Танасковић: Саманта Пауер или – «босански синдром» америчких интервенциониста

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

АМЕРИЧКИ званичници, дипломати и обавештајци, кад им прођу мандати, имају обичај да пишу мемоаре и у њима прикажу своје деловање на функцијама и дужностима које су им током одређеног времена биле повераване. Често постају и универзитетски професори, истраживачи, саветници и чланови разних тзв. „тинк танк“ групација и експертских института.

Њихова сећања могу бити извор вредних података и сазнања, који су у време док су службовали били скривени од јавности и недоступни аналитичарима, коментаторима и научницима. Треба их, међутим, читати cum grano salis, јер су мотиви за објављивање оваквих мемоарских књига различити, а у складу с тим и приступи писању.

Неки желе да свој рад прикажу у што позитивнијем светлу, други да умире савест, трећи да испоље накнадну памет у вези са неким појавама, догађајима и личностима, а има и оних који се таквим ретроспективама препоручују за неку нову службу. По правилу, без обзира на то шта је у датом случају основни подстицај за мемоарско враћање у прошлост, све такве књиге су, на овај или онај начин, селективне и у мањој или већој мери нужно и неизбежно субјективне, јер одражавају један лични поглед на свет и угао гледања који је детерминисан сплетом већег броја индивидуалнопсихолошких, вредносних и идеолошких фактора.

Зато су мемоари истовремено и аутобиографије, ма колико њихови аутори наглашавали интелектуалну и критичку дистанцу према садржини својих сећања, коју су одлучили да изнесу пред читаоце. Неретко се из мемоара може више, и поузадније, сазнати о особинама њихових писаца и о типологији групе или „духовне породице“ у друштвеној стратификације којој припадају, него о догађајима, појавама и личностима који насељавају странице њихових сећања.

Ратови на простору бивше Југославије, вођени деведесетих година прошлог века, и њихова растућа интернационализација, изазвали су наглашено занимање у међународној заједниции присуство многобројних страних представника, посматрача, припадника мировних снага, извештача и других посленика „седме силе“ на терену унутрашњег сукобљавања, од Словеније, преко Хрватске и Босне и Херцеговине, до Косова и Метохије, као и у оним деловима умируће федерације где није било војних дејстава, али је живот био политички обележен и вишеструко поремећен збивањима у непосредном суседству.

У постконфликтном периоду настала је обимна литература из домена мемоарске, дневничке и хроничарске прозе коју су, као свој прилог осветљавању ратног раздобља, створили странци који су у различитим својствима дуже или краће време боравили и били активни на простору некадашње Југославије.

Иако је било неких иницијалних покушаја да се ова вредна грађа озбиљније проучи, она тек чека да буде повргнута систематском, методолошки ригорозном, свеобухватном и интердисциплинарном истраживању, без површних импровизација и/или тенденциозних учитавања импулса из менталитета и понорница мирнодопског настављања оружаних сукоба из деведестих година.

Покушаћемо да на једном свежем примеру покажемо колико се из политичких мемоара једне истакнуте и каријеристички амбициозне личности  америчког политичког естаблишмента може сазнати, али и антиципирати, о „синдромском“ континуитету одређеног погледа на стварност рата у Босни и Херцеговини, а и на Косову и Метохији.

У време кад се у САД води беспоштедна борба свим средствима између председника Доналда Трампа и снага које је у новије време популарно називати „дубоком државом“, а које представљају на изборима поражени либералистички и неоконзервативни део америчких високих и привилегованих друштвених слојева, пажљивим читањем мемоара који су нам привукли пажњу може се уверљиво потврдити став да за Србе уопште није свеједно ко ће на наредним изборима освојити Белу кућу, Трамп или Бајден.

Они који код нас Срба навијају за Бајдена, а има их више него што би било нормално очекивати, и за све што овај ислужени политичар представља и подразумева, настоје да увере овдашњу јавност како и није претерано важно ко ће од следеће године осмишљавати и водити америчку спољну политику, јер се њен утврђени курс у односу на наше судбине ни у чему, наводно, неће суштински променити.

Дозвољавамо себи да мислимо да није баш сасвим тако. У овој ствари су нам некако ближе процене већине Бошњака, Албанаца, Монтенегрина…

Сећате ли се Саманте Пауер? Вероватно да, али помогнимо онима у чијем је памћењу поворка америчких дипломата који су продефиловали после ње на високим функцијама, потиснула успомену на ову енергичну, сувоњаву жену ирског порекла и оштрих црта лица, тим пре што није реч о неким пријатним сећањима.

У време рата у БиХ, била је двадесетдвогодишња млада новинарка, извештач из „босанског пакла“ (1993-1996). Трагедија Босне привукла је тада пажњу душобрижника звучних имена и значајног утицаја у медијима, Џоане Баез, Бернара Анри-Левија, Сузане Зонтаг и многих других. Саманта Пауер је изашла на глас, и практично утемељила политичку каријеру, књигом „Проблем из пакла: Америка у доба геноцида“ (2002), за коју је 2003. године добила Пулицерову награду.

Постала је истакнути „антигеноцидни активиста“ и један од најгласнијих и најупорнијих заговорника обавезе Америке да превентивно интервенише у свим случајевима кад некоме негде на планети, по процени вашингтонске администрације, прете хуманитарна катастрофа или геноцид.

Часопис „Тајм“ уврстио је Саманту Пауер међу 100 најутицајнијих личности света. Запазио ју је моћни истомишљеник Ричард Холбрук и понудио јој да ради за њега, али је она била довољно мудра да се не залети, не изгори, и да се посвети стицању академских звања и јавног угледа. Чекала је свој тренутак. Дочекала га је са Бараком Обамом и укључила се у његову битку за Белу кућу. Иако није до краја делио њен интервенционистички жар, будући председник је оценио да ће му Самантина непоколебљива ревност у неким ситуацијама и контекстима бити од користи.

Кад су први пут заједно вечерали 2005. године, сећа се будућа Обамина блиска сарадница, на вест о томе да су снаге НАТО-а бомбардовале српске положаје око Сарајева, Саманта је заплакала. На Обамино питање „зашто те сузе“, одговорила је „осећам олакшање, јер је Америка спасила сав тај народ“. Обамин коментар био је само „хмм“…

Услед свог оштрог језика, морала је напустити председничку кампању 2008. године, јер је Обамину противкадидаткињу и потоњу државну секретарку Хилари Клинтон назвала „чудовиштем“, за шта се касније вишекратно извињавала.

Од 2009. до 2013. године била је члан Савета за националну безбедност, а од 2013. до 2017. године најмлађи стални представник САД у Уједињеним Нацијама.

Занимљиво је да је Џон Болтон, бивши Трампов саветник за националну безбедност, иначе познат као „јастреб“, тада био против њеног именовања, јер је није сматрао „довољно поносном да буде Американка“.

Неки су то иронично прокоментарисали, да Саманта Пауер можда није „довољно поносна“, али да је сасвим довољно типична Американка, јер се њена „учена наивност, неисторични оптимизам и љубав према војној сили“ могу научити само у Америци.

Амбасадоркино иступање у УН, а посебно у Савету безбедности, запамћено је по стереотипним интервенционистичким и антируским (самим тим и антисрпским) ставовима и нестереотипној ароганцији и надмености, на линији чувене америчке „изузетности“, коју је доследно заступала и илустровала.

У дебату о нерешеним проблемима на простору бивше Југославије уносила је острашћеност која је ишла преко границе уобичајеног дипломатског заступања и тумачења званичних ставова Вашингтона, а и елементарног доброг укуса.

Сматра се да је Саманта Пауер била међу онима који су извршили најснажнији притисак на Обаму да се определи за срамну и суштински промашену војну интервенцију у Либији (2011), подржала је грубо уплитање Саудијске Арабије у грађански рат у Јемену и неспретно је тумачила колебљиво поступање САД у вези са сукобима у Сирији…

Уопште, није се прославила у спољнополитичким проценама и инвентивности, као уосталом и Обамина администрација у целини. Али, зато је у међувремену написала мемоарску књигу „Васпитање једног идеалисте“ (2019), да подсети на своје старе заслуге и препоручи се за могуће ново престижно политичко ухлебљење, ако Трамп не преживи садашње координисане и усредсређене насртаје јуришника идеолошки (и интересно) блиских Саманти Пауер.

С обзиром на истакнуто место и улогу коју је њихова ауторка имала у политичком и друштвеном животу, ови опсежни мемоари од око 500 страница, који покривају осам година њеног деловања у Обамином тиму, као и неке догађаје из приватног круга, наишли су на прилично занимање јавности и доживели неколико, махом похвалних, „навијачких“, али и површних приказа.

Међу критичким одзивима, оригиналношћу, озбиљношћу и аналитичком продубљеношћу издваја се подужи напис познате новинарке индонежанског порекла Критике Варагур, насловљен „Нема ничега због чега би се требало извинити. Босански синдром Саманте Пауер“.

Основна теза ауторке приказа, која се такође истраживачки бавила балканском и босанскохерцеговачком проблематиком, састоји се у закључку да ови преопширни и не нарочито полетни мемоари никако нису оно што Варагур назива bildungsmemoari“ («билдунгсмемоари» по аналогији са термином „bildungsroman“/“билдунгсроман»/ „образовни роман“ у науци о књижевности), односно сећања као поучна рекапитулација искустава.

„Пауер јесте накупила нова искуства“, констатује Варагур, „али није јасно да ли су јој она уопште укресала и неку нову идеју“.

Бивша амбасадорка у УН не износи никакве подстицајне увиде и лекције из најзначајнијих спољнополитичких појава, догађаја и процеса о којима пише и у којима је учествовала.

Не коментарише ни либијски кошмар, ни сиријски фијаско америчке политике, а о мрачној улози америчког парадоксалног (и скандалозног) саудијског савезника нема ни речи, премда није мало оних који држе да је однос према стравичном грађанском рату у Јемену и тамошњој стварној, а не претпостављеној хуманитарној катастрофи „гробница Обамине доктрине“…

Заузврат, књигом одзвања жал, по неким критичарима преурањен, за временима кад су принципијелни и морални дужносници, попут ње, служили Америци.

Због тога се Саманта Пауер често враћа на своје босанско искуство и политички педигре. Као да је стварно живела у само двема земљама, Америци и Босни, и као да се њен поглед на свет једном заувек само у њима формирао.

Сличан „босански синдром“, ојачан „косовским“, Критика Варагур дијагностикује и код Самантиног старијег сабрата Ричарда Холбрука.

У аналитичкој биографији добро нам знаног америчког „булдожер дипломате“, који је служио у свим демократским владама од краја шездесетих година, на дугом путу и посртању од вијетнамског до авганистанског дебакла, „Босна“ је била и остала једина светла тачка која му је спасила каријеру, пише Џорџ Пејкер („Наш човек: Ричард Холбрук и крај америчког столећа“, 2019).

Империја не признаје грешке и нема због било чега било коме да се извињава. Она признаје само оно што сматра успехом, ма колико политички и морално споран био, а Критика Варагур убедљиво доказује да се ни „Босна“ ни „Косово“, у светлу последица америчке интервенције, не могу сматрати баш неким великим успесима. Поготово у поређењу са неуспесима.

Заустављање крвопролића свакако је поштовања вредно постигнуће, али управо заточеници „босанског синдрома“ у америчкој политици, заједно са неким Европљанима, спремни су да доведу у питање и сам Дејтонски споразум, јер не желе да схвате да Босна и Херцеговина није њихова трофејна „Босна“, а да је рат окончан у оном тренутку кад су и Холбрук и његови налогодавци то били приморани да схвате и прихвате.

Међу најинтересантније странице „Васпитања једног идеалисте“ спадају оне на којима Саманта Пауер описује своје «саслушање» („hearing“)  у Сенату, током којег је требало да се изјасни од грешкама у америчкој спољној политици, које би изискивале извињења оштећеним странама. На упорно инсистирање сенатора Марка Рубија да одговори на питање да ли је Америка починила неке злочине, Саманта Пауер је понављала да се „никада не би извинила у име Америке и да је Америка светло света“.

Изнервиран и у неверици, Рубио је рекао: „Тако, на питање да ли смо починили злочине, одговарате да смо највећа држава на Земљи?“. „Понављам, господине, највећа држава на Земљи. Ми немамо због  чега да се извињавамо“, закључила је своје сведочење ауторка мемоара у којима на пет стотина страница разрађује ову мантру о изузетности Америке, а као крунски доказ своје подобности да јој неодступно служи стално потеже добитни адут „Босне“.

Да ли би било повољно за Србе, а објективно и за све грађане БиХ, да, којим случајем, Саманта Пауер и њена интервенционистичка дружина поново заузму места на великом носачу авиона, са којим је бивши председник Републиканске странке и амбасадор при Светој Столици Џејмс Николсон својевремено упоредио америчку спољну политику? Просудите сами. За њих синдромски постоји једино „Босна“ из сопствених каријеристичких (ауто)биографија, а не Босна и Херцеговина.

Извор:
ИСКРА