Прослава на Јелици

Прослава поводом 1700 година од како је Св.Цар Константин Велики обзнанио „Миланским едиктом“ да даје слободу свим вероисповестима, међу којима први пут и Хришћанству (Православном, пошто ниједно другачије Хришћанство тада није ни постојало)

Уочи празника Св.Цара Константина и Свете Царице Јелене, а у Недељу жене Самарјанке, која је разговарала са Христом на студенцу, и којој је Он обећао да ће пити од Извора Воде Живе Која тече у Живот Вечни, 1700 верника се сабрало (тачно колики је број година протекао од доношења Едикта, како неко рече), а у току Св.Литургије је пристизало још, тако да је било више хиљада душа. Света Архијерејска Литургија је служена у, тачно пре 3 године основаном, Манастиру Светог Николаја Чудотворца, у селу Лозница, код Чачка. Скоро је неко нашао податак да је ту некад био метох Хиландара, и да су ту били виногради. Можда је Божија Воља да оно што је некад припадало манастиру, поново доспе у руке монаха.
Повод је била жеља да се прослави овај важан догађај, 1700 година од како су Хришћани добили слободу да могу јавно да исповедају своју веру, граде своје цркве и манастире, и живе пуним животом у складу са својом вером, без бојазни да ће због тога изгубити живот. Такође је била жеља да то буде чисто Православна прослава, с обзиром да ће у Ниш бити позвани и представници других вероисповести, што није био случај када се иста прослава (1600 година од Едикта) одржавала пре 100 година у Србији.
Скупио се народ са разних страна жељан да искаже своју оданост Православној вери, и своје противљење позивању римокатоличког поглавара-папе, као и других римокатолика нижег од њега ранга, па и других вероисповести, протестантских, муслиманских, монофизитских, будистичких …, на прославу Миланског едикта која ће бити организована у Нишу. (До душе, сутрадан по овој прослави у Лозници, прослави у Нишу нису присуствовали масовније римокатолици. Кажу да су свега двојица била, један бискуп и један фратар, који су стајали међу гостима, са стране, под шатором. Али, спрема се у октобру, 6. октобра, масовнији долазак представника разних религија, као и инвазија римокатолика крајем септембра, када они хоће, у својој организацији само, да одрже мису на аеродрому у присуству око 100 000 римокатолика.)
Било је 2.јуна у Лозници народа и из Војводине, и са Косова и Метохије, и из Републике Српске, и из Централне Србије, и из иностранства (Канаде, Русије), и Црне Горе.
Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Владика Артемије, а саслуживало је 26 јеромонаха и 4 свештеника, 3 јерођакона и 1 ђакон уз помоћ 3 чтеца.
Након Св.Литургије и малог послужења одржана је Духовна Академија на којој је Уводну реч одржао Владика Артемије, а након њега је протосинђел Наум одржао кратко Слово на тему „О Миланском едикту“, говорећи о значају едикта за Хришћане (Православне).

Након тога је Мр Зоран Чворовић говорио на тему „Срби на Косовском Суду“, истичући Косовско опредељење Светог Цара Лазара, и Видовдански Суд савести који је за Србе, уз Јеванђеље, увек био највише мерило вредности.

Затим су деца из Лепосавића и Косовске Митровице извела мали програм. То су деца 3 вероучитеља који су изгубили посао због подршке Владици Артемију, брата Милана, Игора и Бобана, као и деца верника који долазе у Светосавску катакомбу у Жеровници. Дечак је прочитао „Писмо из енклаве“, које је саставио дечак са Косова, 5. разред Основне школе, а затим су сва деца отпевала песму „Видовдан“. Програм је водио Бобан Ковачевић из Косовске Митровице.

Др Десанка Крстић из Торонта, уредница „Српских новина“, говорила је врло занимљиво на тему „Црква у Дијаспори“. Многе чињенице је изнела о томе како је створен раскол у СПЦ у Америци пре више деценија, и шта се дешава тамо задњих пар деценија у Цркви. Говорила је о оном што боли Србе у Америци.

Након тога, Сабору се обратио ктитор манастира, г.Милоје Стевановић, громогласним говором и вапајним позивом на покајање.

Александра Баровић из Косовске Митровице је говорила текст Св.Владике Николаја „Српска мајка“, а пратио је на фрули дечак, Душан Марковић. Затим су деца отпевала песму „Са Косова зора свиће“. Мали Урош Ковачевић, 3 године стар, је убрао највише аплауза када је сам, на микрофон, са Српском шајкачом на глави, отпевао прву строфу песме.

Након тога, Сабору се обратио ктитор манастира, г.Милоје Стевановић, громогласним говором и вапајним позивом на покајање.

Затим је гуслар Радојица Сандић из Пљеваља говорио своју песму „О Косову“.

После овога, протосинђел Максим је прочитао „Саборну Посланицу“ Његовог Преосвештенства Владике Артемија, након чега се Вл. Артемије обратио верницима са питањем да ли усвајају ову Посланицу, на шта су сви одговорили дугим и громогласним аплаузом. Владика је и речима потврдио да је Посланица усвојена.

Након тога су сестре из неколико катакомби отпевале „Химну Светом Сави“ и „Ангел вопијаше“.

Након програма верници су се укрепили празничном трпезом.
Све је пролетело као трен. Ни осетили нисмо кад је прошло толико времена. Друга трпеза је била око 16:30. Тако је све било добро организовано, текло је све лагано, без проблема, благодатно, молитвено, народ озбиљан али и радостан што се срео са драгим људима, и исказао шта мисли и шта га мучи.

А то шта га мучи изречено је у Саборној Посланици. То је била круна целе свечаности и оно најважније.
Ту је истакнуто да „без држања праве вере нема мира у Цркви“. Исказана је забринутост са све чешће „нарушавање Отачког Предања, канонског благоустројства и… Православног догматског утемељења“. Наведене су речи Светог Саве из Беседе о правој вери“. Обзнањено је да сви једнодушно исповедамо веру „У ЈЕДНУ, СВЕТУ, САБОРНУ И АПОСТОЛСКУ ЦРКВУ“, онако како нас Сам Господ Исус Христос научи и предаде преко својих Апостола и великих Црквених Отаца.“
Наведено је шта је Свети Ава Јустин написао у својој „Догматици“: „Једино Црква поседује и казује главну Истину свих светова. Све што је ван Ње, ма како изгледало привлачно и слатко, обмана је.“
Истакнуто је оно што су Источни Патријарси у својој Посланици 1723. год. написали да верују да „…Саборну Цркву Свети Дух учи…“, и да „..учи Цркву кроз Свете Оце и учитеље Саборне Цркве“.
Истакнуто је и „…болно питање отимања од Србије свете земље- Косова и Метохије.“
У Посланици су обзнањене једна анатема јеретичког учења, и поновљена анатема из „Синодика“ са 7. Васељенског Сабора, и изнето осуђивање и одбацивање следећих ставова, тврдњи и поступака: :„Свако другачије учење по којем Црква није Једна,већ јој се јеретичке заједнице и секте попут римокатолика и протестаната придружују као некакве „сестре“, или „друго плућно крило“;свако учење у којем је изнета измишљена„теорија грана“ по којој Једна Црква нема пуноћу благодати и истине, већ је она само једна од грана на дрвету неке „универзалне надцркве“;свако учење које садржи било коју јеретичку лажну богословску теорију што подржава или се уграђује у савремену свејерес звану екуменизам – одбацујемо, осуђујемо и проклињемо као страно Светом Предању Цркве и предајемо анатеми.
Ставове и тврдње оних који јеретичког поглавара државе Ватикана и римског папу називају „светим оцем“, сматрајући да га је „Дух Свети изабрао“ за предстојатеља римокатолика; оних који римокатолицима и осталим јеретицима признају благодатност у крштењу и осталим обредима, тиме и апостолско прејемство, али и ставове оних из Православне цркве, који са поносом носе папско прстење и папске крстове -осуђујемо и одбацујемо као стране непогрешивом Отачком учењу Цркве.
Поступке и ставове оних који учествују у свејеретичком екуменском покрету и суделују у тзв. Светском савету цркава; који се јавно декларишу као екуменисти и моле се заједно са јеретицима, навлачећи тиме на себе проклетство светих Апостола и Васељенских сабора који строго забрањују мољење са јеретицима, чак и приватно; који тиме саблажњавају неутврђене у вери и који, учествујући у лажном дијалогу љубави, релативизују или газе догмате Православне Цркве -осуђујемо и одбацујемо као стране учењу Цркве Христове.
Наводи се и 45. Правило Светих Апостола где се каже да ако се неки владика, свештеник или ђакон са јеретицима буде заједнички молио- да се одлучи, а ако допусти да они нешто као „свештеници“ раде- да се свргне.
“Реформаторско деловање и протестантски став и дух оних који сматрају да Свете тајне, особито Света Евхаристија, нису сачуване у Православној Цркви у изворном облику, те руковођени својом самовољом и одсуством страха Божјег„дорађују“ и мењају чин истих, одбацујући оно богослужбено предање које смо од наших претходника примили; њихово настојање да уведу нови календар у црквену праксу, и да скрате и избаце постове -осуђујемо и одбацујемо као потпуно стране вери Пророка, Апостола и светих Отаца,коју преко њих примисмо од Самога Христа.
Након овог изложеног уследио је позив челницима Српске Православне Цркве:“После напред исповеђене вере и осуде јереси и јеретичких настојања,позивамо челнике Српске Православне Цркве, и све који су се делом или речима укаљали јересју екуменизма, да озбиљно схвате наше речи и јавно се покају, да иступе из свејеретичког зборишта званог Светски савет цркава, да одступе од унијатског и папофилског стремљења, као и од безбожног богослужбеног реформисања и сваковрсног нарушавања Светог Предања, како не би и даље навлачили на себе осуду Отаца свих седморих Васељенских Сабора, и како не би и даље својим јеретичим исповедањем и деловањем себе одсецали од Црквене пуноће,позивамо их да својим покајањем учине да у Српској православној цркви и шире завлада мир и процвета љубав у саборном једнообразном саслуживању са једнодушним исповедањем непромењене вере православне, онакве какву примисмо од светих Апостола и светих Отаца, преко нашег Светог Саве.
Сходно напред изложеном, сматрамо да је прослава јубилеја Миланског едикта, организована онако како је то испланирано од стране званичника Српске православне цркве,заправо злоупотреба истог. Милански едикт је донео слободу хришћанима и мир Цркви, и то је велико дело светог равноапостолног цара Константина, али Милански едикт нити је био, нити је сада позив на уједињење Цркве Православне са онима ван Ње, тј. са јеретицима и неверницима, како то кроз поменуту прославу представља и покушава да подметне административни врх Српске Православне Цркве, истрајавајући тако у својим екуменистичким стремљењима, и покоравајући се,на тај начин, својим ватиканским и глобалистичким налогодавцима, а не Христу и Његовој Божанској науци. Административни врх Српске православне цркве таквим прослављањем јубилеја Миланског едикта на екуменистичком нивоу изврће и кривотвори сам Милански едикт, дајући му погрешан, екуменистички садржај, тј. позива на лажно уједињење православних са јеретицима. Уједно административни врх Српске Православне Цркве, у свом екуменистичком заносу прогони све правоверне клирике и мирјане који не пристају на екуменистичка, јеретичка стремљења. Зато упозоравамо званичнике Српске Православне Цркве да без одлагања прекину са таквим поступањем зато што Цркву враћају у период пре Миланског едитка, преузимајући срамну улогу прогонитеља хришћана, аМилански едикт је донет управо против тих прогонитеља…
Са тим у вези, једнодушно и саборно захтевамо од Архијерејског сабора Српске Православне Цркве да званично поништи иначе ништавне, канонски и предањски гледано, пресуде и оптужбе против епископа др Артемија, али и против свих клирика и мирјана оне на сличан начин изречене неканонске мере.
Такође, позивамо јерархију Српске Православне Цркве да заузме недвосмислен став о Косову и Метохији, тако што ће јасно и јавно осудити сва деловања и све потписане споразуме којима се Косово и Метохија одвајају од Србије, а црквена баштина постепено предаје у руке нехришћана, у чему је, на велику жалост, и сâма разним уступцима и погрешним одлукама, суделовала.Косово и Метохија, као духовна колевка српског рода, и ,,родни лист” сваког Православног Србина, чини 15 посто територије нашег Отачаства, окупираног од стране евро-америчких завојевача. Према уставно-правном поретку, нико нема право да потпише капитулацију земље, јер се тиме одриче њеног суверенитета и територијалне целовитости. Ко је Србин и српскога рода не треба ничим, нигде, никада и ни на који начин да саучествује у комадању, растурању и отимању косовско-метохијске територије од целине нашег Отачаства, посебно не тамошњих многобројних светих храмова и гробаља.Зато су званичници Српске православне цркве у обавези да од Владе и Скупштине Србије захтевају да јавно и недвосмислено прогласе окупацију Косова и Метохије.”

Цео Сабор је протекао у једном Духу, једномислију, и духовном миру. Сви су били радосни што могу да поделе празник са онима који имају исте ставове о вери и у вези дешавања у нашој Цркви задњих година. И уопште у Православљу. И што се јавно обзнанило оно што их мучи, и покренуло, и отворено набројало оно што није добро, и позвало на покајање.
Мира неће бити у СПЦ док она не изађе из неблагословене и јеретичке творевине- Светског савета цркава, и док не одустане од заношења јединством са римокатолицима. Због заједнице са јеретицима непокајаним, који и немају намеру да одустану од свога, не смеју се губити душе сопствених верника.
То што је Патријарх Иринеј изјавио 3.јуна у Нишу- да је „…суштина Миланског едикта у духовном јединству“ – то је напросто лаж и обмана. Милански едикт ниједном речју не позива на јединство, баш обрнуто- он је дао слободу за СВЕ религије да могу да се јавно испољавају. То за Православну земљу и није тако добро, али то је за тадашње Хришћане било велико, јер се њима дала слобода вероисповести, и престали су прогони, и могла се вера слободно ширити. О никаквом јединству не говори тај Едикт. То је потпуна злоупотреба од стране римокатолика ове прославе , који су нашли згодан и лукав начин да опет покушају на тај начин да преваре Православне, и остваре свој вековни сан о „преверавању шизматика“, како они нас зову, то јест, свој сан о поунијаћењу Православних, јер они користе ту прославу и припрему те прославе да већ неколико година протурају свој јеретички став, боље рећи, ставове, о уједињењу свих Хришћана- АЛИ ОБАВЕЗНО ПОД ЧИЗМОМ ПАПИНОМ.
Кажемо-чизмом- јер се римокатолици никад нису одрекли свог метода- насиља, и свог греха властољубља, своје непослушности Богу, и своје сатанске гордости, која их у сфери духа окамењује.
Док не одбаце СВЕ јереси, и све што су увели у задњих 10 векова, а што није било Православно, не могу изаћи из тог демонског духа који господари њима.
Ово поручујемо Патријарху Српском- да се духовно јединство НЕ МОЖЕ остварити уједињењем Римокатолика са Православнима, исто онако како се не може ујединити демонска сила и сила благодати Божије, него ЈЕДИНО- ЊИХОВИМ преумљењем и покајањем, и присаједињењем Православнима. А тада они већ нису више римокатолици, него и они Православни, ако желе. Значи- немогуће.
Могуће је само ако и они постану Православни. А ако до сада, за 50 година, нису постали Православни поред свих многобројних разговора и сусрета са нашим представницима, неће ни сада изненада постати због прославе Миланског едикта.

Уредништво „СРБИ НА ОКУП“