M. Јевтић: Данас Косово и Метохија – сутра Израел и Запад

Извор: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2005, број 4 (52), стр. 87-94

Преговори о будућем статусу Косова и Метохије су почели и све је јасније да је голема већина у светским медијима, да не спомињемо владу САД и њене савезнике, за то да српска покрајина Косово и Метохија, која је од рата 1999. године под управом Уједињених нација и под војном контролом НАТО-а, добије независност. Тачније, западни свет је за то да се Космет одвоји од хришћанске Србије законом силе и претвори у независну муслиманску државу.Главни аргументи снага који подрзавају ову причу на Западу, а пре свега у САД, где поборници муслиманске албанске ствари имају на располагању веома значајне изворе новца, рачунају да ће са подршком независном Космету Америка поправити свој имиџ у исламском свету и показати да није антиисламски настројена. На овај начин они мисле да ће се превладати утицај исламских „екстремиста“ и тиме спречити још један напад, налик ономе од 11. септембра.

Такви ставови се могу наћи у званичном извештају Комисије о 11. септембру, где се препоручује да Америка „брани муслимане од силника и криминалаца у Сомалији, Босни, на Косову, у Афганистану и Ираку. Ако Сједињене Државе не реагују агресивно да би се саме одредиле према исламском свету, екстремисти ће радо обавити посао за нас.“

Надаље, предлагачи независног муслиманског Космета доказују да је муслиманско вођство у тој покрајини умерено и да ће моћи, изградњом државе, створити просперитетну, мултиетничку демократију, која ће и даље бити довољно муслиманска и која ће послужити као пример како неко може остати муслиман и бити секуларан у исто време.

Ова политика почива на двема тешким заблудама.

Прва је да је у задњих пет година муслиманске доминације на Космету ова покрајина постала, скоро, моноетничка и моно-религијска, а преостали хришћани су изложени притиску, тако да морају да побегну или да изгубе животе.

Друга је да омогућавање муслиманима да стекну независност не само да у исламском свету неће умањити мржњу према Америци него ће је и повећати, јер ће исламски свет, а нарочито насилни џихадисти, то разумети као знак слабости и капитулацију Запада пред захтевима муслимана. Додељивање независности исламском Космету увериће многе муслимане широм света да је насилнички начин стварно надмоћан у односу на неверне Американце и ојачаће њихова убеђења да такву политику треба извозити широм планете и да је, пре свега, треба применити против Израела.

ПОГРЕШНО СХВАЋЕНА МРЖЊА

Велики извор мржње према Америци налази се, пре свега, у чињеници да муслимани не могу да контролишу Јерусалим и треће свето место ислама, џамију ал Акса, која је изграђена не месту Соломоновог храма.

Чињеница да ал Аксу контролише демократски режим, и да Америка подржава ту демократију, јесте извор мржње која кључа у исламском свету. Стога, полазећи са исламске тачке гледишта, неверничка Америка може да да муслиманима Космет. Може им дати Босну, Кашмир, Чеченију, Њу Јорк и Париз …али се они неће примирити све док не добију контролу над Јерусалимом.

И „умерени“ и „екстремни“ муслимани се слажу да Јерусалим мора бити део будуће муслиманске палестинске државе, и ако муслимани напусте ту идеју, макар само у својим мислима, вечно ће, како им говоре хоџе, горети у паклу.

„Муслимански бес“, који је, због неколико карикатура, потресао цео свет, може бити још жешћи ако Космет постане не-завистан; јер ако Америка може дати Космет албанским муслиманима, онда ће муслимани бити уверени да Америка може свакако дати и Јерусалим палестинским муслиманима, а ако Вашингтон неће то да уради, онда ће независни Космет бити катализатор још веће мржње муслимана према Америци.

У психологији религиозних муслимана, свако ко је против освајања Јерусалима непријатељ је, било да то хоће отворено да кажу или не. Штавише, за религиозне муслимане је ненормално да и хришћани и Јевреји не мисле као и они, који првенствено настоје да демонстрирају супериорност своје вере над другима. Како се у традиционално хришћанским земљама стално смањује број верника хришћана и број активних храмова, а расте број муслимана и џамија, то се доживљава као тријумф праве вере над лажном: ислама над хришћанством.

Зато је чињеница да је после доласка НАТО-а на Космету уништено преко 150 хришћанских цркава, а изграђено или се гради око 400 џамија, доказ за муслимане да, ако већ има неке вере коју подржава прави Бог, онда је то ислам. Јер зашто би иначе хришћански Бог-Исус дозвољавао да се руше цркве где се он – Исус слави, а градиле џамије које га као Бога негирају? Јер зашто би Он то дозвољавао, и то чак у присуству људи који имају оружје и који тврде да су хришћани?

Тако, уместо да се присуство западних војника на Косову и Метохији схвати као доказ обавезе верске толеранције, муслимански Албанци и муслимани уопште, схватају то као доказ да је ислам права вера, супериорна у односу на друге, јер су други уништени наочиглед војника неверника, који патролирају овим рушевинама и немају смелости да их бране.

Давање независности Космету само би потврдило ваљаност овог општеприхваћеног става у исламском свету и ојачало би политички став исламских екстремиста, јер би они заговарали што више насиља и упирали прстом на муслимански успех на Космету као пример верним масама да таква политика доноси резултате.

Сведоци смо све веће склоности муслимана према оваквим доктринама и, ако насилни џихад буде постизао успехе широм света, попут оног на Космету, тада ће све више умерених муслимана почети да сумњају у своју умереност и исказиваће антагонизам према властитим умереним исламским режимима. Као што су недавни палестински и египатски избори показали, права политичка перестројка се догађа у муслиманском свету, који се помера према идеологији џихада, и који има за циљ смењивање пре свега умерених и чак минимално прозападних влада.

Западне демократије могу веома јасно помоћи ово исламско политичко померање према радикализму, дајући им победу на Космету, јер ако једном муслиманском Космету буде дата независност, екстремни политички елементи у исламском свету ће престати са кампањом на основу празне реторике, пошто ће имати прави пример да се насилни џихад исплати.

Иран је већ институционизирао идеје „јастребова“ у својој спољној политици. Ирански председник, Махмуд Ахмадинеџад, жели атомску бомбу да би уништио Израел. И његови ставови нису заблуда, као што неки кажу на Западу, већ су сасвим рационални са становишта исламске перспективе, јер је то платформа њихове спољне политике, која следи фундаменталне исламске аспирације, да би се тако показала супериорност исламске вере, трансформишући конфронтацију са Западом у једну глобалну исламску победу.

Иран је једна од оних земаља које су највише помагале босански џихад деведесетих година прошлог века и има успаване ћелије по целом Балкану, укључујући Косово и Метохију. Иранске власти су недавно наново окупиле „оне који жуде за мучеништвом“ и највероватније ће постојеће успаване ћелије бити појачане.

Ако се проблем Косава и Метохије буде решавао тако да се фаворизује ислам, дозволиће се овим милитантима да упере своје оружје на Израел. Видели смо да је недавна Исламска конференција о исламским циљевима, о Балкану – Босни и Косову – веома мало расправљала, у поређењу са њиховим пређашњим сусретима на исту тему, а да је, уместо тога, уследио контранапад на Европу, који су подстакле карикатуре објављене у Данској. Стога би давање независности муслиманском Космету само ослободило симултано повећање притиска ислама на Запад и Израел да би задобио контролу над Јерусалимом, а претекст за то ће бити косметски преседан, који су западне силе спремне да направе тако што ће одвојити суверену српску територију и дати је муслиманима.

Ако, једном, Израел буде приморан да се одрекне контроле над Јерусалимом, следећи корак ће бити његово брисање са мапе, а као изговор за такво решење Израелцима ће бити предочено решење за српски Космет, за који већ чујемо изјаве да ће бити специјалан случај. Ако Космет буде проглашен специјалним случајем, под који ће се уденути давање независности, муслимани широм планете, већ вољни да умру у самоубилачким нападима, настојаће да било који сукоб учине још крвавијим и тако још више „специјалним“, да би тако отели што више територија, не само од Србије и Израела.

Заступници ескалирајућег милитантног исламског сукоба са Западом немају ни зрнце сумње у хуманост таквог става, а Западу су таква убиства, базирана на религији, одвратна. Морално оправдање долази од става да убиство неверника не може бити израз мржње већ израз љубави.

Колико год ужасавајуће ово може изгледати нама западњацима, исламска доктрина је јасна у томе да немуслимани живе у греху и да чине ствари које је Алах забранио. Као пример они често истичу западњачку употребу алкохола, свињетине, признање хомосексуалних бракова, толерантност разголићавања жена… можда су то табу теме и овде, али је све то довољно снажно да фанатизује муслимански свет. А све су то грехови за које шеријатско право предвиђа смртну казну, ако починиоци тих грехова у греховима истрајавају, упркос упозоравању Бога у Курану да то не чине.

Убијањем таквих људи само им се омогућава да на судњем дану буду блаже третирани, јер ако би поживели, ко зна какве би још грехове починили?

Тако су резоновали Мухамед Ата и његови саборци када су убијали људе 11. септембра. Тако ће резоновати све више и више муслимана који су сада неспремни да прихвате да је Запад озбиљан и да се са њим не треба играти.

ЗАПАД: СЛАБ И ДОСТОЈАН ПРЕЗИРА

У очима ислама, слика Запада, слабог и достојног презира, појачаће се ако Косово и Метохија буде признато као трећа муслиманска држава Европе, јер би то представљало потпуну капитулацију западне цивилизације у малој европској покрајини, која је избрисала све трагове хришћанстава, и то уз помоћ земаља које се издају за хришћанске .

Независност Косова и Метохије била би онда метафора жеље Запада да престане да постоји. Била би то метафора слабости Запада да устане у одбрану властите цивилизације, јер се ниједан европски правни постулат не примењује на данашњем Космету. Тамо, на Космету, европске врлине толеранције не постоје, упркос томе што су упадљиво записане у званичним законима те српске покрајине, где доминирају муслимани.

Упркос нашој западној опсесији законима, застрашивање и страх владају исламским Косметом, и нико се тамо не брине шта кажу европски закони. Косметски муслимани су увек спремни да препишу било који европски закон и да га ставе у своје законике, али никада се ниједан од њих не примењује, јер не постоји већина обичних муслимана Албанаца која би промовисала разноликост, нити муслимански медији на Косову промовишу верску толерантност, било да се ради о осуди или параграфима. И ако неко жели да нађе иједну групу која се бори за права Албанаца, а која би промовисала верску разноликост и слободу верског изражавања, не би нашао никога тамо који би, озбиљно, осудио разарање цркава, силовање монахиња, паљење крстова… Нити један исламски легислатор на Косову није ни покушао озбиљно да заустави непослушну исламску руљу да најодвратнијм материјама маже Христово лице у бројним црквама, којима би чак и једна атеистичка Европа могла да се поноси, јер су оне израз рађања њене ране цивилизације.

Независни Космет могао би се сматрати базом за џихадску агресију против Европе, једноставно због чињенице да би европске и америчке снаге биле везане на простору Балкана, чинећи услуге муслиманима у европском властитом задњем дворишту. Такво муслиманско Косово већ служи као база за џихад. Урађено је то перфектно пред очима Европљана, а ако је било могуће урадити то пред очима Европљана зашто не би било могуће поновити то у Лондону, Паризу, Берлину, Риму…?

Амерички државни секретар Рамсфелд је стога у праву када тражи повратак америчких трупа са Космета, зависно од политичког решења, али политичко решење које би дало независност Космету, може учинити, као што случај Босне показује, да Американци никад не оду са Космета.

Пут да се ојача позиција Запада у исламском свету није давање независности Космету.

Након показивања своје политике тврдоглавости у Ираку, где исламски свет из прве руке може да се увери у америчку моћ, виталност и одлучност да победи, логички корак Вашингтона је да својом моћју потпомаже идеје драге западној цивилизацији верску слободу, заштиту мањина и владавину права.

Давање независности Космету не би потпомогло ове америчке идеале, јер је покрајина јасно показала у задњих пет година да је више заинтересована за погроме, етничка чишћења и монокултуралност неголи за вредности које Запад сматра важним.

Уместо да српска држава буде стална брана против исламског продора у Европу, може се десити да ће Америка стално патролирати Балканом, како би осигурала безбедност својим вољеним грађанима у Њујорку, Мајамију или било где другде у Сједињеним Државама.То је јадна и неефикасна употреба савезника који имају заједничке интересе. Србија и Америка су били савезници у II светском рату, а данашњи српски обавештајци су ухапсили једног од организатора бомбашких напада у Мадриду.

Давање независности Космету било би одбијање преимућства демократске земље, Србије, која може бити ефикасан савезник у противтерористичком рату.

Такво одбијање је једно нелогично и морално брутално кажњавање због тога што је Србија западно оријентисана демократија и географски гледано, фронтални штит против тероризма, који штити већи део Европе.

Признање независности Косову и Метохији био би директан ударац у главу историји демократије на Балкану, јер је Србија прва балканска земља која је увела демократију након одбацивања муслиманске власти. Пре I светског рата, европски деспоти су се плашили српске демократије, као једне од најлибералнијих у Европи. Управо су Срби донели такву демократију на Космет када су га, почетком 20. века, ослободили од муслиманске ти-раније.

Сједињене Америчке Државе би требало да помогну да се Косово и Метохија интегришу у демократску Србију. Председник Буш би требало да поради на томе.

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ