Андреј Рајевски: Дража Михаиловић – човек на коме ће се темељити будућа Србија

категорија Подсећања / дана 18/07/2020 у 14:51 часова /

Draza-300x197

Свака будућа Србија вредна да се зове Србијом може бити утемељена на сећању на Дражу Михаиловића и на вековима поштоване српске јунаке чији је подвиг отелотворен у њему.

Ово је за мене веома посебан текст, зато што су теме које ћу обрадити драге мом срцу и целој мојој породици. Након бољшевичке Револуције, моја породица и још 1,5 милиона Руса напустили су своју вољену отаџбину на свршетку грађанског рата. Сви наши такозвани европски “савезници” одмах су нас издали (има ли ту чега новог?).

Организовали су интервенцију и истовремено подржали русофобични бољшевички режим (да, помажући обема странама, као што Империја то чини и данас у, рецимо, курдским областима Ирака и Сирије). Сви савезници су Русе издали осим једног.

То су били Срби, који су у то време били на свом врхунцу (Први светски рат), али су такође морали и да обнове своју ратом опустошену земљу, при чему је већина инфраструктуре била уништена, док је скоро 30% целог становништва страдало у рату.

Дочекали су нас раширених руку и великога срца, признали су све бивше руске званичнике и официре у својству које су имали пре 1917. године и дали су уточиште епископима, свештеницима и верницима Руске православне цркве у изгнанству, чије је ново седиште постало град Сремски Карловци, у Србији.

Моја породица је живела у Београду, а моја мајка је рођена у београдском насељу Топчидерско брдо. Целог свог живота говорила је савршеним српским језиком, као родним; што се тиче моје куме, била је чиста Српкиња (и такође је савршено говорила руски). Желим да то напоменем како бих објаснио да су везе између моје породице и српског народа биле јаке и дубоке.

Дубоко верујем да сви Руси дугују велики дуг захвалности српском народу, чак и они који тога нису свесни (о томе више касније). И не само због тога како су прихватили наше избеглице, већ и због многих других примера руско-српског пријатељства у историји.

Контраст између Срба и наше такозване „православне“ или, још више, словенске браће не би могао бити већи. Чак имамо посебну реч за то: Србе које називамо „братьа“ (што значи „браћа“) док остале међу њима једноставно називамо „братушки“, што је тешко превести, али претпостављам да би значило нешто као „једносмерна браћа,“ или чак они који се само „претварају да су браћа“. Сви знамо колико су нас пута једносмерна браћа издала, чак и они који Русији дугују постојање својих земаља (лично имам предака који је умро ослобађајући Бугарску од османског јарма!).

У ствари, они су и данас исти (не сваки појединац, наравно, али узето као нација, то је истина без икакве сумње – погледајте само како они допуштају да њихове националне територије користи НАТО да би претио Русији) . Следећи пут када буду имали проблема са комшијама, нека се обрате НАТО-у (и желим им пуно среће!) – јер сигурни смо да више неће имати шта да траже од нас Руса. Никад!

Али овог пута желим да се дотакнем једне веома посебне врсте Срба, много блаћених, оклеветаних и на други начин омражених српских четника Југословенске војске и њиховог вође, српског хероја Драже Михаиловића.

Имао сам ретку срећу да сам у животу срео неколико српских официра, од оних који су се борили против НАТО-а током агресије Англоциониста на Босну, Србију и њену косовску покрајину, па до старих четничких официра и војника који су створили најефикаснији и надалеко највећи покрет отпора Хитлеру, још пре инвазије на СССР. Такође сам упознао и доста руских царских официра од пре 1917. и њихове породице (углавном у Аргентини) и живо се сећам како су ти стари војници са срдачним дивљењем и захвалношћу говорили о самом Михаиловићу и његовим људима. Толико су блиски били Руси и Срби у егзилу да су се често венчавали (попут мог ујака и моје куме).

Моја сврха овде није да пишем Михаиловићеву биографију, или чак да га представљам читаоцима. У ту сврху постоји заиста изузетно добро направљен филм који је сада слободно доступан на Јутјуб-у (Колико дуго ће то трајати? Преузмите и правите копије, људи!) Ту се у великој мери објашњава све, у фасцинантним детаљима.

Не, оно што желим данас је много скромније. То је да поделим са вама разлоге за моје уверење да свака будућа Србија вредна да се зове Србијом једино може бити, и биће, утемељена на сећању на Дражу Михаиловића и на вековима поштоване српске јунаке чији подвиг је био отелотворен у њему.

Знам да имам пуно читалаца и пријатеља комуниста и молим их за стрпљење и разумевање. Тачно је да се они који се 2020. године називају комунистима веома разликују од оне врсте комуниста који су се раније могли наћи у Европи, 1900-1946. У извесном смислу, то је јако лоше, јер већина савремених такозваних „комуниста“ никада није читала Марка или Енгелса, нити се бавила Лењином или Хегелом. Али с друге стране то је врло добро, јер савремени комунисти патриотизам не сматрају „буржоаским,“ нити религију „опијумом народа“. Пријатељи, давно сам написао да се „Бели“ и „Црвени“ (користећи руске категорије, али које се, мислим, могу пренети и на српску стварност) никада неће слагати о Прошлости, чак и ако би се могли сложити око тога шта би требало да буде Будућност. Оно што следи односи се на прошлост, па једноставно сложимо се да се не слажемо и не дозволимо да нас та разлика у мишљењу дели.

Сличности између судбине руске нације и Срба су многобројне, као и разлике. Али има једна ствар која им је сигурно заједничка: комунисти, који су преузели власт над нама, учинили су све што су могли како би нам одузели историјско памћење. Још горе, клеветали су наше народе, наше традиције, културе и нашу веру из два основна разлога:

Апсолутно су нас мрзели, и Русе и Србе
Морали су да оправдају не само своје “реформе” (у ствари, присилни социјални инжењеринг), већ и терор који су спроводили.

По овом механизму, цар Никола II је постао слабић и имбецил, његова супруга љубавница Распутина и немачки агент, а дореволуционарна Русија “тамница народа” (узгред, предратна Југославија у комунистичкој пропаганди такође се називала “тамницом народа”, са Србима као тамничарима), руско православље је било представљано као “назадно“ и превише везано за „ритуале“, руски народ је наводно био „шовинистички,“ а руска владајућа класа (старо племство, петрињска аристокрација, трговци, индустријалци, свештенство, филозофи, интелигенција итд.) сви су постали “класни непријатељи” народа. 1922. бољшевици су чак успели да протерају водеће руске интелектуалце на злогласном “филозофском“ броду! Они који су остали помрли су у совјетском ГУЛАГ-у или су били стрељани. Штавише, улога САД-а, Немачке и Велике Британије у финансирању подривања царске Русије била је у потпуности замагљена.

У Србији се догодила врло слична ствар, али тек касније. Видећете у самом филму у којој мери је истинита прича о Дражи Михаиловићу и четницима унакажена и искривљена у (новом) званичном вјерују Англоционистичког царства.

Молим вас да погледате овај филм пре него што будете читали даље.

Лично ме је овај филм дубоко дирнуо, посебно стари четник приказан на крају. Имао сам срећу да упознам део света одакле овај стари четнички војник потиче.

Његове сузе су моје сузе.

***

Врховни суд Србије је 2015. званично рехабилитовао генерала Драгољуба „Дражу“ Михаиловића, поништавајући фарсично суђење које је комунистички режим организовао 1946. „Суд је утврдио да је спорна пресуда донета на нелегитимном суђењу из политичких и идеолошких разлога, и у складу са законом о рехабилитацији против те одлуке нема жалбе,“ гласило је судско решење.

Иако је ово био важан први корак у одбацивању комунистичког фалсификовања историје, власт и образовни систем Србије и даље воде стари комунисти и наследници ватиканско-бечке школе, који су вековима присвајали српска достигнућа и прекрајали неколико миленијума српске и словенске историје.

***

Личности попут цара Николе II или Драже Михаиловића сматрам изузетно важним, јер они су ти које ја називам “поларизаторима”. То су личности које су презрене и омражене, а истовремено и поштоване и вољене. Зашто је то важно? Јер ако одаберете праву „поларизаторску личност“, врло брзо ћете установити колико ваш саговорник зна и које су његове стварне вредности. Постоји још много таквих личности, почевши чак и са самим Христом, нашим Господом, (Дођох да бацим огањ на земљу; и како бих желио да се већ запалио! Али се мени ваља крстити крштењем, и како ми је тешко док се то не изврши! Мислите ли да сам дошао да мир дам на земљи? Не, кажем вам, него раздјељење. Јер од сада ће петоро у једној кући бити раздијељени: троје против двоје, и двоје против троје. Одијелиће се отац од сина и син од оца; мати од кћери и кћи од матере; биће свекрва против снахе своје и снаха против свекрве своје. Лука 12: 49-53). Наравно, не ради се о подели породица или изазивању свађа, већ о томе да свако покаже “своје право лице” и колико је свако спреман да жртвује за своје вредности. Узгред, како ја тај израз користим, „поларизујућа личност“ је вредносно неутрална одредница. Тако би Хитлер био веома добар пример зле поларизирајуће личности.

У ствари, цар Никола II и Дража Михаиловић имају много тога заједничког, али желим да напоменем две ствари: обојица су одбили да напусте свој народ, иако је то значило сигурну смрт, а њихова су се убице толико бојали њиховог моралног (не политичког, а још мање војничког) ауторитета да их нису само масакрирали (у случају цара Николе са читавом породицом, укључујући децу) већ су сакрили и место где су њихова тела била уништена и бачена. Лично, чак видим и одређени степен личне сличности између ова два човека, посебно у њиховим очима: обојица су испуњени посебном тужном љубазношћу, својеврсним Христовим кротким самоодрицањем. Обоје су били савршено свесни да их неће само убити, већ и облатити, и да ће их многе неупућене будуће генерације презирати. Могу се само надати да су знали да ће историјска истина једног дана ипак превладати!

Зашто је то толико важно? Зато што не можете обновити цивилизацију на нејасним и млаким узорима који су неспособни да икога надахну. Чак бих устврдио да било шта, да би било смислено, треба бити засновано на чврстој духовној и идеолошкој основи (ствари се не раде само зато да бисте их учинили, наши најважнији подухвати су често само средства за постизање неког вишег циља). Ово је, узгред, велика тренутна слабост Англоционистичке империје: она изазива много подсмеха и мржње, али је престала да икога надахњује још пре неколико деценија – то је сигуран знак више њеног пропадања.

Наравно, свестан сам да има много Руса који немају високо мишљење о цару Николи II или га још увек презиру због тога што га доживљавају као површног, слабог и глупог морона совјетске пропагандне машинерије (и либерално-демократске масонске пропагандне машине пре тога!) Такође нема сумње да има Срба који не воле или презиру Дражу услед Титове пропаганде. У већини случајева по среди је једноставно незнање. Једном када слобода истраживања прошлости заиста буде обновљена (као што је то случај у Русији данас), догодиће се оно што је неизбежно: они који су били сирочад сопствене историје и културе, постепено ће их поново открити и тада ће бити извршена радикална идеолошка ревизија (ко би могао да предвиди током 1980-их или чак 1990-их да би руски министар одбране прешао у православље и јавно се прекрстио пре одржавања војне параде или да би руски контингент у Хмеимиму, у Сирији, имао не једну, већ две цркве изграђене на тој бази?).

Замислите Русију и Србију као „петријеве посуде“ у којима су бактерије историјског памћења тек почеле да расту и, уместо да посматрате тренутни број „бактерија са обновљеним историјским памћењем“, погледајте природу тих бактерија и супу богату хранљивим састојцима у којој се налазе.

Наше земље су петријеве посуде. Ми смо бактерије. Пријатно!

Живо се сећам како је Англоционистичка пропагандна машина клеветала српски народ уопште, а посебно четнике, за масовна убиства која су се вршила у склопу наводног „етничког чишћења“ и „геноцида“ (Срби, Хрвати и Босанци-Муслимани су исте етничке припадности; разликују се само по својој религијској припадности; „Бошњак“ је израз који је популаризовао амерички Стејт Департман). Многи аутори су ову лаж већ одавно оповргли, истина је већ разоткривена, али баш као што је то случај са, на пример, резолуцијом поводом инцидента у Тонкинском заливу (изговор за напад на С. Вијетнам), атентатом на Кенедија, Операцијом Гладио или 11. септембром, истина је на дохвату руке, али њих за то уопште није брига.

Истина је да се западна цивилизација срозала до стања које би се могло најпре описати као „укидање појма истине“. Једноставнији начин како би се то могло рећи је да већини људи (нажалост, већини људи и даље се испира мозак) чињенице просто нису битне. Већина су углавном „идеолошки конформисти“, док преостале једноставно није брига све док се тренутне стопе потрошње одржавају или, што је још боље, повећавају. Све друго је за њих у основи небитно.

Унутар Југославије, сличан процес „индуковане амнезије“ и „историјског репрограмирања“ одвијао се током година Титове владавине, па и после тога. Чак и савремени српски политичари, од којих су многи корумпирани и зависе од „грантова“ САД-а или ЕУ, и даље попут папагаја понављају титоистичку пропаганду. Али у дубинама самосвести српског народа сећање на Дражу је једнако живо као што је сећање на цара Николу II живо у сећању многих руских људи. Ово историјско памћење није дефинитивно враћено нашим народима, али већ је доста тог сећања које тренутно извире из дубина свести да се наши „либерали“ и „демократе“ озбиљно забрину и да би се западни медији апсолутно изнервирали.

Као што је речено, не верујем ни за секунду да ће Русија или Србија икада постати монархије (упркос томе што сам и ја монархиста). Заправо се надам да се то никада неће догодити, јер ако би се догодило, то ће бити псеудо-монархија којом управља неки парламент на челу са бескорисним паразитом а ла краљица Елизабета II, под потпуном контролом масонских ложа.

Права православна монархија може постојати само у заиста православној земљи и са заиста слободном православном црквом, а не у земљи у којој је велика већина православних хришћана православна само формално, у „културолошком“ смислу, и који православље доживљавају као националну, а не духовну појаву. У ствари, верујем да смо већ у „последњим временима“ у којима ће се Христова Црква смањити на „мало стадо“ које се спомиње у Јеванђељима и Апокалипси. Ово су времена у којима православна монархија не може постојати, пошто је το κατεχον („онај који обуздава“) „склоњен са пута“ (2 Тес 2: 6-7). Никола II је био овај „катехон,“ док сада “тајна безакоња” већ функционише (постоји и познато пророчанство о Москви као Трећем Риму, статус који је тај град изгубио 1917. године, а које се завршава речима “и четвртог неће бити”).

Али, под претпоставком да сви не изгинемо у нуклеарном рату изазваном љубазношћу Неоконзервативаца (политичке секте која управља Америком), ни будућа Русија нити Србија не могу се утемељавати на вредностима, политикама и понашању личности попут Лењина или Тита (ако не из другог разлога, онда зато што њихове земље – СССР и Југославија – више не постоје, а осим тога, Лењин је мрзео Русију колико је и Тито мрзео Србију).

Пре неколико година написао сам текст под називом „Косово ће бити ослобођено“ у коме сам предложио следећи мисаони експеримент:

Замислите на неколико минута да се Империја из неког разлога срушила. Нема више НАТО-а и вероватно више нема ни ЕУ. Или је можда остало само мало НАТО-а и само мало ЕУ, упркос свему. Али што је још важније, нема кампа Бондстил. Шта мислите да би се тада догодило?

Дао сам свој одговор на ово питање, шта би се по мени догодило у спољашњем смислу, а то је да би се српски народ неизбежно поново ујединио и да би ослободио Косово. Данас покушавам да замислим шта би се требало догодити у Србији пре ослобађања Косова.

Унутра, conditio sine qua non за поновни препород Србије је обнова историјске истине, а то пре свега значи признање истине о кукавичком покољу преко 1.500.000 Срба од стране Хрвата, босанских Муслимана, Албанаца, Бугара и Мађара (да, ово је био прави геноцид и у пуној мери; изворни папистичко-хрватски план био је преверити 1/3 Срба, протерати још једну трећину и убити преосталу трећину). Неформална, али не мање отровна комбинација “правих” нацистичких колаборациониста (Хрвата и босанских Муслимана), геноцидне политике папства у такозваној “Независној Држави Хрватској”, акција комунистичких партизана, типична политичка “велика игра” и издаја Британаца (који су Србе користили као топовско месо против елитних СС дивизија), активна подршка Совјетског Савеза и потпуна равнодушност САД-а и нација западне Европе, употпуњује ту слику.

Док се један геноцид из Другог светског рата експлоатише и пропагира, геноцид српског народа је подмукло скривен. Њихови џелати су све до данас остали миљеници Империје, која их је помагала у непрекидним покушајима да избришу успомену на своје жртве. Др. Гидеон Грајф, најистакнутији стручњак Израела за Аушвиц, чија је недавно објављена књига „Јасеновац, Аушвиц Балкана“, детаљно говори о убиствима више од 800.000 Срба у логору смрти Јасеновац. Према др. Грајфу, у Јасеновцу, једном од многих ватиканских логора смрти у нацистичкој марионетској држави Хрватској, постојало је „57 различитих начина убијања жртава“. „Сигуран сам да их није било толико у Аушвицу. То је светски рекорд. У историји човечанства није постојало нешто такво, “ рекао је др. Грајф, додавши да не треба сумњати у број (укупних) жртава и подсећајући да је истрага заједничке хрватско-српске комисије показала да је тај број могао бити и до 1.4 милиона (сви цитати су из телевизијског интервјуа са др Грајфом на Српској телевизији). Коначно, да бисте сазнали истинске страхоте са којима се српски народ суочио у овом монструозном папистичком покушају геноцида над њим, погледајте ову веб страницу: reformation.org

Ту ћете наћи све детаље о ономе што је аутор назвао „најстрашнији верски масакр 20. века“.

Што се тиче књиге др Грајфа “Јасеновац, Аушвиц Балкана” доступна је на Амазону, али по веома високој цени.

Обнављање истине мораће неизбежно да обухвати и убиства која су починили Титови комунисти, од којих је страдало на десетине хиљада српских интелектуалаца, православних свештеника, четника и њихових породица, по завршетку Другог светског рата.

Надаље, све земље, јавни субјекти и личности који су стајали иза тих злочина мораће бити кажњени. Не да им се суди пред некаквим новим Нирнбершким трибуналом (што и не би било лоша идеја, само да буде спроведено на прави начин, мада, у случају Русије и Србије, већина злочинаца су ионако већ дуго мртви), већ да им се суди пред „судом историје,“ где ће адвокати одбране и тужиоци бити историчари, док ће порота бити наш народ (Бог је, очигледно, једини коначни судија).

Једноставно речено, овде користим метафору Александра Солженицина. Однос руске цивилизације према бољшевичкој држави, и однос српске цивилизације према титоистичкој држави је исти онај који постоји између здравог тела и злоћудног тумора: да, они дефинитивно деле много заједничког ДНК (Русија, на пример, одувек је била колективистичко и „социјално“ друштво), али међу њима такође постоји и довољно разлике да би потоњег учини смртном претњом првом. Даље, баш као и са злоћудним тумором, изузетно је тешко искоренити у потпуности само тумор, без да се захват дотакне и здравог ткива. Солженицин је додао да ће према његовом мишљењу руском народу требати око два века да се потпуно излечи од последица бољшевизма.

Дакле, овде није реч о томе што су радили комунисти и како су разарали нашу прошлост, само посматрано из другог угла. Било је сјајних јунака и врло добрих људи који су живели у нашој комунистичкој прошлости, и велики подухвати су остварени на бројним пољима током овог периода. Реч је о обнављању историјске истине, што би сваки поштен човек требало да подржи, па чак и учествује у томе. У противном, наши ће људи изгледати као затвореници ослобођени из концентрационог логора, али који и даље носе затворску одећу коју су им дали (сада већ бивши) мучитељи.

Истина је да је Русија од 2000. године успела да оствари заиста чудесан препород, посебно у светлу правог рата (чак и ако је тај рат тренутно око 80% информативне, 15% економске и само 5% кинетичке природе) који Англоционисти воде против ње. Србија је у много лошијој ситуацији, на неки начин готово подједнако лошој као она у којој је Русија била деведесетих. Али уверен сам да ће се „српски Путин“ појавити, очигледно из „ниоткуда“, и да ће се српски народ окупити око њега, онако као што су се Руси окупили око Путина.

Коначно, када дође време да се српски народ дигне и ослободи, сигуран сам да ће недавни примери Руса који су се борили за Србију у Босни и Срба који се боре за Русију на Донбасу надахнути не само добровољце, већ и свакога ко тада буде седео у Кремљу.

Да илуструјем колико је истина искривљена, у погледу Срба чију су часност и храброст током историје документовали и савезници и непријатељи, топло вам препоручујем да прочитате последњу проповед пастора Фридриха Грисендорфа, објављену у једном листу у Еверсбургу, Немачка, “Последња проповед немачког свештеника”.

Сада вам предлажем да погледате два видеа која се спомињу у главном филму.

Прво, интервју војних ветерана из САД о њиховом искуству са четницима:

Затим, холивудски филм који је снимљен о Дражи и његовом покрету:

Закључно, желим се обратити свима онима који имају различит поглед на Дражу, Србе или било шта друго. Оно што сам овде представио је моје лично, апсолутно искрено становиште. Али, наравно, можда грешим (као што се често дешава!).

Ја не само да немам проблема са критикама заснованим на чињеницама и логичким аргументима, већ напротив искрено позивам да ми буду упућене! Међутим, морам да вас упозорим да ће било какви покушаји понављања стандардних флоскула испуњених мржњом према Дражи, Србима или било чему другом бити пресечени и послати тамо где им је место: у канту за смеће наших сервера и историје! Све смо то већ чули, јер то је наследство Англоционистичких медија, и није нам потребно да се то понавља овде.

The Saker/Степски соко

ДОДАТАК: Пошто се Дража, четници и Срби сада описују као чудовишта, одлучио сам да додам низ цитата који не само да показују да су их у прошлости сматрани херојима, већ и показује оно што су неке истакнуте личности имале да кажу о њима.

Дали сте историји хероја каквог нема у нашем времену

„Двадесет година након смрти Драже Михаиловића непомрачена је његова слава као бранитеља слободе против фашистичког, а такође и против комунистичког терора. Није имао тренутка слабости, нити горчине. Не знам ни за један забележени случај да је замерио онима који су га издали.

Пре двадесет година, знала сам да је невин по свим оптужбама против њега и од тада сам видела много нових доказа његове невиности. Његово напуштање било је злочин, а као и сваки злочин, злочинцима то није донело стварну корист.

Волела сам ваш народ пре рата, волела сам га и поштовала га све више и више како су године пролазиле, и уверила сам се да херој кога сте дали историји нема премца у нашем времену. “

Дама Ребека Вест (Порука Србима, 8. јула 1966.)

“Док седим пишући ове ретке у рану зору пред непомичним морем, Михаиловић стоји пред стрељачким стројем. Ја се не бавим тиме шта је први герилац Европе требало да уради или није урадио; оно што ме брине јесте то да нико не стаје у његову одбрану.”

Жорж Бернано, француски књижевник, 1946.

“Британска штампа је објавила немачку награду понуђену за хватање Тита, али је само један лист споменуо (ситним словима) награду за хватање Михаиловића. И оптужбе за сарадњу с Немцима су се наставиле.”

Џорџ Орвел, британски књижевник, 1946.

“Генерал Драгољуб Михаиловић се на изузетан начин истакао као врховни командант снага Војске Југославије, а касније и као ратни министар, организовањем и вођењем значајних снага отпора против непријатеља који је окупирао Југославију, од децембра 1941. до децембра 1944. године. Несаломљивим напорима његове војске, многи ваздухопловци Сједињених Држава спашени су и враћени на сигурно, на пријатељску територију. Генерал Михаиловић и његове снаге, иако су били ускраћени за довољне залихе и борећи се под крајње неповољним условима, опипљиво су допринели савезничкој ствари и одиграли су кључну улогу у постизању коначне савезничке победе.”

Хари С. Труман, председник САД, 29. марта 1948.

“Коначна трагедија Драже Михаиловића не може избрисати сећање на његову јуначку и често усамљену борбу против двојних тиранија које су погодиле његов народ, нацизам и комунизам. Знао је да тоталитаризам, без обзира какав назив носио, значи смрт слободе. Тако је постао симбол отпора свима онима широм света који су водили херојску и усамљену борбу, сличну његовој, против тоталитаризма. Михаиловић је припадао Југославији; његов дух сада припада свима онима који су спремни да се боре за слободу.”

Роналд Реаган, председник САД, 8. септембра 1979.

“Ни са чим упоредиво спасавање више од 500 америчких ваздухопловаца од заробљавања од стране непријатељских окупационих снага у Југославији током Другог светског рата, што су извршили генерал Драгољуб Михаиловић и његови четнички борци за слободу, за шта га је председник Хари С. Труман одликовао медаљом „ Легије заслуга,“ поред осталог симболизује дубоко лично уважавање и поштовање свих спашених америчких ваздухопловаца и њихових потомака, чија ће захвалност бити вечна.”

Саопштење Националног одбора америчких пилота које је спасио генерал Михаиловић, 1985.

“Генерал Дража Михаиловић је био патриота, храбар војник и одважан савезник Сједињених Држава и свих народа који су кренули у рат почетком четрдесетих година да би уништиле тираније које су желеле да поробе наш свет. Стотине америчких пилота дугују своје животе генералу Михаиловићу и његовим снагама, и амерички народ никада неће заборавити тај дуг. Све док у било којој нацији постоје родољуби, име генерала Драже Михаиловића памтиће се и уважавати.”

Ричард Никсон, председник САД, 21. априла 1966.

Зашто је Михаиловић битан

“Као Американац, постиђен погнем главу кад помислим на ужасно погрешну политику која је навела савезничке вође у Другом светском рату да напусте генерала Дражу Михаиловића и своју подршку преусмере комунистичким хордама маршала Јосипа Броза Тита. То што су урадили савезници било је невероватно скретање са пута часне политике и правде.

“Михаиловић је био први побуњеник у Европи. Управо је он подигао заставу отпора нацистичком окупатору – и својим деловањем надахнуо је формирање покрета отпора у свим потчињеним земљама.

“Одупирао се нацистима у време док су Совјетски Савез и комунисти још увек сарађивали са њима – а његов рани отпор, успоравањем нацистичког похода, вероватно је спречио пад Москве.

“Допринос Михаиловића савезничкој ствари јавно су признали генерал Ајзенхауер, генерал Де Гол, фелдмаршал Александар, адмирал Харвуд, Антони Идн, председник Труман и касније председник Ричард Никон. На пример, 16. августа 1942. године, три британска официра високог ранга, адмирал Харвуд, генерал Очинлек и ваздухопловни маршал Тедер, послали су Михаиловићу следећи заједнички телеграм: „Са дивљењем пратимо операције које ви водите, а које су од непроцењивог значаја за Савезничку ствар. “

“Данас ниједна обавештена особа не разматра озбиљно комунистичке оптужбе да је Михаиловић сарађивао са Немцима, нити уважава комунистичко монтирано суђење у Београду које је резултирао његовим погубљењем. Комунисти су разоткрили природу неправде коју су чинили када су још пре него је суђење почело најавили да ће Михаиловић бити погубљен након ‘поштеног’ суђења. То су јасно рекли када су одбили да дозволе предочавање доказа које су понудили амерички официри који су били у његовом штабу или амерички ваздухопловци које је спасио.

“Пуковник Роберт Х. МакДаувел, шеф последње америчке мисије код генерала Михаиловића, и можда најискуснији обавештајни официр који је служио на обе стране у Југославији током Другог светског рата, после рата је прегледао немачки обавештајни досије за Југославију. Не само да није нашао доказе да је Михаиловић сарађивао са нацистима, већ је нашао бројне изјаве којима је утврђено да се Хитлер бојао покрета Михаиловић далеко више него што се плашио Титовог покрета.

“Комунисти су се више плашили Михаиловића него икога другог. И зато су, када су га погубили, његово измрцварено тело у тајности покопали, тако да они који су га следили и поштовали не би могли ноћу да дођу да пусте сузу и положе цвеће на његов гроб и да изговоре неколико речи молитве у знак захвалности генералу Михаиловићу, за његово јунаштво и пожртвовност.

“Али упркос свим злостављањима и свим мерама опреза комуниста, истина о Михаиловићу – која је сада нарасла до размера легенде – и даље живи у српском народу. Доказ тога је изванредан чланак о Михаиловићу који је Михајло Михајлов написао за часопис “Њу лидер,” мало пре него што су га Титови судови почетком марта ове године осудили на седам година тешке робије.

“Мислим да би било прикладно да ми у слободном свету који смо свесни истине учинимо све што је у нашој моћи да исправимо искривљени историјски запис и да пред лицем историје оправдамо једну од најплеменитијих личности Другог светског рата.

“Поред тога што је био изузетан војник и сјајан народни вођа, Дража Михаиловић је био човек који се залагао за све оно у шта ми у Америци верујемо. Искрено је веровао у права која су уткана у нашу Декларацију о независности – у право на слободу мишљења и говора, и слободу свакога да следи сопственим верским, политичким, економским и друштвеним уверењима, без ограничења или принуде од стране државе.

“Конгрес Сједињених Држава требало би да се придружи петицији америчких ваздухопловаца да им се омогући да се у Вашингтону од јавних средстава подигне споменик који би у знак захвалности био посвећен генералу Дражи Михаиловићу, спасиоцу америчких ваздухопловаца.

“Поред тога, има још нешто што слободни свет дугује у знак сећања на генерала Дражу Михаиловића. Надам се да ће се тај дуг једног дана у потпуности отплатити ослобађањем његовог народа од комунистичке тираније.”

Сенатор Франк Ј. Лауше, демократа из Охаја, 27. марта 1975

Амерички официр се сећа прославе Дана захвалности са генералом….

“Како смо се кретали Јадраном, мој ум се вратио на један догађај који ће за мене увек бити од великог значаја. Пре него што сам кренуо у своју турнеју по Србији, министар [генерал Михаиловић] је изразио жељу да учини нешто у част Америке рекавши: „Ми овде имамо Славу, дан нашег свеца заштитника. Шта је америчка слава?

“Размислио сам за тренутак и рекао сам му: „Имамо четири велика дана, Божић, Нову годину, Дан независности и Дан захвалности. Божић волимо јер је Христов дан. У Новој години уживамо јер у њу гледамо с надом, дочекујемо је понекад не превише мудро, па нас често после славља од пића боли глава. Дан независности био би диван да није туге због поднетих жртава која обузима Југ, због нашег Грађанског рата. Дан захвалности је наш дан, наша Слава, јер тога дана захваљујемо Богу за наше оце осниваче и за рађање наше земље у слободи. “

“Михаиловић је одговорио: „Добро, указаћемо почаст Америци, и навечер тог дана на сваком планинском врху Србије наши сељаци ће палити ватре.“

“На Дан захвалности, тројица Американаца, који су стајали у малом селу високо у српским планинама, видели су како настаје огромно ватрено „А“. Затим су се упаљене ватре једна за другом ређале, док се у даљини није зацртало једанаест планинских врхова.

“Тога се сећам. Величанствена почаст Америци коју јој је указао један заиста сјајан човек.”

Пуковник Алберт Б. Сајц, амерички официр за везу код генерала Михаиловића

“Сједињене Државе морају инсистирати на поштеном и отвореном суђењу генералу Михаиловићу, хероју антикомуниситичких четника, који је сада у рукама комунистичког режима маршала Тита у Југославији, јер само тако наши будући савезници ће моћи да се ослоне на нашу дату реч, као нација.

“Нема ничега спорног у томе да се у априлу 1941. године, у време када је Совјетска Русија била савезник националсоцијалистичке Немачке, генерал Михаиловић дигао на оружје против немачких освајача своје земље.

“У то време је садашњи диктатор Југославије, маршал Јосип Броз, звани Тито, био емигрант, студирајући у Москви као верни присталица Треће интернационале – Коминтерне – која је склопила савез са Хитлеровом Немачком, у склопу програма агресије из узајамне користи. Две и по године, током најмрачнијих дана борбе против Немачке, Италије и Јапана, Михаиловић, бивши министар рата у Југославији, борио се на нашој страни.

“Није се постављало питање његове оданости или храбрости све док је постојала стварна неизвесност у исход рата. Тек након што се видело да је наша победа сигурна, други елементи у Југославији пришли су добро опремљеним и снабдевеним Титовим редовима, који су тада почели да од Сједињених Држава и Британије примају све што је било обећано – али никада није било испоручено – Михаиловићу.

“Захтев за подношење доказа у прилог Михаиловићу Тито је категорички одбио, а његове присташе у Кремљу сада отворено траже да се све Титове тврдње усвоје, без оспоравања.

“Са сваке тачке гледишта, са становишта америчког права, обичаја и расуђивања, начин како се ово суђење спроводи је беспримеран. То је у супротности с нашим основним појмовима о праведности, поштеном поступку и праву сваке оптужене особе да јој буде дозвољено да позове сведоке у своју одбрану.“

Клер Бут Лус, амерички драматург, новинарка, амбасадорка и прва жена изабрана у амерички Конгрес, 20. априла 1946.