Коментар на текст „Истинска ‘белачка привилегованост’“

Пише: Михаило Хаџи-Ценић

Професор Срђа Трифковић редовно, много и добро пише, али ни у једном досадашњем саставу није тако сажето изразио свој лични Вјерују (Credo) као у поменутом тексту

Одавно ми је јасно да се најбоље ауторске ствари добијају у окршају јаког ствараоца са темом на коју он није навикао – или је та тема мало по страни оног чиме се редовно бави. Посебно јака искра добија се у ударцу човека са грубљим, ненавиклим материјалом, или у неприпремљеној ситуацији. Кад се специјалиста на одређеном пољу – на коме је достигао ниво, успех и рутину – прихвати нечег што је изван те његове рутине.

Протресао нас је Трифковић овим текстом. Не говорим само у своје име. Чланак је обимом кратак – само овлашан поглед на тренутна догађања у земљи „од које све зависи“ – али ипак суштински дубок захват. Ово је уистину онтолошко-етичка рефлексија епохе. Ради се о посебном виду антагонизма добра и зла: на плану избора, или смисла, или обесмишљавања човека и културе.

СИНТЕЗА ИСКУСТВА И ПРОФЕСИЈЕ
Посебна вредност овог приступа лежи у његовој примењивости: како на појединце тако и на друштво; како на заједнице тако и на човека уопште; како на планетарни вектор Исток – Запад, тако и на онај Север – Југ. Ради се, дакле, о предложеним универзалним принципима на којима почива ова цивилизација. Њихово релативизовање и одбацивање прети да је уруши.

„…не заборављамо да постоји само један стандард разума, логике и објективности. Не, не постоји мноштво самопотврђујућих система перцепције, осећања и мишљења, везаних за неку расно, етнички, верски или сексуално дефинисану групу... Постоје трајни принципи правде, слободе, памети и лепоте који важе за сва људска бића као таква… Стандарди постоје, без обзира на расу, етницитет, пол, сексуалну оријентацију…“

Какав сусрет! Као са старим пријатељем. Од младих дана носим ову чисту, искристалисану објаву истине у себи; још давно пре него но што сам схватио да она има и свог Творца, ван нас, и ван људског ума уопште. Ретко је поверавах другима и никада је не обелоданих у писменој форми. Али, ако неко треба да ме предухитри, а да ми није жао, онда се радујем што је то баш Срђа Трифковић!

Дискурс професора Трифковића почива на плану аналитике, у синтези дневно-политичких и историјских кретања. Било би ипак штета да човек, који је и лично и научно интернализовао толико епоха и догађаја, а сопственим искуством покрио бар три развојне епохе и обишао небројена културна жаришта света, да се такав човек у раду задржи само на свом стручном плану историје и политике. Зато је визија из овог чланка његова синтеза личног искуства и професије.

Наведени цитат поставља философску дихотомију суштине и истине, еманације бића и небића у свету око нас; процене објективности и разликовања субјективности; сазнања и анти-знања. На фону одурно лепљиве, нихилизмом задојене, патетиком камуфлиране политичке коректности XXI века, Срђа се смело креће ван „сигурног круга“ да постави антрополошко питање развоја човека и упоредивости култура; политичко питање репресивних и пропулзивних идеологија и система; егзистенцијални проблем политичке па и оне унутрашње слободе и неслободе; наукестављене пред псеудо-науку; избор између злоупотребе науке, као покушаја легализације разних подвала као лажних „аксиома“, или животворни кохабитат науке и Духа.

Цитат указује на живи потенцијал сједињења и повезаности егзактног и нематеријалног погледа на историју, на настанак и етику живота и света. Још важније, он нам даје избор између Христа логоса, као смисла, и: Мухамеда, Буде, паганских, хинду, синкретистичких, атеистичких, материјалистичких и свих осталих идола, као бесмисла. Коначно – у славу свег претходног – навод је потврда међусобних односа, прожимања и повезаности ових принципа у свим областима људске егзистенције.

ОРГАНСКИ АМАЛГАМ
Да је Трифковић погодио у сам жалац ствари, доказује нешто што је у промишљању нас Срба често неспојиво (а у овом случају никако није само последица Срђиног порекла и биографије). Историјски гледано, не тако давна жртва светог кнеза Лазара и његове војске, Косовски бој у епицентру Балкана, бешавно налазе ако не и надилазе другу страну истородне, тада хришћанске Европе – развој, зенит и пад или одржање западне цивилизације, оног што је у њој истински вредно.

Шта све није сучељено! Јапан, Француска, култ смрти Лењина, ћорсокак Хомеинијевих заблуда, одбрана Цариграда и Фамагусте, Моцарт, Милтон и Шуберт. Под стêгом Предићеве Косовке девојке, уз трагику епског народног циклуса Срба насталог под Турцима повезани су: самоубица Вајнингер, црначки реп-лумпенпролетери, Достојевски, Џо Бајден и Сорош, Стари Завет, Хомер и ренесанса. Да ми је неко рекао да ће се све ово у једном невеликом огледу додатно повезати и са Мартин-Лутером Кингом, Марксом, Џеј-Зијом, Брагадином, Робеспјером, Стаљином, Полом Потом, Титом и Антифом, истог часа бих замислио резултат као крш и бродолом. Речју, неуспех.

Међутим, испаде супротно! Све је повезано. Све, коначно има своје веома смислено место. Целина битка је неприкосновена. Притом везе нису увек метафизички далеке и недокучиве… Зашто се ми углавном стидимо да чак и мислимо на тај начин? Због политичке коректности? Идеолошке агенде новог доба? Због наметнутих туђих стандарда који су анти-стандарди, темпирана бомба на сопственом тлу? Због неупућености, неспособности да их разликујемо? Само код нас преживелих, а иначе већ ендемских стереотипа о Западу као вечитој авангарди?

Уместо исфорсираног mish-mashа, папазјаније тема, епоха и ликова, овај текст је неким чудом (а чудо је у синтетичкој снази Трифковићевог пера) постигао супротно. Пред нама је маестрални органски амалгам у којем сви ови актери и покрети налазе логично, и, верујемо, објективно место.

О ДОМАШАЈУ НАСЛОВА
Privilege на енглеском може да значи предност, преимућство, лична права, слобода, супериорност, повластица, надређеност, (при)звање, част и имунитет. Као именица, у овом језику је у употреби од XII века. Корен вуче из латинског, где privilegium значи „закон за или против поједине особе“.

Савременом човеку се може учинити да су нека од ових значења међусобно неспојива, па и супротстављена. То је ипак само привид. Ако спознајемо одбрану више вредности од аргумента силе; (о)стајање уз ту вредност кад је нападнута, а ти сам неодбрањив; позваност у заступању закона, истине и правде у свету који их својом ентропијом перманентно напада и угрожава; у свету који „у злу лежи“; у свету који је своју културу развио на „нелогичној“ логици хришћанских мученика; ако нам је јасан услов за привилегије владара у његовом потпуном потчињавању заједници, у служењу и заборављању себе; ако имамо свест о рањивости добрих тековина; ако смо усвојили свест о неизбежној повезаности узвишене мисије са жртвом; онда је јасно да та повезаност није привид. Значења речи привилегија су везана.

Нико то у суровом прошлом веку није трагичније и величанственије показао од цара Николаја II Романова, светог и по свом животу за владавине и по својој насилној кончини; у неописиво окрутном злочину над целом његовом породицом, царско и хришћанско достојанство владара највеће земље света посветило се у сусрету са суштим, окултним злом столећа.

Призив белог човека уз узвишеност дакле увек носи и сенку хришћанске жртве на којој је његова цивилизација грађена, и латентну могућност да се та жртва увек понови и лично потврди. Ово може бити у сведочењу у крви војовника бранилаца, или у напорном, дуготрајном, истрајном осмишљеном раду, надградњи којој су посвећени незнани напори и животи. Они који цивилизацији белца одричу вредност, наводећи само њене трагедије, промашаје, па нижу стварне или измишљене злочине, живе у духовној прелести и интелектуалном мраку. Лебдећи у вредносном вакууму, они су неспособни да сагледају целину и актере. Јер поистовећују или, још горе, замењују кршење принципа са њиховим поштовањем, улоге рушитеља са улогама градитеља. Они – нарочито жалосно кад су и сами изданци те културе – презиру напоре људи, заједница и покретâ који ствар већ два миленијума извлаче из пропасти. Херојство се збива у тренуцима таме у којој остали не препознају наду, а излажење из рова носи потпуну неизвесност.

Шта је наша цивилизација? Бесцено непрегледно наслеђе остављено од тихих звезданих набирача стихова, Лорке, Хименеса, Пушкина и Јесењина, преко композитора, редитеља, сликара, архитеката, астронома, математичара, психолога, социолога, инжењера, анонимних и прослављених правника који су свесно или несвесно, из века у век уграђивали коцкице хуманистичких принципа у јавну управу, лекара, истраживача, слагача камења, путева и мостова, конструктора научника који су веровали да ће исход њиховог проучавања бити на корист другима, писаца које дубока укорењеност у свој национални идиом обдарује утолико универзалнијим, препознатијим и свепризнатим делима… мирнодопских и ратних титана који су своју егзистенцију напрезали преко људске мере, уз цену која се плаћа за то.

И коначно, наслеђе просветитеља, носилаца Христове Таворске светлости, који у сваком добу наилазе на много више непријатеља него пријатеља, а остају доследни. Списак је неисцрпан. Али гле чуда! И такав, као да је ван видног поља нихилиста и игнораната свих боја. Трифковићев одабир наслова је дакле, вишезначан, слојевит и веома смислен.

Срђа Трифковић редовно, много и добро пише, али ни у једном досадашњем саставу није тако сажето изразио и свој лични Вјерују (Credo). Овај мој коментар само је површно набрајање значајних тема које овај необични манифест отвара и начиње.

Занимљиво! До пре двадесетак година садржај Срђиног огледа би у оваквој комбинацији био ирелевантан, или чак збуњујући за нашу публику. Међутим, Маклуанов став о свету као глобалном селу је у међувремену достигао невиђену потврду а стварност превазишла видовитост Орвелове маште. Све теме су сада за сваког, и свачије. Док догађаји престижу један другог, ипак највећи број нас као да учествује у слепој трци. А мало ко је спреман па и храбар као Срђа Трифковић да се повремено измакне, над њих надвије, повеже у целину и синтетизује изгубљени смисао. Као у овом, веома добродошлом, огледу. Баш на време за 632. Видовдан, можда наш највећи досадашњи удео и залог у овој цивилизацији.

Извор:
СТАНДАРД