Интервју Грешног Милоја за ТВ Дугу (видео)

Интервју који је брат Милоје Стевановић, познатији као Грешни Милоје дао за ТВ Дугу појавио се прво на интернету и то из разлога које новинар наводи у почетку овог разговора. Грешни Милоје као и увек говори искрено, те ту праксу наставља и у овом интервјуу који је дао у Лозници у време одржавања Црквенонародног Сабора. У интервјуу говори о свом животу, стању у држави и Цркви, како у „време комунизма и апостасије“ које је било погубно за Српски народ,  тако и у овом времену које слободно можемо да назовемо „време екуменизма и апостасије“, које је још, како Милоје рече, погубније за Српски род.

У наставку можете погледати снимак целог интервјуа Грешног Милоја као и транскрпт интервјуа

Уредништво „СРБИ НА ОКУП“

Гршни Милоје: Интервју 2.6.2013. у Лозници

(ТВ „Дуга Сат“- водитељ Ђорђе Таракчија)

Ђорђе:

Ево, драги гледаоци, овде, у околини Чачка, где је обављена ова церемонија данас поводом 1700 година од Константиновог Миланског едикта, са мном је наш гост, са нама је поново господин Милоје Стевановић, кога због неких чудних ствари зову „Грешни Милоје“.

Милоје Стевановић је рођен 1949. у драгачевском селу Горачићима, где је у раној младости учитељствовао. Ожењен је Надом, рођеном Цокољевић. Имају двоје деце и шесторо унучади. Ту сте ме прешишали. Имам 5 звездица, петоро унучади.

Милоје:

Ви сте млађи…Имате шансу..

Ђорђе:

После студија, које је завршио на Београдском Универзитету, као млад, обрео се на функцији  секретара Општинског комитета Савеза комуниста Југославије – Лучани, на којој функцији је пострадао због своје чувене беседе у „Сава центру“ 1983. год., починивши „непријатељско дело“ „узнемиравања јавности“, јер је у својој беседи одсликао неморално понашање носиоца државних и политичких функција, упозоравајући да таква понашања воде у социјалне ломове и распад економског и политичког система, што ће се, на жалост, касније и обистинити.

Е, па, господине Грешни Милоје, прво да Вас питам ове две ствари у вези са овом Вашом кратком биографијом… у вези   Горачића, где сте рођени. Kакво је било детињство, и шта је то што је важно?

Милоје:

Ево, пре свега да кажем  како сам доживео да један од Ваших колега, констатујући да сам најпре осуђен у време оно, када сам предочио да ће у друштву доћи до социјалних ломова, а потом, и када сам искључен из Цркве – каже: „Јадан човек. Нико га неће.“ (смеје се)

Иначе, ето, ја сам рођен са оне стране Јелице планине, у селу Горачићима… Као сеоско чобанче, научио сам основне вредности од  свог  ђеда, од своје бабе, од свога оца, мајке и покушао да  их носим у срцу своме.  Оне се нису отргле од мене  и после свих тих „школетина“, (како их је звао један мој духовни отац), које сам завршио. А, он их је звао „школетине“ зато што је говорио: „Школа је добра ствар, али ако је безбожна, то је као јело ако га не посолиш. Одмах можеш да га бациш за плоће јер је бљутко, бљутаво. Јер ће да прокисне“.

Тако, дакле, после Учитељске школе, ја сам кратко време учитељевао у Драгачеву, упарво у мом родном селу, а онда сам отишао на студије. Догурао сам до непријатеља државе и партије због једне беседе, која је трајала 28 минута у „Сава- центру“, у којем је било  мање људи него што их има данас овде.

Ђорђе:

‘Ајте, подсетите наше гледаоце кога сте Ви тад критиковали.

Милоје:

Ја сам тада, у ствари, критиковао државни партијски врх.

Ђорђе:

Шта су то они радили што се косило са неким нормама?

Милоје:

Знате шта, они су радили отприлике оно што данас ради Синод, на челу са Иринејем Буловићем. Нисам направио лапсус што сам рекао са Иринејем Буловићем, јер Иринеј Гавриловић је, у ствари, само формално, да тако кажем,  человођа Синода. Али „сива еминенција“ нашег Синода и наших власт имајућих људи у СПЦ,  управо је Иринеј Буловић.

Ја сам тада, дакле,  једном  Станету Доланцу, који је био министар Унутрашњих послова тадашње Југославије, рекао да лаже, а многима сам рекао, ако наставе овако да  воде ову земљу одвешће је у ломове, у распад економског и политичког система. Јако ми је жао што нисам погрешио, али после двадесетак година то се заиста и догодило. Исто и сад, знате… Ја и сад одговорно тврдим да нас, власт имајући у СПЦ, на челу са Иринејем Буловићем, воде у духовну пропаст, катастрофу, која је невиђена у историји Српског рода.

И хвала Господу Богу Милостивом, када смо  прве знаке побуне, да тако кажем, показали негде о Савиндану 2008. или крајем 2007. године, онда смо ми сматрани као нека нејачка група, и тако даље… Али, ово што сте Ви данас могли видети овде, где су дошли људи чиста срца, људи  задојени светосавским духом, и  видели сте их данас на овој ливади, зато што наши оци и преосвећени Владика Артемије нису могли служити у овој цркви, јер, ма колико велика била, она не би могла примити овај тешки свет.

Ја сам негде пред почетак Литургије од мојих сарадника, који су делили те свечане флајере, имао информацију да нас је пре почетка Литургије имало преко 2 200. Предпостављам да је преко две и по хиљаде људи дошло данас овде да се напоји на извору светосавском. И нека је слава Господу Богу, јер народ је данас проговорио, у ствари. Народ је данас проговорио.

Видели сте колико је пута отац Максим био прекидан док је читао Посланицу Српског рода са овог Сабора. Значи, у знак одобравања је прекидан аплаузима, што значи да долази полако до буђења Србаља, да долази до буђења те наше, да тако кажем, светосавске клице коју носимо у себи, у свом срцу.

И, као што је Господ рекао: „Не бој се, мало стадо.“ Заиста, данашњи дан је један догађај, који ће сигурно остати записан у аналима Српске православне цркве. Ово је  један нови Таковски грм, или она Марићевића јаруга…знате тамо, у близини Тополе, (у Орашцу) када је Српски народ рекао: „НЕ!“ Чему је народ данас рекао – не? Не– екуменизму. Не-јереси екуменизма. Не- издаји.

Знате шта? Издају у држави могу да прогутам, зато што државом могу да управљају безбожни људи. Али, издају у Српској Цркви  не могу да разумем, јер то могу да учине само људи који су, значи,  ушли у Цркву као, тобоже, верујући, са намером да је руше, дакле, са таквим задатком. Или су се до те мере преумили,  загазивши у јеретичке екуменистичке воде толико дубоко, да је то просто невероватно.

У својој беседи сам данас управо то покушао да објасним, ако сте запазили.

Ђорђе:

Наравно.

Милоје:

Дакле, ако нам отму територију, ако нам отму кућу, ако нам отму државу, а ми на то не пристанемо, проћи ће њихова сила кад-тад, знате… Прошло је и оних 500 година под Турцима. Али, кад нам веру отму из срца нашег, из свсти наше, када нашу децу и наше унуке одвоје од вере православне, нас онда бити неће. И зато ми морамо, са свих двадесет ноката, запети да одржимо светосавску веру. Знате, мени неки моји искрени пријатељи кажу: „Милоје, ти ниси нормалан. Шта радиш? Шта то радиш? Ти имаш шесторо унучади. Знаш ли шта ти могу да учине они у спрези са власт имајућима, и тако даље…?

А ја кажем: Браћо, па баш зато што имам шесторо унучади, па да се не извучем као дандра са овог света. Да понесем део терета, да не оставим све унуцима, да не оставим сав тај терет унуцима.

Значи, наша генерација је дужна да понесе део терета, и да се избори да сачувамо оно што нам је најсветије. Ми не чувамо ништа што је Иринеј донео из Каранушића или Буловића. Ми чувамо веру мога прађеда Милоја, мога ђеда Радослава, Вашег ђеда, и тако даље. Ми не тражимо ништа њихово. Ми само не дамо наше! Ето, то је.

Ђорђе:

Хвала, господине Милоје. Оно што сам хтео да кажем, Ви сте се након оног распада, односно избацивања, ако могу тако да кажем…надам се да се не љутите да тако кажем…избацивања из комунистичких кругова, Ви сте се професионално бавили пословима општинског правобраниоца, па сте били директор неког предузећа, бавили сте се пословима банкарства, а сада сте предузетник, приватник. Имате фирму која броји стотинак радника. Осим тога, развили сте и мрежу коопераната, у којој је запослено неколико стотина људи.

Е, сад, колико сте Ви грешни о томе може да каже, у прилог, ова чињеница: Ви сте носилац многих друштвених  признања, међу којима су и грамате , са којима Вас је одликовала Његова Светост Патријарх Павле, као и неколико епископа СПЦ, који су Вас прогласили добротвором, односном великим добротвором СПЦ. Дакле, поред помоћи многим Светињама, Ви сте били дародавац према потребитима. Тако сте своју кућу, покућство, своје имање, од игле до локомотиве, што би се рекло, чак и чачкалицу последњу што сте имали, даривали избеглицама из Хрватске. Где се ту види Ваша грешност по којој се…?

Милоје:

Ако бисте говорили њиховим језиком, и ако бисте употребљавали њихово безумље, знате, онда бисте рекли: „ Па, јесте, Милоје је добио тамо неке грамате, неко ордење,  нека признања… Јесте он је чинио нека дела милосрђа, али, знате, и она крава музара, сименталка, и она да пуну кофу млека, па онда ритне, па проспе то млеко.“ Тако ће вероватно они објаснити то, мислим, тај део биографије о коме Ви говорите.

А ја Вам кажем- човек, у ствари, своју љубав носи  у срцу своме. Човек Господа носи у срцу своме. Човек милосрђе носи у срцу своме. Знате, милостиви Самарјанин је био иноверан, и он је показао своје милосрђе у односу на оног несрећника који је био пребијен.

Дакле, срцем се чува љубав, а не то фолирањем о њиховој „љубави“ коју они гаје по католичким катедралама, по јеврејским синагогама, и тако даље.

Д       анас смо чули у овој Посланици,  рецимо тај 45. канон Апостолски, који је јасно и најстрожије  кажњава онога ко се заједно са јеретицима моли. Свети Оци су се, дакле,  јасно одредили кад је реч о нашем односу према јеретицима. И нама неко сада протура , што каже народ, куче под лисиче. Знате, хоће у ствари,  да замене тезе. Ако примите рашко-призренске монахе, онда сте заслужили да вас истерамо из Цркве. Ако примите јеретике у наше храмове, е, онда је то оно што је пожељно.

Ђорђе:

Па, чекајте…постоје људи, колико је мени познато, постоје људи који су извршили убиства и безброј некаквих недозвољених радњи, па нису изопштавани из Цркве. Па, шта сте Ви то тако страшно урадили?

Милоје:

Ја сам урадио нешто страшно…

Ђорђе:

И да ли је то уопште могуће да неко буде изопштен из Цркве?

Милоје:

Као што видите, њима је све могуће. Они мисле да је њима све могуће. А ја кажем: Богу је све могуће. Само је Богу све могуће! Проћи ће њихова сила, знате…

На то питање – како је могуће да се све то догодило – знате како је то могуће. Сметња на том њиховом путу у пропаст, којим су желели да тај брод нашег спасења, нашу Свету Цркву, одведу у   ватиканске воде, био је Владика Артемије.

Ја ћу да Вас подсетим. Ових дана, управо данас, изашла је из штампе моја најновија књига.

Ђорђе:

Поред низа које још треба да поменемо.

Милоје:

У тој књизи сам рекао, између осталог,  да, на пример, адмирал Фицџералд, који је био један војсковођа, да тако кажем, ове наше окупаторске силе на Косову, на трећи Божић 2010. је рекао… Пазите, он, он је рекао да ће Епископ Артемије бити замењен са кооперативнијим. И како су они, значи, намигнули оком, тако су слуге сатанине, ови наши јадни и бедни епископи, који носе папино прстење, који носе оне папине напрсне крстове…они су, значи, за месец дана склонили владику Артемија. И, сада, када ви укажете гостопримство њему и његовој духовној деци, када се молите Богу са њим, е, то је, значи, за одстрел, е, то је, значи, за ломачу. А, кад кажем ломачу, знате… Они су мене искључили из Цркве за вијеки вјеков. То значи, када би било по њиховом,  ја не бих могао да пресечем колач, не бих могао да крстим унуче. Ни сутра не бих могао да имам опело.

Али, ако би моје спасење зависило од Иринеја Буловића и таквих разбијача Српске цркве, знате… онда сам ја спреман на најтеже муке…

Али, надам се да Господ има другачију математику, и да има другачије аршине, и да има другачије мере којим ће се нама мерити у дан онај кад дође да одемо Богу на истину.

Ђорђе:

Добро, сад, Грешни Милоје, да Вас питам сада нешто. Да пренебрегнемо ове грехе које сте набројали… Ви као предузетник запошљавате стотинак радника, имате неколико стотина коопераната. Да ли  су Ваши радници задовољни Вашим односом?

Милоје:

То би било боље да питате моје раднике. Али, чињеница је да је из моје фирме повише људи отишло у пензију. Чињеница је да у мојој фирми има  много људи који раде преко 15 година и тако даље. О томе да ли су задовољни или нису задовољни најбоље сведочи то што у мојој фирми ради моја супруга, у мојој фирми раде моје ћерке, у мојој фирми раде моји зетови, у мојој фирми преко распуста ради од шесторо – четворо унучади, а моји радници имају потпуно индентичан  статус као и моја деца. Значи, моја деца ни по чему нису привилегована у односу на све остале запослене.   Мој однос је, значи, родитељски, коректан, према свима на равне части. И отуда смо ми један прилично здрав колектив. А што се тиче тог неформалног холдинга, он је опет заснован на једном коректном односу. Ми имамо, значи, неколико стотина домаћинстава која, у ствари, за нас производе одређене производе, јер ми желимо да у нашим производним радионицама буде најбоље што ова Богом благословена земља може да да. А ова земља, као што видите, где год да баците семенку, родиће…

Ђорђе:

Где год да баците нешто, нићи ће…

Милоје:

Тако је, тако је. На нашу несрећу, имамо једну такву ситуацију да смо ову лепоту, начином управљања овом земљом деценијама, да смо ову лепоту претворили у пустињу, да смо је претворили у врзине.  Али, даће Бог.  Васкрснуће земља Србија, чим нам васкрсне вера. А данас смо се уверили да је она почела да васкрсава.

Ђорђе:

Хвала господине Милоје. Ево, још ћу Вас питати за крај.  У  разговорима, објављеним у збирци разговора „Сине мој, не пристај!“, Ви сте дали значајан допринос  очувању светоотачког предања и очувању Богослужбеног поретка.

О чему се ради у овој Вашој збирци разговора „Сине мој….“, и у ком смислу је тај допринос Богослужбеном поретку?

Милоје:

Мени је Господ учинио велику милост јер када су ме ови људи гурнули одасе, они су ме гурнули право Господу у наручје. И  онда се десило да један привредник, који би требало да брине неке привредничке бриге,  за последњих неколико година напише 5 књига везаних за Светоотачко предање. Значи, „Не помичи старе међе“, и та „Сине мој, не пристај“, заједно са неким пријатељима написао сам књигу „Ко продаје веру за вечеру“,  коаутор сам књиге „Тајна безакоња“, и ево, данас је издавач донео прве примерке ове књиге „Не дај душу, роде“.

Дакле, када Вас гоне, благодарите. То је, у ствари, оно због чега сам  у једном свом тексту, односно у једном свом писму мојим унуцима, одаслао поруку да када се моле за свога деду, да се моле и за непријатеље његове. Јер, како нас учи Свети владика Николај, непријатељи моји су, у ствари, моји највећи пријатељи. Доправде сурови, али пријатељи.

Да ми није било Иринеја Буловића, ја не бих иза себе имао 5 књига о светоотачком Предању.

Да ми није било Иринеја Буловића мени Господ вероватно не би учинио милост да будем ктитор ове предивне светиње коју видите овде.

Да није било Иринеја Буловића, и њему подобних, ми не бисмо вероватно имали данас овај Сабор на овом сада освећеном месту. А данас смо видели ову лепоту.

Јесте ли видели колико је деце данас било? Јесте ли видели колико је људи било? Јесте ли видели регистарске таблице? Сад су ми овде неки монаси рекли да нам је преко 2 км дугачак паркинг, и поред паркинга који је припремљен за ове сврхе,  и да ту имамо кола разних регистарских таблица. Значи, људи су дошли из свих крајева наше земље и са стране. Тако смо видели данас и многе наше земљаке из дијаспоре. То је оно што заиста представља духовну радост.

Ако су оно биле муке, што сам прошао под шибом  оних који су ме анатемисали, данас ми је ово награда и милост од Господа. Награда за шикану с њихове стране, која траје онолико колико траје прогон владике Артемија и његовог монаштва. Јер, ово благо које смо данас видели, народ, ова насмејана лица… Људи, ја последњих неколико година живим у Београду, пошто и тамо имамо погон. Када уђете у Кнез Михаилову улицу, треба са лучом да тражите насмејано лице. Разумете? Јесте ли видели, јесте ли видели озарена лица на хиљадама људи који су овде били? То је оно што човеку даје снагу.

И хвала Богу, ми смо одавде одаслали једну поруку роду нашем, одаслали смо једну поруку потомцима нашим.

Знате, мени неки добронамерни људи скрећу пажњу: „Они су склони, као људи нечасни,  да Вам приреде свашта.“  А  ја им кажем:  Ко се у Господа узда, у Високом заклону стоји. И  зато мислим да ова радост, коју смо данас доживели,  је довољна да испуни читав један живот.

Има један цитат код Достојевског, који управо каже: Само један дан живота човеку је довољан да сву срећу спозна.

Ја сам данас ваистину срећан човек што ми је Господ учинио милост да на некадашњем мом имању имамо сада ову Светињу, и што је у ову Светињу дошло оволико људи, које смо видели.

Ђорђе :

Хвала, господине Милоје.

Милоје:

Богу хвала.

Ево, драги гледаоци, био је ово Милоје Стевановић, господин Милоје Стевановић, или како га зову – Грешни Милоје.  Његови греси се огледају управо и у томе што се према својој деци, када раде код њега, опходи идентично као према својим радницима.  Ово велелепно имање овде је поклонио, које овде видите, поклонио је Српској православној цркви. Примио је  Српске избеглице, дао им кућу, дао им је стан , радио, телевизију. Нису људи морали да донесу ни чачкалицу.

Многе. Многе добре ствари је учинио многим Србима.

Зато је постао најгори.

Хвала Вам, господине Милоје.

Милоје:

Дођите нам опет.

Прошле године сте о младом Николи обећали да ћете доћи за славу, али нисте дошли. Али сад сте се исправили.

Ђорђе:

Важи.