Момир Турудић: Отужни циркус и „савршена олуја“ над Србијом

Чедомир Јовановић из болнице, после првог дана протеста, поручује да је све јасно – укратко речено, Руси и неки мрачњаци хоће да зауставе Србију и њену власт на путу у светлу будућност. Александар Шапић пун је разумевања за реакције полиције, каже и да „ако постоје странци који су дошли да на било који начин покушају да утичу на наша унутрашња дешавања, они морају да буду експресно процесуирани и осуђени“. Ивица Дачић папагајски понавља речи Александра Вучића, „да је јасно да неким центрима у свету не одговара стабилна и јединствена Србија“ и да му „није први пут да се организују демонстрације и увек је неко са стране потпаљивао и стварао логистичку подршку за тако нешто“. Иако прича исто што и Јовановић, Дачић, наравно, не мисли на Русе, „центри у свету“ су, ваљда, Запад и Американци (поред Руса и Амера, ту су и Црногорци, Хрвати, има и неких Израелаца, Украјинаца итд.).

Овакве и сличне изјаве Јовановића, Шапића, Дачића и иних део су неугодног посла којим се тренутно баве: гурају се пред шалтером на коме Вучић дели лукративна места и послове у будућој структури власти. Шалтер је мали, иза њега седи само један човек, а гужва пред шалтером је неописива. У том лактању предњачи Ивица Дачић, можда зато што му је улог највећи. Није у питању само његова партија, која се у претходним годинама навикла на исплатива места у и при власти, већ и он сам.

Зна Дачић да се у кризним временима лавовима бацају жртве, не би ли се светина задовољила јефтиним спектаклом. Мишковић је потрошен одавно, иживљавање на полумртвој опозицији постаје монотоно, разуларена епидемија у засенак баца и традиционалне непријатеље, Шиптаре, усташе, милогорце – џаба вриштећи наслови по државним таблоидима. Биће све већа потреба за било каквим догађајем који скреће пажњу са туробне свакодневице, о томе сигурно сада грозничаво размишљају спин мајстори. На пример, снимак Дачића са Мишом Бананом изненада добије тон (а сигурно га има, зна то и Дачић), па се неко сети фамозног коферчета, ископа се можда и нешто још много горе, ето забаве за народ.

Зато Дачић не мари за гунђање дела својих гласача, нити за сеирење чаршије док га гледа како се неуморно маже вазелином (који је, додуше, током политичке каријере ретко када скидао са себе). Ето га како, коментаришући учешће неких „својих“ људи на протестима, моли Вучића да му шаље „све шта год има да је неко мој направио неку глупост“; ето га како тврди да је у питању „побуна дела људи“ из СПС-а против њега, „део специјалног рата“ који обесмишљава оно што он ради, а њега руше да би после срушили Вучића.

Плаћају се и недела потомака, колике год биле претходне заслуге. Петар Шкундрић, један од оснивача СПС-а, разрешен је функције саветника министра јер је његов син учествовао у протестима, двоје социјалиста из Инђије искључено је из странке из истог разлога, „о одговорности министра Горана Тривана одлучиваће Председништво СПС-а“. Градски одбор СПС-а у Чачку је саопштио да начелница Градске управе за урбанизам Весна Дмитрић више неће бити на тој функцији, јер је њен син учествовао на протестима у Београду.

Кажу чачански социјалисти да нису кукавице које једва чекају да нешто добију, јер знају да њихови коалициони партнери из СНС-а имају преко 60 одсто освојених гласова на локалним изборима у Чачку и да сами могу да формирају власт, али да поручују свима да су се определили на којој су страни. У преводу, ништа не тражимо, ви сте сила, само нас, молимо вас, немојте газити. Искусни су социјалисти, знају шта може да се ваља иза насловница државних таблоида који их прозивају за издају.

Дачић покушава и да потури друге као издајнике, каже: „Нешто нисам видео ни Вучићеве партнере са изборне листе да га бране претходних дана… Има и кадрова постављених са њихове стране који се не понашају морално у овој ситуацији“ (ау, Дачић и морал у једној реченици!), али питање је колико ће му све ово копрцање помоћи.

Власт очајнички покушава да бар некако скрене пажњу јавности са епидемиолошке и социјалне катастрофе у коју је Србија дубоко загазила, највише њеном одговорношћу. Обичан свет, и онај који је део гласачке машине СНС-а, тресе се од егзистенцијалног страха и све га је мање брига ко ће у владу, ко је Слоба Робија, шта каже Новица Тончев; преко главе му је прича о највећем привредном расту у Европи и болницама бољим од немачких (нажалост, сами имају све више прилика да се увере какве су те болнице). Али, ни Вучић ни његови не мењају излизану матрицу која политику, економију и сваки део друштвеног живота третира као ријалити, зато што и не умеју другачије, а сви други актери на политичкој сцени прихватају таква правила игре.

Зато ће се овај отужни циркус наставити, чак и под сенком савршене олује која се надвија над Србијом.

Извор:
НСПМ