијој, и награда им је од Господа и поставиће их Всевишњи – и примиће венац лепоте из руке Господње).

Да, после смрти великог кнеза на Руси се десила велика побуна. Власт у Кијеву је преузео Свјатополк, проливши крв тројице своје браће – светих Бориса и Глеба и Свјатослава. Али Бог ипак није дао успех Окајаном Свјатополку, света Рус је неповратно ступила на историјски пут изабран светим кнезом Владимиром.

Свјатополк скрива смрт кнеза Владимира

И плакали су за њим бојари као за заштитиником земље, а бедни као за својим заступником и хранитељем…

Познато је да је Свјатополк покушавао са сачува смрт оца као тајну, то му је ишло на руку, али било је немогуће дуго сакривати смрт великог кнеза, који је урадио за своју земљу толико много. Светог Владимира су сахранили у Кијеву, у Десјатиној цркви коју је он саградио, уз присутство огромног броја народа. Био је оплакан од стране свих Кијевљана, богатих и сиромашних, великих и простих : ‘‘И плакали су за њим бојари као за заштитиником земље а бедни као за својим заступником и хранитељем…“ Владао је Русијом 37 година (978–1015), од којих је 28 провео у светом Крштењу.

Народно сећање је сачувало лик светог кнеза Владимира као срдачног и гостопримљивог кнеза, Красно Сунашце, коме су служили руски јунаци из бајки. При њему је Рус достигла свој највећи процват у свим областима: изградњи државе, развоју пољопривреде, заштити граница, трговини, грађевинарству и просвети. Али, најважније је следеће: он је присајединио Рус Господу Исусу Христу, открио нам  пут ка вечном Небеском Царству, он је наш путовођа који је у датом тренутку успео да усмери историјски пут наше Отаџбине ка најважнијим ризницама за којима тако чезне свака људска душа.

Извор:
ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЦА