Два писма Велике кнегиње, Свете преподобномученице Јелисавете Фјодоровне

У првом писму, писаном на немачком језику, датираном 1891.г. Елизабета (тада Велика Кнегиња руска) мудро саопштава свом оцу војводи Хесен-дармштатском, Лудвигу IV, своју одлуку да пређе у Православље. Редови написани њеном руком говоре о једној задивљујућој кротости и повиновању оцу, о љубави с којом моли за очев благослов, а истовремено о одлучности да постане православна хришћанка. Сво време, му персира те обраћање њему, пише великим словом…

,,…А сада драги Папа желим да Вам кажем нешто и преклињем Вас да дате свој благослов. Морали сте приметити колико дубок свештени страх осећам према овдашњој религији, а откако сте били овде последњи пут пре више од годину и по дана, све време сам размишљала и читала, и молила сам се Богу да ми укаже прави пут, па сам дошла до закључка да само у овој религији могу наћи сву праву и снажну веру у Бога коју човек треба да има како би био добар хришћанин. Било би грех остати као што сам ја сада – припадати једној Цркви (по мајци Алиси – англиканка, по оцу – протестанткиња, н.а.) по форми и за спољашњи свет, а у себи се молити и веровати као мој муж (Велики Кнез руски, Сергеј Александрович,  московски генерал-губернатор, иначе, пети син Александра II, н.а.). Не можете да замислите колико је био добар, никад није покушавао да ме примора било каквим средствима,препуштајући све у потпуности мојој савести. Он зна колико је то озбиљан корак и да треба да будем потпуно сигурна пре него што се на њега одучим. То бих учинила чак и пре, само ме је мучило то што Вам тиме причињавам бол и што ме многи рођаци неће схватити.

Али зар не схватате, драги мој Папа ? Тако ме добро познајете ! Морате видети да сам се на овај корак одлучила само због дубоке вере и зато што осећам да пред Бога треба да станем чистог и верујућег срца. Било би једноставно да остане као што јесте, али како би то било лицемерно, и како би било лажно и како могу да лажем свима претварајући се да сам протестанткиња у свим спољашњим обредима кад моја душа у потпуности припада овдашњој религији ?!

Размишљала сам дубоко о свему томе, живећи у овој земљи већ преко шест година и знајући да сам пронашла религију, толико силно желим да се причестм за Васкрс Светим Тајнама заједно са својим мужем. Можда ће Вам то изгледати изненада, али сам о томе размишљала толико дуго и сад напокон, не могу више то да одлажем. Савест ми то не дозвољава. Молим, молим да кад добијете ове редове опростите Вашој кћери уколико Вам она причињава бол. Али зар вера у Бога и религија нису једна од главних утеха у овом свету ? Молим Вас, упутите ми телеграмом само један редак кад добијете ово писмо. Нека Вас Господ благослови. То ће бити таква утеха за мене зато што знам да ће бити много непријатних момената, јер нико неће схватити овај корак. Молим Вас само за мало нежно писмо.

Сад ћу написати Баки (енг. краљици Викторији, н.а.) и сестрама (од којих је једна будућа руска царица, мученица Александра, а остале су се удале за пруске принчеве н.а.) а затим ћу кад добијем одговор од њих, рећи то – Михен (сестра од тетке, будућа краљица Румуније, Марија, н.а.), плашим се да ће се она много секирати, али бих желела да за то сазна што пре како бих јој причинила што мање бола, зато што ће касније вероватно кренути разни разговори. Зато ми одговорите што пре, драги Папа….

Покажите ово писмо Ернију (Ернест, рођ. брат н.а.) и Аликс (рођ.сестра, још увек неудата за руског цара Николаја н.а.), молим Вас да им га дате. Ја ћу обома написати неколико редова. Молим Вас, не говорите никоме у Дармштату док Вам не напишем, кад Михен буде већ знала“.

Отац ћерки није написао жељени телеграм с благословом, већ је написао писмо у којем је говорио да му њена одлука наноси бол и патњу и да он не може да да благослов. Тада је Елизабета испољила храброст и без обзира на моралну патњу, није се поколебала у одлуци. Ево још неколико одломака упућених блиским људима:

,,… Чак и на црквенословенском схватам готово све иако никада нисам учила овај језик. Библија постоји и на црквенословенском и на руском али ми је лакше да читам на овом другом… Кажеш…, да ме је очарао спољашњи сјај Цркве. Грешиш у томе. Ништа спољашње ме не привлачи, ни богослужење – већ основа вере. Спољашње ме само подсећа на унутрашње… Прелазим из чистог убеђења, осећам да је то најузвишенија религија и да ћу то учинити с вером, с дубоким убеђењем и увереношћу да за то имам Божији благослов“.

12.априла на Лазареву Суботу, обављена је Св. Тајна Миропомазања Велике Кнегиње. Она заправо није променила своје име ни када је прешла у Православље, и касније у монаштву (енг. верзија имена Елизабета, је у хришћ.верзији Јелисавета). Самим тим је потврдила да је основа духовног подвига, који је она узела на себе, био исти читавог њеног живота. Трепетно поштовање Бога и љубав према свему Божијем. Завет који је дала је да све покривамо љубављу. Јелисавета са старојеврејског значи ,, она која поштује Бога “.

10.фебруара 1909.г. обучена је у одећу сестре љубави и милосрђа, окупивши неколико сестара у обитељи коју је основала, – посвећеној сестрама Лазаревим, Марији и Марти. 

9.априла 1910.г. Епископ Трифун посветио је у звање сестара крста, љубави и милосрђа – 17 сестара ове обитељи на челу са Великом Кнегињом, као настојатељицом. Том приликом за своју небеску заштитницу добила је мајку Св. Јована Крститеља, Јелисавету.   

Ово друго писмо, писано на руском језику, пише већ као замонашена, настојатељица Марто-Маринијске Обитељи у Москви на Бољшој Ординки, априла 1918.г., – сестрама које је оставила у манастиру. Комунисти су је заробили трећег дана Васкрса и послали возом у прогонство, у Перм.

,, Господе благослови,

Нека вас све утеши и укрепи Васкрсење Христово. У 5h прошли смо Тројице Сергијеву лавру, вечерас смо прошли Ростов…

Нека Преодобни Сергије, Светитељ Димитрије и Света Ефросинија Полоцка сачувају и нас и вас, драги моји. Веома брзо путујемо. Свуда је снег.

Не могу да заборавим јучерашњи дан, сва та драга, мила лица. Господе, како сам патила, о како је болело срце. Сваког трена постајале сте ми све драже. Како вас то остављам, дечице моја, и како да вас утешим, како да вас укрепим ?

Сећајте се, рођене моје, свега што сам вам говорила. Увек будите не само моја деца, него и послушне ученице. Сједините се и будите као једна душа, све ради Бога – и реците, као Јован Златоуст: „Слава Богу за све“!

Ја ћу живети у нади да опет будем  са вама, и желела бих да вас све нађем заједно. Читајте заједно, осим Јеванђеља и Посланице Апостола. Старије сестре, сједињујте ваше сестринство. Молите Патријарха Тихона да узме ,,пилиће“ под своје крило. Сместите га  у моју средњу келију. Моју келију – за исповести, а велику – за примање. Ако нигде не буде застоја, стићи ћемо тек петог дана. Јекатерина ће се брзо вратити вама и испричаће вам како смо се сместили. Нама су дати врло драги Анђели – чувари. Мало смо спавале – јер мисли не дају. Хвала вам за пошиљку. Кад стигнемо добићемо и остало. Трудим са да читам Преподобног Сергија. Са мном је Библија, читаћемо, молити се и надати. Ради Бога, не падајте духом. Мајка Божија зна, зашто нам је Њен Небески Син послао ово искушење на дан Њеног празника.

,, Верујем Господе, помози мојему неверју“.

Промисао Божији је недокучив.

Драга дечице моја, слава Богу што сте се причестиле: као једна душа ви сте све стајале пред Спаситељем. Верујем, да је Спаситељ био са свима вама, и да ће на Страшном Суду та молитва предстати пред Богом, као и ваше милосрђе једних према другима и према мени.

Не могу да опишем колико сам до дубине душе тронута и колико су ме обрадовала ваша писма. Написале сте ми да ћете се све без изузетка трудити да живите онако како сам вам често говорила.

О, како ћете се ви сада усавршавати у вашем спасењу. Ја већ видим добар почетак. Само не падајте духом и не попуштајте у вашим светлим намерама, па ће вам Господ, који нас је привремено раздвојио, дати духовну снагу. Молите се и за мене грешну, да бих била достојна да се вратим својој дечици и да бих се усавршавала вас ради, и да бисмо сви мислили како да се припремамо за Вечни Живот.

Сећате се колико сам се плашила да ви снагу за живот превише тражите у мојој подршци па сам вам говорила:

,, Треба више да се приљубите уз Бога. Господ вели: ,,Сине Мој, дај Ми срце твоје, и очи твоје нека пазе  на путеве Моје“. Тек онда када Богу даш своје срце, то јест самога себе, буди уверен да ћеш му дати све“.

Сада преживљавамо једно исто, и нехотице код Њега проналазимо утеху у ношењу нашег заједничког крста раздвајања. Господ је нашао време да понесемо Његов Крст. Потрудимо се да будемо достојни те радости. Мислила сам да ћемо бити слаби и да нисмо дорасли да понесемо тако велики Крст. „Господ даје, Господ узима“. Како је било угодно Богу, тако се и десило.

Нека буде име Господње благословено заувек.

Какав нам пример даје Свети Јов својом покорношћу и трпљењем у невољама. Зато му је Бог после дао радост. И колико је само примера такве патње било код Светих Отаца у светим манастирима, али после је била радост. Припремите се за радост да опет будемо заједно. Будимо трпељиви и смирени. Не ропћимо и благодаримо за све.

Ваша стална молитељка пред Богом и мајка која вас љуби у Христу.

Ја сада читам чудесну књигу св. Јована Тоболског. Ево шта он пише:

,,Милосрдни Бог чува, уразумљује и умирује сваког човека који се свим срцем предао Његовој Светој Вољи, и истим речима подупире и јача његово срце да не преступа Вољу Божију, говорећи му тајно: ти си увек са Мном, ти си у Мом разуму и свести, безпоговорно  ћеш се повиновати Мојој Светој Вољи. Ја сам увек са тобом, са љубављу те гледам и чувам те да се не би лишио Моје благодати, милости и благодатних дарова. Све моје је твоје: Моје небо, анђели чак и Јединородни Син Мој. Твој сам и Сам ја, твој сам и бићу твој, као што сам обећао верном Авраму. Ја сам твој бранич, награда је моја Велика и вечна у векове векова“.

Господе мој, Ти си мој, заиста мој… ја Тебе слушам и речи Твоје ћу свим срцем извршавати – понављајте ове речи сваког дана и биће вам лако на души.

,, Али који се надају у Господа, добијају нову снагу, подижу се на крилима као орлови, трче и не сустају, ходе и не уморе се“.

,,Верујем, Господе, помози неверју моме“.

,, Дечице моја, љубимо не речима и језиком, већ делом и истином“. (Посланица)

Благодат Господа Нашега Исуса Христа са вама, и љубав моја нека је са свима вама у Христу Исусу. Амин.

Ваша непрестана молитвеница пред Богом, и мајка која вас воли у Христу

Матушка“.

Мученички је страдала у граду Алапајевску. Жива је са својом келејницом Варваром (такође посвећеном) и неколико сродника Романових, бачена у рударско окно једног напуштеног рудника – 18.јула на дан обретења моштију преподобног Сергија Радоњешког. На њихова тела комунисти су одозго бацали смеће, грање и ручне гранате. Касније су кришом њихови земни остаци пребачени у Кину, а касније су је са келејницом Варваром пребацили у Јерусалим, где се и дан данас налазе у руском манастиру Равноапостолне Марије Магдалене, на Јелеонској Гори, у Гетсиманском Врту.

Овај манастир иначе је задужбина, њеног свекра, руског Цара Александра  III Романова, (оца Николаја II) коју је још за живота подигао за душу своје мајке Царице руске Марије Александровне.

уочи муч. Страдања Царске породице Романов
Елза Бибић

Извор: Манастир Свете Јелисавете