Хероина без гроба и споменика

Колико памтимо своје хероје? Да ли смо склони да их заборављамо, потискујемо или довољно не ценимо жртве оних најхрабријих људи који су дали своје животе за – идеју?

Много је примера у српској историји да су неки људи због неких необјашњивих разлога величани и то посебно у време после Другог светског рата, а неки веома заслужни, који су се показали у најтежим временима по српски народ – заборављани. Једна од тих заборављених хероина и јунакиња, за коју је ретко ко чуо била је и Ризна Радовић. Међутим, ако кажемо Стојан Комита, можда ће се ретки и подсетити ко је то.

А жена која је највећим делом заслужна за ослобођење једне општине, општине Блаце и Топличког краја свакако заслужује да се о њој зна и да буде слављена међу својим народом.

Ризна Радовић је заборављена јунакиња Првог светског рата и нажалост није једина. Ризна Радовић рођена је у Крпимеју на Лабу код Подујева око 1900. године, а умрла у Чавољу 1939.године. Ово је њена прича дуга као и њен живот – 39 година.

Како је са својом породицом живела на подручју где су постојали велики сукоби са Арбанасима њена породица се сели у село Прекопуце код Прокупља, а управо на подручју Топлице их затиче Први светски рат. Све до 1917. године живела је мирним животом.

А те 1917. године храбри народ Топлице подигао је велики устанак против бугарске и аустроугарске окупације. Као и многи и Ризна Радовић одлучује да се придружи српској војсци и храбром народу југа Србије, а пре свега народу који је живео на простору Топлице, Јабланице, Јастрепца и источних и средњих предела Копаоника.

Ризна Радовић је прво приступила чети војводе Косте Војиновића. Тамо добија надимак Стојан Комита, а то јој никад није ни сметало. Штавише, до краја живота се облачила као мушкарац и говорила о себи у мушком роду. Убрзо по ступању у српску војску и чети војводе Косте Војиновића добила је огромно поштовање међу својим саборцима и показала је невероватну храброст и вољу за слободом. Учествовала је у многим окршајима са Аустријанцима и Бугарима.

Оно што је најзначајније је чињеница да се посебно исказала приликом ослобођења Блаца, и то посебно у борбама на Јастрепцу и Ристовцу. Тада је због показаног јунаштва унапређена у чин десетара.

Рат јој је донео много невоља и мука. Приликом једне борбе са Бугарима бива рањен. Два бугарска метка завршавају јој у левој нози. Ту се њеним мукама не назире крај. Бугари је тако рањену пробадају 15 пута бајонетом, тражећи од ње да ода своје саборце. Све ово је преживела.