ЛИЧНИ СТАВ Владимир Тодорић: Нарко-дилери, навијачи, криминалци и држава су иста фирма!

С обзиром на догађаје претходних дана, текст познатог београдског адвоката Владимира Тодорића је још додатно добио на актуелности. Зато га поново објављујемо.

У Србији није на власти идеологија већ криминал. Криминалу је потребан политички заштитник, нарочито онда када је реч о организованом криминалу. Организовани криминал је феномен који не може постојати без суштинске сарадње са државом. После дужег периода такве “сарадње”, разлика између званичног државног апарата и организованог криминала се изгубила. То је однос симбиозе, преплитања, суживота, налик на јужноамеричке моделе Мексика или Колумбије где је шверц дроге био (и остао) државни посао и значајна привредна грана.

Иако су грађани свесни да живе у кошмарној криминалној држави, не постоји потпуна спознаја порекла и начина функциосања проблема. Разлог за то јесте једним делом контрола медија и одређене геополитичке околности који омогућују функционисање криминалне хоботнице. Најновија илустрација суштинског ослонца режима у Србији на криминалце је мобилизација ситних нарко-дилера, рекеташа из тзв. навијачких група да праве бакљаде и скандирају пароле СНС-а. На томе свако може увидети да државни апарат штити криминалне групе односно да су они данас у Србији “иста фирма”.

Криминална организација у земљи је једна, односно само једна сме постојати. Ради се о нарко картелу, који се бави транспортом хероина, марихуане и кокаина у Европу. Приходи ове организације се на годишњем нивоу мере милијардама евра које се најчешће перу фиктивним услугама, улагањем у некретнине и грађевинарство, кладионице и фудбалске трансфере. За време ванредног стања били смо сведоци да су се кладионице последње затвориле а прве отвориле за рад (без икаквог спорта за клађење) док грађевине нису стајале са радом ни једног дана.

Хероин долази Балканском рутом преко Авганистана, Турске, Бугарске, Косова до Србије. Ту се као битна издваја област севера Косова. неуређене области где се не примењују ниједни закони – нити Србије нити Косова. Шверцери са тог простора су постали незаобилазни фактори политичког живота у Србији; њима се опраштају кривична дела, скривају се од међународних потерница итд. Они су владари тог простора, контролори алтернативних прелаза и господари тамошњег живота и смрти. Подразумева се да посао транспорта хероина из Косова до Србије захтева сарадњу Албанаца и Срба који су у том подухвату упућени једни на друге, партнери у злочину. Политика наравно не сме да утиче на посао, иако понекад мора да се одглуми национална мржња. Да би се на миру уживало на јахти Беџета Пацолија, потребно је некада наћи жртву попут Марка Ђурића која ће да добије по носу тако што ће га везаног и пребијеног прошетати улицама Приштине. У суштини то је фарса за наивне.

Север Косова је такође транзитна тачка за марихуану из Албаније где се производи у све већим количинама. Када се има у виду значај севера Косова за транзит дроге и користи коју од тога имају званични и криминални кругови из Тиране, Приштине и Београда, врло је вероватно да ће ова област кроз неки облик пседуаутономије сачувати своју “престижну” дивљину и уређеност, налик Придњестровљу (Трансњистрији) – рају за шверц цигарета за целу Европу.

Што се тиче кокаина, ту је ствар доста занимљивија због утицаја на званични Београд. Оно што се данас назива кавачким кланом је организација која је поставила своје људе у врх српске полиције и правосуђа. Међутим само име ове организације, назване по једном которском селу, је добро смишљена превара јер намерно упућује на погрешан закључак. Ради се у ствари о истој оној организацији из деведесетих која је тада створила канале за шверц цигарета преко црногорских лука и Србије до западне Европе.

После 2000. године се више не преносе цигарете тим каналима, већ кокаин допремљен из Јужне Америке где 1кг кокаина кошта око 5000 евра док по изласку из Црне Горе и Србије вреди минимум 20.000 ЕУР. Да ли се ова организација зове сурчински клан, клан Дарка Шарића, Луке Бојовића, кавачки или шкаљарски, подгорички или београдски је небитно. Говоримо о истом пројекту, који понекад има своје унутрашње сукобе.

Политичари који су се сукобили са овом организацијом су или убијени попут Ђинђића или су остали без власти попут Бориса Тадића који је након сукоба са кланом Дарка Шарића изазвао већа улагања у опозицију која га је 2012. године сменила.

Кокаин још увек не успева у Србији, а тешко би то пошло за руком и да је Јовањица наставила са радом, тако да он мора да долази преко мора односно поменутих црногорских лука. Као и у случају са севером Косова, неопходна је сарадња две државе, Црне Горе и Србије, да би се транспорт омогућио. Такође је потребно некад одглумити политички сукоб ради залуђивања сиромашног и фрустрираног народа, али бизнис не сме да стане. Када би црногорски део картела наишао на објаву рата од стране државе Србије и када би се пресекли канали транспорта, од чега би се поделиле плате грађанима Црне Горе? Јасно је да се таква промена става Србије из угла Подгорице не сме дозволити.

То објашњава и вишедеценијско инвестирање Подгорице у српску политику. Помаже се наравно “братска” власт у Београду али се помаже и она опозиција која има задатак да спречи стварну промену власти у Србији. Ово може да објасни феномен опстајања у политици Ненада Чанка, Чедомира Јовановића и сличних кандидата као “Србије 21” који се перманентно баве одбраном Подгорице од измишљених државних удара из Србије, по њима финансираних из Русије (одакле друго наравно).

Ту је такође читав батаљон тзв “грађанских интелектуалаца”, невладиних организација које се баве људским правима свуда у свету осим у Србији и Црној Гори и који под плаштом критике великсрпског национализма имају задатак да чувају статус кво у односима Подгорице и Београда. Такође, вероватно је да многи од ових интелектуалаца и верује у идеје које проносе али су свесно или несвесно упрегнути у машину за контролу јавног мњења у корист организованог криминала. Многи говоре да је спона ових квази-политичких индивидуа Владимир Беба Поповић.

Количне заплењеног кокаина у Србији и Црној Гори су просто смешне у односу на количине које се од ове организације заплене у свету. Тако је 2009. године у чувеној операцији Балкански ратник код Уругваја, заплењено преко две тоне кокаина, док је за ту исту годину црногорски МУП запленио целих 1 кг кокаина, а следеће 4 кг. У Србији се и данас просечно заплени само око 20 кг кокаина годишње. Прошле године у Филаделфији је заплењено невероватних 20 тона кокаина а на чувеном Титовом школском броду Јадран у Тивту, власништву Војске Црне Горе, пронађено 50 кг кокаина. Остале заплене попут 807 кг кокаина из Венецуеле или две тоне кокаина из Перуа показују да је посао све већи и да овдашње организације постају утицајне и на глобалној нарко сцени. Такође се више него јасно показало да локалне полиције не само да се не боре против криминала већ су управо део те исте структуре.

Србија и Црна Гора су заиста два ока у глави. Једна криминална организација не може без друге тако да је то у ствари једна структура са истим интересима и истом логистиком. Кад све ово западне обавештајне службе добро знају, односно да будем прецизан када то ЦИА зна, зашто се то толерише и допушта? То је изузетно добро и важно питање. Амерички интереси на Балкану се добро знају: да се ликвидира руски утицај на Балкану, да се НАТО прошири и да се земље Балкана наравно економски и политички контролишу. Када би се желела демократија не би се онда подупирали диктатори који воде нарко картели више деценија. Битно је само да воде своје земље у жељеном правцу а демократију по њима још нисмо заслужили.

Да би се обезбедила власт диктатора по мери САД мора постојати одређена економска стабилност земље, а зна се да ни Црна Гора ни Србија немају више шансе да извозом нечега, осим дроге (у случају Србије и оружја) обезбеде прилив новца у земљу. Пољопривреда је уништена, земља је продата странцима као и све друго – извори воде, бање, аеродроме, банке и тако даље. Економска нестабилност је опасност за останак диктатора на власти. Допуштање режимима у Црној Гори и Србији да се баве транспортом дроге је од суштинске важности за очување на власти “њихових кучкиних синова” који им сервисирају политичке интересе у региону. Када су Френклину Рузвелту предочили какав је брутални тиранин постао Сомоза Гарсија из Никарагве, он је на то рекао: “Сомоза је кучкин син али је наш кучкин син”. То правило је касније важило чак и за фашистичког генерала диктатора Шпаније, Франциска Франка и сличне уметнике попут Пиночеа из Чилеа, Мезу из Боливије, Виделу из Аргентине, Сухарта из Индонезије и за читаву плејаду клептократских северноафричких диктатора палих у Арапском пролећу.

Криминал држи у шаци државе Србију и Црну Гору и све њихове институције – то је стање ствари. Легална промена власти преко државних институција преко избора је нажалост немогућа. Такође је наивна и неоснована претпоставка да ће се променом спољнополитичких околности доћи до промене власти. Уцењене крпе без интегритета имају задивљујуће дуг рок употребе. Можда је заиста тачно то да су мале бивше југословенске републике немоћне да стекну макер делимичну економско-политичку независност; можда је то једино било могуће унутар заједничке државе.

Промена је једино могућа онако како иначе диктатори одлазе са власти. Да постоји миран начин да диктатор оде са власти, историја би га познавала. Међутим, то подразумева жртве за које је питање да ли тренутна опозиција у Србији и Црној Гори има храбрости да их плати и да истраје у борби.

Адвокат Владимир Тодорић

Извор:
ДИРЕКТНО