ТРАГИЧНА СУДБИНА ЉУБИЦЕ ИЗ СРЕБРЕНИЦЕ: ИЗАБРАЛА СМРТ УМЕСТО ПОНИЖЕЊА!

Сребреничанка Љубица Гагић (40) својом мученичком смрћу уписала је своје име у легенду. Ова храбра и честита Српкиња доживела је ужасне тортуре и незамислива малтретирања током последњег рата и то од својих некадашњих комшија Бошњака. Љубица је радије изабрала смрт него понижења и мучења, чиме је постала симбол очајничког отпора злу. Њено име је и данас симбол отпора голоруког народа фашистима и монструмима који су те 1992. сејали смрт свуда по Босни и Херцеговини. Њено јуначако дело и мученичка смрт и данас нам служе као подсећање да се морамо борити против тековина злочиначког режима Алије Изетбеговића и погубних идеја о Босни и Херцрговини без Срба које су и данас увелико присутне.

НАПАДИ НА СРПСКА СЕЛА И ФОРМИРАЊЕ ЛОГОРА

Мај 1992. обележен је ужасним злочинима над српским становништвом – масовним егзекуцијама, прогоном цивила, убијањем деце, силовањима, мучењем у логорима….Срби су у том периоду масовно и систематски убијани и истребљивани у име идеје о стварању „чисте муслиманске државе“ где за друге вере и нације не би било места. Горажде, Коњиц, Сребреница, Братунац, Фоча, Дервента, Брод, Зеница, Сарајево, Илијаш, Високо…свуда се спроводе у дело геноцидне идеје бошњачких врховних вођа да се затре све српско. Тако је било и у Сребреници.

Овде је формирано шест злогласних логора и заточеничких објеката где су вршена нечовечна поступања, мучења, зверска иживљавања, силовања и ликвидације заробљених српских цивила и бранилаца села. У мају 1992. у Поточарима је формиран логор „Пилићарник“ кроз који је прошло преко између 60 и 100 цивила – стараца, жена и деце. Две девојке су ту силоване а преко двадесет заробљеника је до краја јула 1992. овде окрутно убијено или им се губи сваки траг. Представници „Источне Алтернативе“ покушали су више пута да положе цвеће на овом стратишту али су спречени. Најпознатији логор је био у згради општинског суда који је због страховитих тортура добио епитет „Сребренички Аушвиц“, а у сећању Подрињских Срба остао је и логор у згради бивше полицијске станице одакле је мало ко изашао жив. Кроз ове злогласне логоре прошло је на стотине цивила, а велики број њих је овде и убијен.

Дана 15. маја 1992. јаке муслиманске снаге извршиле су напад на небрањена српска села Карно, Осредак, Виогор приликом чега су зверски убили двадесет српских цивила, углавном старије доби. Многи су претучени, везани па живи запаљени по својим кућама а други су масакрирани хладним оружјем. Домаћица Петрија Андрић сатима је мучена и пребијана а потом заклана хладним оружјем. Нането јој је неколико убода свуда по телу а констатоване су јој бројне повреде по лицу и телу, око јој је било избијено што сведочи о садистичком иживљавању муслиманских војника. Стоја Васић (85) била је непокретна када је мучена па запаљена, исто је и са непокретним Секулом Ристановићем који је имао 86 година. Тог 15. маја 1992. нападнуто је село Чумавићи где је свих 36 мештана (углавном жене, старци и деца) заробљено и одведено у логор „Пилићарник“ у Поточарима где су даноноћно злостављани и мучени.

Истовремено, преживели мештани села Карно заробљени су и одведени у муслиманско село Гребен. Овде су провели извесно време у врло тешким и неподношљивим условима. Међу заробљенима је била и Љубица Гагић, супруга и мајка. Као сведок многобројних ужаса муслиманских екстремиста Љубица је непрестано стрепела за свој живот али и животе свога супруга Милојка и њихове деце. Милија Гагић, Љубичин и Милојков син, испричао је како је приликом напада муслиманске војске на село Карно, имовина његове породице опљачкана и попаљена док је отац Милојко жив заробљен и касније ликвидиран. Милија је је сазнао у разговору са преживелим мештанима Карна, да је његовог оца извесни „Шабан“ водио кроз село да би га касније ликвидирао. Милојка су муслимански војници водили од једне до друге српске куће које су притом пљачкали да би га након вишесатне тортуре ликвидирали. По речима сведока, Милојко је још тад био црн потпуно непрепознатљив од мучења и батина.

Љубица и Милојко били су изузетно угледни и поштени људи. Знала их је читава Сребреница а речи хвале о њима имају и данас бројни Срби и Бошњаци. Били су то скромни и вредни људи који су сваки дан неуморно радили како би својој деци обезбедили бољу и лепшу будућност. Никоме се никада нису замерали, колико су могли толико су и помагали свакоме, независно од вере и нације. Зато их је народ и волео и поштовао. У том духу васпитавали су и своју децу која су одрасла у поштене и добре људе.

Зато је Љубици и било чудно зашто су најгоре тортуре и зверства доживели управо од својих најближих комшија са којима су делили добро и зло. Након боравка у Гребену, Љубица је заједно са осталим логорашима премештена у „Сребренички Аушвиц“, злогласни логор у центру града, у згради општинског суда. Са њом је од првог дана заробљавања сво време била и њена најближа рођака и сапатница Даница Гагић! Даница је уједно и сведок свих њених патњи па и страдања!

УМЕСТО СИЛОВАЊА И ПОНИЖЕЊА ИЗАБРАЛА СМРТ

Српкиње су у Сребреници и Подрињу масовно силоване, злостављане и убијане…што по својим кућама, што по логорима. Оно што су муслимански војници радили и чинили логорашима у Сребреници, Братунцу, Зворнику и читавом Подрињу ни нацисти не би могли смислити. Та садистичка иживљавања, малтретирања, силовања нису виђена ни у најгорим хорор филмовима, па чини се чак ни током Другог светског рата.
Масовна силовања су током рата у Босни и Херцеговини (1992-1995) била редовна појава код муслиманских војника, припадника тзв. Армије БиХ и коришћена су као средство етничког чишћења и ратног злочина још у само пролеће 1992. Сексуално насиље одвијало се у логорима, породичним кућама а често и пред очима чланова породица. О патњама жена српске националности се у Босни и Херцеговини и Србији уопште не говори, злочинци се слободно шетају а жртве тешко долазе до својих права. Број силованих жена у Средњем Подрињу још увек није познат јер се многе жене тешко одлучују да проговоре о патњама које су преживеле. Међутим, подаци удружења жртава говоре да готово да нема Српкиње у Сребреници и Братунцу која током рата није преживела неки облик тортуре било да је реч о убиству, силовању, физичком или психичком малтретирању.

Сведочећи ужасним тортурама које су преживљавале друге жене и девојке српске националности, Љубица није могла остати равнодушна. Сваки дан је плакала и стрепела да би и њу могло снаћи исто…и имала је право, јер баш нико није умакао „ножу“ бошњачких зликоваца. Сваки дан логором су одзвањали урлици, јауци, кукњаве…муслимански стражари су тукли све редом и иживљавали се над цивилима…да ли је жена, дете или мушкарац у питању, уопште им није било важно!

Љубица је преломила и између злочиначког иживљавања и смрти одабрала одлазак са овог света. Љубица Гагић је попила есенцију  и извршила самоубиство јер није била у стању да подноси страховита злостављања којима је била изложена од муслиманских војника, од којих је  најгори био крвник Зулфо Турсуновић, један од муслиманских старешина, пише 2008. Глас Српске. Љубица је умрла мученичком смрћу 7. јула 1992. године у најгорим мукама у затвору у Сребреници. Између срамоћења и иживљавања муслиманских војника и смрти, изабрала је је седмодневно умирање, попивши живу соду. Несрећна Љубица била је трудна и зато из затвора није желела да изађе оронулог лица и понижена. Свесно је изабрала смрт.

‘Ко зна каквим су је мукама мучили…и шта су јој радили све… Само је она знала како су је мучили. Ни реч из ње није излазила. Ко зна какву је тајну премучена са собом у земљу однела’, посведочила је њена рођака и сапатница у логору Даница Гагић, у књизи ‘Крици и опомена’ Љиљане Булатовић-Медић, наше истакнуте књижевнице из Београда. Трећом књигом из едиције „Истинита Сребреница“, храбра и честита Љиљана Булатовић-Медић учинила је драгоцен прилог утврђивању пуне истине о мученичком страдању Срба у Сребреници. Посредством својих саговорника, она аутентично објављује свету како су бестидно и зверски мучене српске жене, мајке, њихова деца у колевкама, како су убијани непокретни старци и како су се муслимански ‘борци’ иживљавали над заробљеним Србима и како се многима ни дан-данас не зна судбина. Њене потресне приче, исписане књижевним језиком, у читаоцу изазивају узнемиреност и саосећање. Љиљана је жена вредна сваког поштовања јер се већ три деценије неуморно бори за правду и истину, сведочећи о страдањима српског народа.

Даница Гагић је испричала је како јој је Љубица рекла у поверењу да се жива неће дати у руке муслиманима да је муче и силују како су радили осталим девојкама те да је спремила есенцију за сваки случај.

Сведоци М. С. и П. Г. испричали су како је Зулфо Турсуновић десетак дана злостављао Љубицу коју је негде изводио из затвора, негде одводио и тамо је малтретирао и тукао.

Сведок М. С. описује како је Зулфо Турсуновић дошао са своја два сина и тукао затворенике. Зулфо је тада пришао, ухватио Љубицу за косу и неколико пута јој ударао главу о зид услед чега је задобила повреде на глави које су крвариле. Љубица је пала на патос а Зулфо је рекао како ће увече опет доћи и све Србе поклати.

Након страховитих тортура и злостављања Љубица испија есенцију. Зулфо је дошао и рекао „К***о једна, још си жива?“ и поновио како ће све Србе поклати. Љубица је умрла у најгорим боловима, није јој пружана никаква медицинска помоћ. Само је један чувар после неколико молби осталих логораша донео Љубици литар млека.

– Наступиле су тешке телесне повреде у организму, по њеном лицу и по грудима, па смо ми остали заточеници од стражара тражили да јој се укаже лекарска помоћ. Али, никаква помоћ није дата, услед чега је Љубица Гагић наочиглед свих присутних преминула у нашој просторији. Сутрадан су дошли стражари и рекли да по наредби команде носе Љубичино тело, описао је током истраге стравичне догађаје један од заточеника.

СИЛОВАЊА КАО РАТНО ОРУЖЈЕ „АРМИЈЕ БИХ“

У циљу реализације државног пројекта етнички чисте муслиманске Босне и Херцеговине, примењивана је специфична војна и стратегија етничког чишћења подстицана и организована од власти из Сарајева. Етничко чишћење представља терорисање становништва које припада другој етничкој скупини применом екстремног насиља и убијања, а ради реализације политичких циљева – етнички чистих територија. У последњем рату војска босанских муслимана, тзв. Армија БиХ примењивала је етничко чишћење кроз масовна силовања жена српске и хрватске националности у Босни и Херцеговини. У широко распрострањеном и систематском нападу на цивиле, силовање је коришћено у стратегији „протеривања путем терора“. Силовања су постала начин на који су Бошњаци потврђивали своју надмоћ и победу над Србима, истиче се у књизи „Наша Исповијест“.

Масовна силовања Српкиња имала су за циљ национално и верско понижење жене, а врло често и политичко понижење. Силовање жена представљало је са једне стране подцењивање жене као личности а са друге стране, оружана снага са којом су располагали босански муслимани тамо где су били већина, доприносила је и њиховој моћи и уверењу, да са својим противницима и жртвама могу радити шта год пожеле.

У Поточарима је почетком маја 1992. формиран логор у објекту „Пилићарник“ где су вршена нечовечна поступања, мучења, силовања, злостављања и убиства цивила српске националности. Кроз логор је прошло између шездесет и стотину цивила, а процењује се да је током пролећа и лета 1992. у Поточарима убијено најмање 22-оје цивила српске националности. Овај број није коначан будући да посмртни остаци многих цивила и заробљеника до данас нису пронађени те се место њиховог страдања не може прецизно утврдити. На црном списку сребреничких жртава налази се и име девојке Раде Млађеновић. Рада је имала само деветнаест година када је на свиреп и подмукао начин мучена, злостављана па убијена 13. јуна 1992. на свом кућном прагу. Свих 36-оро мештана (укључујући трудницу, петоро деце и неколико жена и стараца) села Чумавићи је одведено у логор „Пилићарник“ у Поточарима где су даноноћно пребијани, мучени и злостављани. Према изјави коју је Родољуб Ђукановић, тадашњи председник владе општине Братунац да за медије ТВНС што је забележено и камерама, лекарске службе су у разговорима за размењеним логорашима утврдили како су најмање две жене српске националности, млађе старосне доби, током боравка у овом логору силоване. Жртве су трпеле зверска иживљавања и мучења.

У злогласном логору у згради општинског суда у центру Сребренице постојало је „женско оделење“ где су биле заточене многе девојке, жене, старице. Међу заточеницама је била и Анђа О. која је претходно била заточена у логорима у Власеници и Зворнику. Анђа је неколико пута силована услед чега је изгубила и бебу будући да је била у поодмаклој трудноћи. Сведочила је неколико пута о ужасима у муслиманским логорима. Достана Филиповић гледала је како јој Орићеви зликовци убијају супруга и сина, а велике тортуре је доживела управо у овом логору. Стављали су јој нож под грло, исмевали њену трагедију и даноноћно је злостављали на све начине. Преминула је неколико година касније од последица злостављања. Идентичне су приче стотина Српкиња овог краја а масовна силовања жена и девојчица забележена су приликом сваког од многобројних напада муслиманских војника на српска села (Бјеловац, Скелани, Крњићи, Загони, Кравица, Магашићи..).

О зверствима у сребреничким логорима писао је и Глас Српске у тексту под називом „За убиства српских логораша у Сребреници нико није одговарао“. Овај лист наводи да иако су имена управника логора, председника кризних штабова, командира полицијских станица, као и командира такозване Армије БиХ позната, још нико није одговарао за формирање логора на просторима БиХ и злочине над Србима.

Према сведочењу преживелих логораша, у Сребреници је, у такозваном Пилићарнику у Поточарима, зградама суда и полиције, убијено је више десетина српских цивила. Секретар удружења Винко Лале истакао је 2008. да за те злочине није одговарао ниједан Бошњак.

– Прошло је 13 година од рата, а на одговорност није позван чак ни Зулфо Турсуновић, који је, као замјеник ратног команданта Сребренице Насера Орића, био директно задужен за логоре на подручју те општине – истакао је Лале и напоменуо да је Хаг ослободио Орића, који се, према оптужници, теретио за убиство и злостављање шест српских цивила у логорима.

– Познато је да је ратни начелник Станице полиције био Хакија Мехољић. Он зна како су и гдје завршили српски заточеници, али ни њега нико не позива – казао је Лале.

Позивајући се на сведочења бивших логораша, подсетио је да је, после страшних мучења у сребреничким логорима, убијена медицинска сестра Рада Милановић.

ЉУБИЦА – ИМЕ КОЈЕ ЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ПАМТИТИ
Љубичини посмртни остаци есхумирани су 27. јула 2002. године из масовне гробнице на Градском гробља у Сребреници, где су такође пронађени и лешеви многих других, такође мучки убијених српских цивила и заробљеника.

Истина о том догађају и данас потреса Подриње и читаву земљу, увек подсећајући на бесмисао и безумност рата, на разарајуће зло на којег су спремни носиоци геноцидних, фашистичких идеја. Трагична судбина ове младе жене јасно је сведочанство целокупне патње српског становништва Сребренице и јасно сведочи о геноциду који је почињен у овом крају. Грађани Сребренице и Братунца сагласни су у чињеници да мученичка смрт Љубице Гагић представља отпор добра према злу, те су сагласни да је неопходно у будућности саградити споменик овој хероини које би служило као опомена свима да се зло више не понови.

Љубица и хероине сличне њој заслужују место у колективном сећању народа – национално признање, спомен у књигама историје, назив улице по њиховом имену, документарни филм, емисију, књигу. Говоримо нашој деци и будућим поколењима о Љубици Гагић, о убијеном четворогодишњем Владимиру Гајићу из Кравице, о мајци Добрини Продановић из Ратковића, о Видоју Лазићу из Брежана који је разапет на крст, о зверски убијеној трудници Љиљани Лончаревић из Магашића, о браћи – петогодишњем Александру и дванаестогодишњем Радисаву Димитријевићу из Скелана и свим другим жртвама у Подрињу које су убијене од муслиманских хорди у име безумних злочиначких и фашистичких идеја и циљева…говоримо о њима, да нам се зло не би поновило!

Извор:
ИСТИНА И ПРАВДА