Кренуо је од Злакусе, села у којем живи, а затим отишао до суседног Рупељева, одакле су му корени. „Обрадио“ је и околна села: Роге, Дрежник, Потпеће, Узиће и Горјане, а да би комплетирао некадашњу општину потпећку среза ужичког истражио је и Поточање и Крвавце.
Циљ младог Душана Дрндаревића (19) из Злакусе био је да пронађе гроб свог чукундеде Радивоја Дрндаревића из Рупељева, који је погинуо код Скадра 1915. године. То истраживање довело га је до нових података од којих ће ускоро објавити књигу „Трагом прошлости“.
Информације о погибији чукундеде нашао је најпре у „Дневнику Љубе Мићића“, а потом по писању „Ужичке недеље“ сазнао је да је чукундеда био прва жртва аустроугарског бомбардовања из ужичког краја.
„Мој прадеда Душан по којем носим име није запамтио оца јер је имао годину дана кад је чукундеда отишао са воловима у рат без повратка. Када сам сазнао да српског војничког гробља у Скадру одавно нема и да спомен спомен-костурница никад није саграђена, јер је новац потрошен на маузолеј на острву Видо почео сам више да читам и да истражујем о судбинама српских војничких гробаља. Тако сам дошао до информација да су сличну судбину доживела многа наша војничка гробља и да им се и дан данас затире траг“, прича Душан на почетку Приче са душом.
„Кад већ нисам могао пронаћи гроб чукундеде Радивоја, решио сам да барем прођем стопама другог чукундеде Гвоздена Терзића из Злакусе, који је подигао имање на коме данас и ја живим. Његова скулптура рађена по фотографији из Балканског рата заштитни је знак нашег домаћинства у Терзића авлији. Он је седам година био у ратовима (оба балканска и Први светски), преживео је албанску голготу и Солунски фронт да би на крају 1941. године страдао од истог непријатеља на кућном прагу“, прича Душан и додаје да је чукундеди одао почаст тако што је препешачио дужину Солунског фронта, а затим дошао на идеју да матурски рад посвети овој теми, а на крају све преточи у књигу.
“Ако не будемо поштовали и гајили традицију изгубићемо свој идентитет и више нас неће бити као нације. Цитираћу војводу Путника: „Будимо часни потомци да би били достојни преци“
Истраживањима литературе и теренским радом дошао је до броја од 636 страдалих лица из 9 обрађених села.
Од тога је успео да пронађе 164 спомен-обележја са којих је записао доста информација о животима, јединицама, учешћу у рату и месту погибије мештана његовог краја.
Душан је у књизи описао кретања ужичке војске током три рата, навео могуће локације где се могу наћи српски гробови данас и где их је некад било (Скадар, Видо, Кајмакчалан, Пирот, Косово и Метохија, Алжир, Холандија, Велики говедарник)„На тај начин повећао се списак страдалих у односу на све до сада постојеће спискове, за неких двадесетак процената тако да ће ово бити књига која је најпотпуније обрадила и сумирала информације о страдалима 1912 – 1918 из ових села. То не значи да је ту крај. За неке страдале је откривено тачно где су погинули и сахрањени, а за неке су допуњени подаци који нису били познати раније.“
На акције трагом Солунског фронта и неких битака ишао је са планинарима, а до 30 сеоских гробља колима и пешице, најчешће у пратњи оца и повремено са друговима.
„Нажалост, моји вршњаци нису много заинтересовани за историју јер се све своди углавном на учење у школи за оцену. Али, не кривим их. То је више кривица неких других. Када би их неко покренуо да историју уче на други начин, сигурно би интересовање било веће. Имам пријатеље који су као и ја доста из историје научили кроз хобије и колекционарство, који су авантуристи и воле истраживања.“
Највећу подршку пружила му је породица: отац који му је био сапутник на свим пешачењима и који је правио фотографије и возио га колима, сестра која је помогла око скенирања великог броја фотографија и мајка око сређивања спискова. Ту су и два другара са фолклора и неколико мештана који су га одвели на гробља која је било теже наћи.
„Велику помоћ сам добио од професора Бобана Милојковића који је за потребе моје књиге израдио карту 9 села са локацијама свих 30 гробаља. Ту је и велики патриота и познавалац терена Солунског фронта Радољуб Раде Кнежевић из Лепосавића који је осмислио и водио акцију испред Удружења „Отаџбина памти“ и Мирослав Величковић из Ниша. Станојевић Данило из Збојштице ми је много помогао око добијања званичних спискова страдалих у неким селима, а породични пријатељ Алекса Зарев око лекторисања. Драган Дрндаревић је урадио дизајн корица и прелом страна књиге, на чему сам му посебно захвалан“, изјавио је Душан.
Стотину километара препешачио је дуж гребена Солунског фронта – планине Кожуф, Козјак, Соко, Ниџе са Кајмакчаланом.
Обишао је српска војничка гробља у Битољу, Скочивиру, Бачу, Добровенима, Живојну, Зејтинлику, Зебрењаку. Посетио је Крф и Видо.
Препешачио је око 100 км трагом Колубарске битке у две етапе, као и трагом Тимочке дивизије гребеном Старе планине.
„Дуж гребена Солунског фронта на доста места сам, у позадини фронта, по македонским селима, портама цркви па и по врлетима планине Ниџе наилазио на велики број српских ратничких гробова и војничких гробаља. На неким сам пронашао и надгробне споменике војника, подофицира или официра из мог или суседних села, решио сам да касније обиђем сва гробља по селима која окружују Злакусу не бих ли видео да ли и на њима има неких споменика који се могу повезати са пронађеним гробним местима“, прича Душан за Приче са душом и додаје да је крајем 2019. размишљао да то буде његова тема за матурски рад.
„Ментор за матурски рад била је моја професорка историје у Ужичкој гимназији, Светлана Миловановић, а рецензију за књигу прихватио је да уради др Илија Мисаиловић. Матурски рад одбранио сам 4.6.2020“, објашњава.
Осећај обиласка гробаља Душан описује кроз помешане емоције. Корачајући дуж гребена Солунског фронта уживао је у прелепим погледима на Грчку и Македонију, у брању боровница, дивљих малина и шумских јагода, али и у чињеници да се 100 километара кретао дуж ровова, наилазио на остатке муниције, гелере, ашове, гранате, зарасле гробове.
На сваком кораку видео је доказе великих страдања наших сељака, ђака, официра, редова, ближих и даљих рођака, једном речју велику тугу.
„Долазећи на свако гробље постојала је зебња да ли ћу наићи на неки такав споменик желећи потајно да их не буде много, као да би на тај начин могао да смањим број жртава из мог краја. С друге стране, имао сам осећај радости када би их нашао јер сам могао да забележим где се он налази и како му се не би загубио траг. А онда поново онај исти осећај туге што је тај гроб запуштен, зарастао у коров, заборављен.“
Мотивација му је била да ода почаст чукундеди тако што ће проћи његовим стопама 100 година касније.
Такође и да се што боље претраже терени који су давно заборављени, а гробови забележени за неких наредних 100 година и дуже.
„Дуж Солунског фронта има их или их је било око 160 локација на којима се налазе српски гробови. Данас, захваљујући члановима неких удружења зна се за само 30 – 40 локација. Питање је за колико њих ће се знати кроз 10-15 година када ти исти појединци више неће моћи да одлазе, одржавају, крче и проналазе српске гробове. Али, ако има нас млађих који ће за њих знати и преносити своја сазнања са терена још млађима од себе онда има неке наде“, додао је Душан на крају интервјуа за Приче са душом.
