ПАСЈЕ ГРОБЉЕ: Како је погубљена Јекна Лашић!

Мој отац, Владета Селић, у зиму 1941–42, био је командир партизанске Посадне чете у Колашину у време садистичких погубљења такозваних реакционара у Тарином Лугу. Кад сам први пут питао оца за Пасје Гробље, избегавао је да прича. Потом ми је казао да је тамо убијено око десетак издајника и сарадника окупатора. Могу ти рећи, казао је отац, да су сви убијени војнички, метком у потиљак

Пише: Момчило Селић

Седмог јануара 1942, на сам Божић, Владета Селић, шеф обезбеђења Колашина, надгледао је погубљење Јекне Лашић, домаћице, старе 30 година. У црнини за братом и оцем, стрељаним од комуниста новембра 1941, помодрела од зиме, бескрвне, плавкасте пете видљиве кроз поцепану чарапу, Јекна је крвнике посматрала без израза, бледа као то јутро, и снег Тариног Луга.

Према “Горштаковом” игралишту, из потока који се уливао у Тару, између снега и леда једва видљиво пушила се вода, а отац је стајао по страни, у долами од белог сељачког сукна, изукрштаној каишевима за комесарску торбицу, доглед, упртач, и пиштољ. Руке, промрзле, држао је у џеповима, скупљен наспрам непомичне студени; тополе изнад и око стратишта нису се мицале, галама из Школе више Луга беше утихнула, јер слављеници беху поспали.

Јекна, подбула од батина (питали је беху где јој се крије преостали брат, “петоколонаш”), није говорила, као ни претходне ноћи, кад су је нагу квасили па терали у собу са слеђеним подом, да се предомисли. Крв на лицу беше умила: то је тражила од Вукмана Радовића и то јој је дозволио, мрсећи нешто у оклембешене, мокре бркове.

Поставили су је испред једне од топола, а Радовић је командовао “Мирно!”, “Нишани!”, и “Пали!” у промуклом монотону. Кад су пушке опалиле, пет њих, снег иза Јекне се подигао, с парчадима црне, слеђене земље и она је пала поред Шпира Меденице, зидара, 23 године старог, оца двоје мале деце.

Шпиров леш беше искасапљен: десно око ископано, ножем, а десна шака одсечена, да се свија око смрзнутог, плавог ока. Ко је то учинио отац није знао, нити се одвише питао. Шпиро беше сечен мртав, по наређењу, да се застраше “народни непријатељи” а Тарин Луг је и требало да открију четници, по уласку у град.

Јекна Лашић, међутим, била је још жива; лежала је до Шпира Меденице, лица приложеног уз његово, изобличено, и трептала, хрипећи кроз рупу у прсима. Вукман Радовић је псовао, а момци из одељења за стрељање су се мешкољили, погледујући устрану, нашта је отац кренуо ка Јекни, шкрипећи, преко флекаве, крваве покорице стратишта. Стао је поред два леша: извадио валтер парабелум, дуга деветка, из кожне футроле обешене о раме, и пуцао Јекни Лашић у чело.

Да ли је, при том, гледао како јој се посред чела распрскава рупа, мала, као метак, глава трза па пада или је, уместо тога, приликом повлачења ороза на трен затворио очи, не знам. Но будући да је био партијски кадар, на мети дванаесторо очију иза себе, лице мора да му је било каквим га памтим кад сам га обожавао: лепо (мушки прелепо), тамно, непомично, избријано, до испод коже. Уста, такође, мора да су му била равна, непомична, пуних, мирних усана, поглед нетремичан, таман, испод тамних веђа.

Да је Радован Лазовић, изгнаник у Торонту, знао за мог оца и његова дела – у рату и миру – несумњиво је. Сви су то знали до ја, јер не беше начина да сазнам, нити ми је ко хтео рећи. Нико се није – штедећи ваљда мене (па и себе) – могао изрећи да су ми отац и стриц, Војин, били крвници, партијске убице, носиоци Прогреса и Правде. А и стари, високи Зарија Радовић, колашински четник, гледао ме је сузних очију и држао шаком за раме, па љубио у образ, трипут, плачући. “Праштање је највећа казна!” писало је, негде.

Одрастао сам у лажи, злочину из лажи, и лажи о злочину; људима, међутим, упознатим с мојим оцем и стричевима, то такође није морало имати значаја. Шпиро Меденица, наиме, није се звао тако већ друкчије, као што ни Јекна не беше баш “Јекна”. Већ после првог чланка у Видицима јављали су се наводни сведоци, побијајући и чињенице и имена, а Селићи су ме се безмало одрекли.

Је ли у Тарином Лугу било убијено (“метком у потиљак, по свим војним прописима”) око десетак “шпијуна, издајица, и злочинаца”, или је испод топола мучено и искасапљено преко стотину домаћина и домаћица, чиновника и писара, ученица, трговаца и радника – неповерљивих према безбожништву и злочину у име Коначне Правде – не беше, у крајњем исходу, важно. То није мењало ништа до осећај кривице у читаоца, мене, па можда и оца.

На “Пасјем Гробљу” беху зато све жртве племените, уморене свакако сем вешањем, или спаљивањем. Јер са Србима мог оца и Луг беше престао бити бог, мада се даље на Пасјем Гробљу морало жртвовати – новом, недоличном, кукавном богу званом Homo, и то sapiens: служећи незајажљивије и крвавије божанство од Бала, Дагона, или Молоха, нови сели – Селићи – изметнуше се мимо свештеника Зевса Додонског.

Јер, и без вида до очињег, да је посматрао макар мноме, окренуо би отац пиштољ на Вукмана Радовића и његове, па на себе, па мене потом не би било да бележим дешавања у нашем Лугу.

Тара је заиста света река, и планина. На ирској Тари, на пример, откопани су трагови сале дуге 250 а широке 20 метара. Но “племићи” весели у Гимназији више Тариног Луга, на Бадње Вече 1942, не беху Келти, па ни Срби, сем јуришничком убиственошћу. Нови Бог а стара светилишта, стари (нови) и свештеници: отац и стричеви беху међу њима, а ђед, пак, међу жртвама на Брези (још једном Лугу) изнад Колашина.

(одломак из књиге „Тарин луг“, Београд 2001)

Извор:
СЕДМИЦА