Како Русија чека завршни чин режимске издаје Космета

Пише: Дамир Мариновић

Да ли ће председник Руске Федерације Владимир Путин бити први њихов владар током чијег мандата ће руски утицај на Балкану потпуно нестати, и то после три стотине година присуства на њему?

Неколико дана пре своје посете Вашингтону поводом Косова и Метохије, председник Србије Александар Вучић изјављује да је идеја ЕУ да се не противимо чланству Косова у УН, али да још не знају шта да нам понуде. Да ли то значи да Вучић припрема јавност за такав договор и Запад има шта да му понуди? Једини начин да такозвана „република Косово“ постане члан УН је да Руси подрже такав договор Вучића и Запада.

Да ли то значи да је судбина Косова, па тиме и Србије, сада у рукама Русије?

Вучићев пут у Вашингтон 27. јуна стидљиво је најављен. Објављен је прво на Твитеру специјалног представника САД Ричарда Гренела. Пут коначно треба да разреши „косовски чвор“ и то, наравно, на штету Србије. Објављена је и интригантна вест у Москви.

Наиме, званични сајт председника Руске Федерације Владимира Путина објавио је 15. jуна да је на иницијативу председника Републике Србије Александра Вучића одржан телефонски разговор с председником Путином.

Уз вест да је Вучић потврдио своје учешће на одложеној Паради победе која ће се одржати 24. јуна, последња реченица из саопштења Кремља треба да забрине српску јавност: „Током детаљне размене мишљења о проблематици решења косовског питања, Владимир Путин се заложио за израду компромиса прихватљивог за Београд, који би требало да одобри Савет безбедности УН“.

Садржај овог телефонског разговора није задобио никакву пажњу у српским медијима, који су иначе под контролом Вучићевог режима и неколико западних медијских корпорација. Скоро ништа се није појавило ни у патриотском делу јавности, сатераном на маргину алтернативних медија и електронских друштвених мрежа. Само три дана после присуства на паради у Москви, Вучић иде у Белу кућу, и то пред Видовдан, када баш – гле случајности – треба да се састане са Хашимом Тачијем, председником нелегалног и нелегитимног шиптарског режима на Косову. Можемо само претпоставити да ће разговор у Кремљу бити сличан ономе који се већ водио 2. октобра 2018. године током Вучићеве посете Русији, а о чијим бизарним детаљима су писали и руски медији. Забележено је да је током тог састанка Вучић наговарао руског председника да не ставља вето на чланство шиптарског режима на Косову у УН, у случају да буде постигнуто „компромисно решење”. Међутим, Вучићево „коначно решење” ни по форми ни по суштини не представља компромис. Такозвани компромис би предвиђао да Србија пристане да Косово постане пуноправни члан Уједињених нација и других међународних организација. Друга фаза плана би подразумевала „разграничењe”. Србија би добила неколико села на северу Косова и Метохије, док Шиптари на Косову добијају: две или три општине које припадају централној Србији, и пуно међународно признање. Овим последњим ”репубљик Косова” и de iure постају међународно призната држава. Први пут „компромис“ подразумева размену своје територије за своју! На сву срећу, Вучићева шокантна молба тада није наишла на разумевање Путина.

То је био јединствени случај – не само у српској историји, него у целокупној историји међудржавних односа и дипломатске праксе, да председник једне државе моли председника друге државе да призна део своје територије као независан. Другим речима, председник једне земље моли председника друге земље да не прави проблем око отимања његове сопствене територије, коју је и Уставом обавезан да штити. То је незабележен преседан у историји међународних односа, који ће у догледно време засигурно ући и у уџбенике дипломатске историје и праксе.

Нажалост, изгледа да се овај пут ситуација знатно изменила. То се може јасно сагледати у саопштењу Кремља да је Русија спремна да прихвати Вучићево „компромисно решење“. Овакво „решење“ de facto представља велеиздају и флагрантно кршење Устава Републике Србије. То наравно под претпоставком да ће разговори о Косову у Москви проћи у Вучићевом убеђивању Русије да не прави проблем око признања Косова као пуноправног члана УН-а и других међународних организација, што је више него извесно.

Вучић не негира да иде у Вашингтон да постигне „историјски компромис“ и да је Резолуција 1244 УН о Косову и Метохији један „тежак документ за Србију“. Међутим, сама Резолуција је једини релевантни међународни документ донет споразумно од 1999. године до данас у којем изричито пише да су Косово и Метохија део Србије.

Занимљиво је да се у чланку Волстрит журнала о Косову помиње да ће Вашингтон обећати Београду и Приштини кредите у износу од 200 милиона долара, те да у случају договора (што треба читати као признање тзв. Косова) постоји могућност повлачења америчких снага с Косова.

Прихватање оваквог споразума би заиста био јединствени случај у историји где држава треба да отплаћује кредит добијен за издају сопствене територије и распарчавање сопствене земље. Онда то не би била продаја Косова Шиптарима, него плаћање отимачима за „велику част“ да Косово поклонимо албанском режиму.

Зашто се од Руса не очекује да буду већи Срби од Срба него само Руси

У случају постојања руске дилеме да ли да одобри Вучићево косовско „решење” – које није ништа друго до огољена велеиздаја – важно је напоменути Срби не очекују од Руса да буду већи Срби од Србa. Срби од Руса само очекују да буду Руси, и да се само усредсреде на свој руски краткорочни и дугорочни национални интерес. А руски национални интерес никако није престанак важења Резолуције 1244 Уједињених нација и независно и међународно признато Косово под америчком контролом.

Евентуалним пристанком да не стави вето у Савету безбедности УН-а на признање шиптарског режима на Косову, Русија у потпуности губи не само утицај у Србији, него и на све текућа и будућа политичка и економска кретања на Балкану. Руски утицај би се у том случају свео на једну врсту русофилског сентимента, на једну фолклорну представу и мит о словенском и православном братству руског и српског народа. Са друге стране, реалан геополитички и економски утицај спао би на нулу.

Шта то у ствари значи? Да се Русија после више од три стотине година свог утицаја на Балканском полуострву – још од Грамате Петра Великог српском владици Данилу Петровићу у Црној Гори из 1711. године – вољно или невољно повлачи и престаје да буде било какав релевантан чинилац на геополитичкој карти Балкана. Да ли је Путин спреман да уђе у историју као владар за чијег је председниковања Русија после три века изгубила сав утицај на већински православном Балкану? Да ли је Русија спремна да „прогута“ такав историјски пораз и понижење? То је реалност која ће неизбежно закуцати на врата руског председника и његових сарадника који одлучују о спољнополитичким питањима.

У случају пуне и формалне независности шиптарског режима на Косову, у догледно време тзв. репубљик Косова постаје чланица НАТО. Србија и Босна и Херцеговина ће највероватније морати – силом или милом – да следе исти неизбежни пут гурања „у евроатлантске интеграције“. Тиме ће цео Балкан постати у потпуности војно интегрисан у евроатлантски простор, односно потпасти под америчку шапу. „Црна рупа“ у облику територије Србије и Босне биће у том случају затворена и Русија апсолутно неће више имати шта да тражи међу балканским државицама. Балкан је већински православан. Био би изгубљен велики потенцијал између православних држава Балкана и највеће и најмоћније православне државе света. У светлу ових чињеница, руски пораз на Балкану утолико ће изгледати тежи и болнији.

Од Русије патриотски део Србије у овом конкретном случају и не тражи много: само да поштује Резолуцију 1244 УН и – ако дође дотле – ветом спречи покушај примања шиптарског режима као пуноправног члана у Уједињене нације. Тиме неће саучествовати у продаји Космета.

Занимљиво је и да се у недавном интервјуу на руској државној телевизији руски председник подсетио легендарног руског војног десанта на приштински аеродром Слатина 1999. године који су успели да заузму пре НАТО. На питање ко је донео одлуку да се испред носа НАТО узме кључни аеродром на Косову и Метохији, руски председник одговара:

„Ја сам тада био секретар Савета безбедности. Начелник Генералштаба, генерал Квашњин, дошао је код мене. Рекао ми је да има идеју да заузме овај аеродром. На моје питање зашто, одговорио је:

– Јасно је да ћемо једном морати отићи, али имаћемо чиме да тргујемо.

Знам да се није усудио координисати о са високим званичницима, укључујући Министарство одбране, али је и без тога тако учињено.“

Ово показује да је само заузимање аеродрома било учињено из политичког рачуна. Односно, да би се касније користило као монета за поткусуривање у трговини са Западом. То свакако не звучи пријатно, макар долазило од братских Руса. Присећамо се да су тих дана у Приштини Срби у еуфорији дочекали Русе на улицама. А само неколико дана касније, по доласку НАТО-трупа и албанских терориста, били су убијани и принуђени да напусте своја вековна огњишта. У тих неколико дана број Срба у Приштини се смањио са 40 хиљада на неколико десетина.

Овакве изјаве руских челника не доприносе српском разумевању Русије као стратешког савезника, него и даље појачавају сумњу многих, па и русофобне гласове у Србији, који управо желе да покажу и докажу да Русија у Србији види само жетон за употребу у великој геополитичкој игри против Запада.

Да ли је српски председник истински русофил или западна марионета?

Чињеница да постоје одређени проблеми на релацији Београд – Москва била је очигледна ових дана, јер је отказан планирани састанак између српског и руског председника најављеног за 17. или 18. јун. Уместо њега, руски министар спољних послова Сергеј Лавров доћи ће у Београд.

Помиње се да је до отказивања састанка дошло јер се Вучић није консултовао с Москвом, нити је обавестио око „историјског сусрета“ у Вашингтону с окупаторима Косова и Метохије. У сваком случају, руски и српски председник ће имати прилику да (детаљније) поразговарају о косовском проблему на дан велике војне параде у Москви 24. јуна.

Наиме, кад се расветли Вучићева јефтина проруска демагогија, као и патетично реторички изливи љубави према Русији и њеном председнику, видимо да су политички и економски потези српског аутократе прозападни и да је Вучићева Србија у de facto савезу са Западом. Пре свега се то огледа кроз интензивирану сарадњу са НАТО-ом и економску зависност од кредита са Запада, ММФ-а, инвестиције и уобличавање Србије као економске колоније с јефтином радном снагом за компаније са Запада. Србија је постала de facto чланица НАТО, преузимајући све обавезе које формално имају НАТО-чланице, а не добијајући никакве формалне погодности које чланство доноси, ако таквих погодности уопште има. Вучић је очигледно потребан Западу за признање квазидржаве на Косову и зато и даље има подршку. Да је Запад истински против Вучићеве „проруске политике“, никада га не би јавно подржавали, као у овом тренутку. Пред парламентарне изборе у Србији европски званичници јавно подржавају Вучића.

Опште је познато да је Вучићу узор Ђукановић који већ 30 година влада Црном Гором. Два режима су везана и заједничким саветницима које деле оба председника – на пример Владимиром Бебом Поповићем. Познато је да је и Мило Ђукановић финансирао Вучићеву странку СНС током њеног опозиционог деловања и помогао да дође на власт. Један од доказа њихове блиске сарадње и антируске политике је и Вучићева помоћ Ђукановићу у окривљавању Русије за учешће у „државном удару“ у Црној Гори на дан парламентарних избора 2016. године.

Не заборавимо да је Русија претходно покушала да Ђукановића учини својим савезником – кроз куповину алуминијумског комбината од стране руског олигарха Олега Дерипаске (блиског Кремљу), масовном куповином некретнина, па чак и кроз индиректну подршку на покраденом референдуму о независности.

Русија не треба да заборави да је и Вучић политичар сличног типа као Ђукановић. Да током његове скоро десетогодишње владавине ни политички ни економски односи Србије и Русије нису значајно унапређени. Напротив, Вучић није дао дипломатски статус руском особљу у њиховом хуманитарном центру у Нишу, док НАТО трупе уживају пун дипломатски имунитет у Србији. Нашим грађанима је уз сагласност премијера и председника Србије, а скривено од јавности, драстично скраћена дужина боравка у Русији по основу туристичке визе. У Србији није било већих руских улагања. Дошло је до пада директних руских инвестиција, а Русија је престала да буде први спољнотрговински партнер Србије, што је била у времену пре Вучићеве владавине. Затим Вучић не жели да призна да је Крим руски, штавише, изричито је изјављивао да је Крим украјинска територија, верно подржавајући политику Запада по том питању. Иако је побољшао војно-техничку сарадњу са Русијом, на притисак са Запада реаговао је обуставом даљих куповина војне опреме из Русије (Руси су били понудили и С-400). Број војних вежба са НАТО-земљама је вишеструко већи него број војних вежби са руском војском. Тако је у 2019. години српска војска учествовала у седамнаест међународних војних вежби, од којих је тринаест било организовано са НАТО, а само четири са Русијом. Медији су или под контролом режима или у власништву Западних корпорација. Невладине организације које заговарају сарадњу с Русијом или су неактивне или имају мали утицај у односу на прозападни. На том плану, ништа се није променило за време Вучићеве владавине. Све у свему, и руска „мека моћ“ је ослабила током овог периода.

Сви велики договори и инвестиције између Србије и Русије постигнути су за време прозападних влада, а не „русофила“ Вучића. Као на пример што је Гаспром постао власник Нафтне индустрије Србије (НИС); отворена прва руска банка ВТБ, постигнут договор о инфраструктурним пројектима Руске железнице (РЖД), који и данас спроводе у Србији, као и потписивање споразума о отварању „Руско-српског хуманитарног центра“ у Нишу.

Не заборавимо да се српски аутократа непосредно пре састанка с Путином у октобру 2018. ванредно обратио грађанима Србије да их упозна са „шпијунским скандалом“ у коме је наводно учествовао руски војни дипломата, и одлучно изјавио да нико не може да дестабилизује Србију, па ни Русија. Вучић је чак и недавно, пре само неколико дана оптужио „руску дубоку државу“ за дестабилизацију Србије. То само може да значи да медијски полако припрема терен за пуни политички „салто мортале“ кад заврши са предајом Косова. У изјави новинарима нагласио је да „не мисли да је Путин био умешан у ово, то је био део њихове дубоке државе, као што је био део неких других“. Ако, и када се заврши питање Косова, нема дилеме да ће Вучић бити спреман и на „ђукановићевски заокрет“.

Уместо закључка – Срби Русима ову издају никада не би опростили

Срби Русима опраштају и 1999. годину, односно изостанак помоћи у току НАТО агресије на Србију, јер је Русија у то време била у хаосу и расулу; с друге стране, Америка је тад била на врхунцу моћи. Србија опрашта Русима и 2003. годину, кад је руски председник унилатерално повукао руске трупе с Косова и Метохије из, за нас Србе, необјашњивих разлога. Срби ће опростити Русима и 2006. годину кад је на нелегитимном референдуму у Црној Гори диктатор Ђукановић покрао гласове и прогласио независност. Сетимо се да је у то време руски олигарх Олег Дерипаска финансирао кампањуЂукановића за независност. А очигледно је да једну тако велику одлуку Олег Дерипаска није могао донети без, макар, прећутне сагласности самог врха руске државе.

Срби ће Русима све те намерне и ненамерне досад почињене спољнополитичке и геополитичке грешке опростити. Али, Срби Русима никад неће опростити саучесништво у издаји Косова и Метохије. Ни Срби, ни историја, неће опростити Русима ако подрже Вучићеву капитулацију у предаји колевке српске духовности и државности окупаторима.

У ситуацији кад САД преживљавају период дубоке нестабилности и нереда, у моменту када је и остатак Запада заокупљен пост-коронским проблемима и надолазећом, галопирајућом економском рецесијом, српски аутократа нашао је за сходно да преда Косово, без борбе. Најчудније од свега је да се то дешава управо у тренутку кад се међународне околности мењају, што Србији иде на руку. Тачније, главни спонзори лажне шиптарске државе на Косову – државе Запада, пре свега САД – заокупљени су својим крупним проблемима.

Православни Срби воле Русију, своју сестру по словенству и вери. Сматрају је братском земљом. Апелујемо на руске власти да не учествују у незапамћеној велеиздаји и распарчавању Србије која није ни у српском ни у руском интересу, нити може водити икаквом бољитку. А то није тешко. За сада је Русији довољно просто – не учествовати. Не подржати државно самоубиство мањег брата. У противном, Русија би таквим чином изгубила кредибилитет међу Србима. Губитак вековима негованог статуса братског народа и државе у српској колективној свести утицао би на унутрашње повлачење, слабљење, растакање и самог руског национа. Не заборавимо дуги и безусловни историјски допринос Срба у руској историји по целој ширини територије и трајања. Русија се не може развијати, па ни опстати, на формули голог интереса прекопираног американског melting pota – без историје, сродника и савезника. На формули својеврсног евроазијатског босанског лонца са неким новим, а глобалистички безличним и празним, технократски наметнутим идентитетом, по карактеру још мање руским него што је то имала и у СССР.

Да закључимо: Резолуција 1244 УН не држи само Косово у Србији, него и Русију на Балкану. Да ли руски председник себи може да дозволи тако погубан геополитички пораз?

Извор:
ЦЕОПОМ