Свакога дана губимо 107 становника

Од 169 општина, само је седам током протекле године имало позитиван природни прираштај

Број становника Србије пао је испод седам милиона – званични подаци Републичког завода за статистику сведоче да је средином 2019. године у Србији живело 6.945.235 особа, а процене др Владимира Никитовића, вишег научног саветника из Центра за демографска истраживања Института друштвених наука, говоре да у земљи тренутно живи 6.713.415 особа.

У новијој историји наше земље никада није било мање становника него данас – свакога дана у Србији се роди само 176 беба, а умре чак 278 особа. Када се у виталну умеша и емигрантска статистика, то јест подаци Европског статистичког бироа, који сведоче да је ЕУ само током протекле године издала 52.000 нових радних дозвола за особе из Србије, долази се до закључка да наша земља дневно „изгуби” 107 становника.

„Генерација жена која сада одлази први пут у породилиште рођена је почетком деведесетих година, када наталитет почиње озбиљније да пада – због ратова, санкција, миграција и нестабилне политичке ситуације. Због тога је садашња генерација младих жена у репродуктивном периоду чак за трећину мања од генерације њихових мајки, припадница беби-бум генерације, рођене шездесетих година 20. века, када је наталитет био на врхунцу”, објашњава наш саговорник.

Осим тога, пробни попис становништва, који је спроведен у априлу прошле године, показао је да свака трећа жена у Србији старости од 30 до 34 нема дете, а без потомства је и сваки други мушкарац исте старосне доби. Због тога не треба да чуди податак да је од 169 општина у Србији само седам њих током протекле године имало позитиван природни прираштај.

Наш саговорник подсећа да демографска будућност сваке државе зависи од три фактора – рађања, умирања и емиграција. У овом моменту, просечна жена у Србији рађа 1,4 бебе, што није довољно за просту репродукцију нације – због тога је свака нова генерација мања него претходна. Да би генерација деце била исте величине као и генерација родитеља, неопходно је да свака жена роди троје деце, то јест једно за маму, друго за тату, а треће за државу. Колико смо далеко од овог замишљеног идеала, говори и податак да се сваке године рађа око хиљаду беба мање него претходне године. Разлог због којег половина породица у Србији има само једно дете јесте и одлагање рађања – просечна старост мајке приликом рађања првог детета 1991. године била је 26 година. Подаци Републичког завода за статистику сведоче да је просечна старост прворотке у 2019. години била 28,7 година – жене у градским срединама први пут одлазе у породилиште у 31. години, а у руралним срединама са 28,5 година. С обзиром на то да са годинама опада моћ репродукције, пада и вероватноћа да друго дете дође на свет.

„Ми припадамо медитеранском кругу земаља, који карактерише касно осамостаљење деце и пролонгирано одвајање од родитеља, али разлог због којег жене одлажу рађање и најчешће остају само на једном детету јесте економска неизвесност, неповољна ситуација на тржишту рада и непостојање сервиса подршке у заједници. Када питате младе особе шта би их мотивисало да постану родитељи, то јест прошире породицу, највећи број њих одговара – стални посао, без обзира на висину прихода и кров над главом. У реалности, велики број жена нема стални, већ повремени и привремени посао, на коме стрепи од продужења уговора о раду и плаши се да ће добити отказ ако се одлучи на родитељство. Иако је износ родитељског додатка повећан, то није мера за подстицање наталитета, већ мера социјалне политике, која служи смањењу сиромаштва. Држава за рађање првог детета даје 100.000 динара, али је тај новац довољан само за куповину најнеопходније опреме за бебу. Од тога је много важније да се мајкама обезбеди сигуран посао, место у вртићу, сервиси подршке у заједници, усклађивање рада и родитељства… Због непостојања државне подршке родитељству, највећи број родитеља остаје на једном детету. Или место под сунцем за своју породицу траже у иностранству”, тужно констатује наш саговорник.

Он додаје да је практично немогуће доћи до егзактног броја наших емиграната, јер један број њих ради на црно у некој европској земљи, враћа се на један дан у Србију када истекну три месеца туристичке визе, да би се потом поново вратио на посао у туђину. Податак да се због пандемије ковида 19 више од 400.000 наших суграђана вратило из Европе у Србију збунио је све осим демографа – они су претпостављали да је толико њих радило на црно и морало да се врати у земљу, јер им туристичка виза не би покривала трошкове евентуалног лечења.

„Процене говоре да сваке године из земље одлази између 20.000 и 30.000 људи и тај тренд ће се наставити и после уласка Србије у заједницу европских народа. Пројекције говоре да ћемо се највише исељавати у наредних 10–15 година, али је потпуно непредвидиво колики број људи ће срећу потражити под туђим сунцем – откада је постала чланица ЕУ, Хрватска сваке године губи чак два одсто свог становништва. Ни за једну од земаља источног блока није предвиђено смањење миграције од 2030. До 2035. године. Са друге стране, светска емиграција ће све ићи ка Европи, што значи да ће конкуренција на тржишту рада бити све већа и за висококвалификовану, али и за нискоквалификовану радну снагу. Данас практично не постоји земља из које се људи не исељавају – и из Америке људи одлазе у друге државе света. Зато је важно размишљати не само о ублажавању емиграције већ и о увозу становништва. Ретке су земље на свету које могу да опстану без имиграната”, закључује др Владимир Никитовић.

Извор:
ПОЛИТИКА