Сечемо грану на којој седимо

Током последњих десетак година у низу водећих западних земаља појавиле су се књиге које своју нарацију граде око изреке о самоубиству неке од западних земаља. У немачкој је Тило Сарацин писао о томе како Немачка убија саму себе, а у Француској је и пре Уелбековог „Покоравања”изашла важна књига Ерика Земура „Самубиство Француске”. Слични подухвати се могу наћи у англо-америчком свету, италијанској култури, хиспанистици итд.

Све ово што се дешава током последњих месеци пре свега кад су у питању вандалски напади на споменике додатно говори како нека невидљива сила систематски подстиче наставак овог самоубиства. У западним земљама одређене идеолошке групе настоје да избришу не само места сећања и видљиве симболе европске и америчке величине, већ да потпуно редефинишу идентитет, и саморазумевање белог човека према својој улози и задатку у историји.

Западна цивилизација (укључујући ту и Русију), током претходних петсто година, захваљујући хришћанству, виталности, предузимљивости, истраживачком духу, науци, технологији, изванредним системима организације (од војске и образовања до економије) овладала је скоро сваким делом планете, и успела да освоји далеко бројније земље и народе. Током тога периода било је наравно и тамних страна попут намерног или ненамерног истребљивања читавих народа, пљачкања ресурса и уметничке традиције, борбе за колоније итд. Но чињеница је да су европски народи успели да се најпре одбране од насртаја других цивилизација на свом тлу, а онда да сами овладају светом. Генерације врхунских војсковођа, стратега, изумитеља, географских истраживача, конструктора, биолога, антрополога, економиста, џентлмена, предузимача проширили су западну доминацију доносећи са собом најчешће и савремена цивилизацијска достигнућа, укидајући канибализам, жртвовање људи, спаљивање жена са умрлим мужевима и друге нимало наивне праксе.

Западне земље су разумљиво премрежене споменицима управо тих људи чиме им се одаје почаст, али и нове генерације подсећају на снагу које су њихове земље некада имале. САД су имале снагу да дозволе подизање споменика и пораженом генералу Роберту Лију, врхунском стратегу, џентлмену, који је лично био против сецесије, али је вођен чашћу поштовао одлуку своје Вирџиније и уместо да прихвати понуду Линколна и постане командант снага севера, отишао је да се бори у јужњачкој армији.

Лудило око споменика започело је, сетићемо се управо 2017. покушајем уклањања споменика овом великом човеку у Шарлотсвилу. Суд је на крају одбранио споменик, али су ове године Антифа и друге терористичке групе кренуле да варваризују и руше десетине других споменика. Тако је страдао и споменик Колумбу у Минеаполису. Сетићемо се како у једној од епизода серије „Сопрано“ итало-американци и потомци индијанаца воде прави рат око његовог споменика у Њујорку.

Ово заиста и јесте рат, рат за одбрану идентитета и наслеђа који је европског човека учинио великим бар у једном дугом периоду људске историје. Они који потомке тих великих људи преко свог тоталитарног монопола у медијима, образовању и науци уче да се стиде и одричу своје прошлости врло добро знају шта раде у том рату. Сада је само питање да ли ћемо сви ми од Владивостока до Калифорније имати снаге да одбранимо право на своје памћење, идентитет, а тиме и могућност да опстанемо и не претворимо се у безобличну биомасу коју глобални господари обликују по својим калупима. Председник САД Трамп је пре који дан потписао извршну наредбу којом се ово насиље забрањује и налаже да се урбани терористи воде тамо где им је место – у затвор.

Миша Ђурковић

Извор: ИФН