Сведочанство о херојству српских војника: Рад девојчице о војводи Степи стиже до америчког врха

Пошиљку ће како преносе „Новости“ предати амбасадор САД у Србији Ентони Годфри.

Када је у школи добила задатак да ради пројекат „Мој лични херој“, Нађа Лучић (15), из Београда, није имала дилему ко ће бити јунак њене приче. Пета генерација породице чувеног српског војсковође, написала је рад о свом славном претку војводи Степи Степановићу, команданту Друге српске армије, најзаслужнијем за исход Церске битке – прве победе савезничке војске у Првом светском рату, једном од највећих војсковођа које је Србија имала.

О томе како је с много мање војника победио моћне Аустроугаре, учи се на чувеној америчкој војној академији „Вест поинт“. Стратегију војводе Степе је, као студент, а касније и као најбољи кадет, изучавао и Мајк Помпео, садашњи државни секретар САД.

Један примерак рада Нађа је послала њему, посредством Ентонија Годфрија, амбасадора САД у Београду. Дипломата је обећао да ће га послати у Вашингтон, а да ће свој примерак радо прочитати. Девојчица се нада да ће јој Помпео одговорити.

Нађа је одрастала уз приче о војводи Степи, а највише јој их је причала бака Ивана Лучић, праунука славног војсковође. Слушала их је и нетремице упијала. Многе од њих не могу се наћи у уџбеницима, па их је ова вредна девојчица забележила у свом раду.

„Писала сам о његовом односу према војницима, од којих се никада није одвајао“, казала нам је Нађа.

„Никада није хтео да узме за себе више, био је врло скроман. Када је отишао у пензију, задржао је само војнички кревет, сто са фронта и слепог коња Вилу, свог верног пратиоца. По пензионисању, отишао је да живи у Чачак, а у Београд је свраћао да се види са друговима, да обиђе породицу у Кумодражу и на позив краља Александра Првог Карађорђевића“, додала је она.

Каже да је размишљам да упише историју када завршим Четрнаесту београдску гимназију, али чак иако се не определи за то, увек ће чинити све да се сачува историја сећања.

„У школи смо учили о ратовима, а данас се одвија рат сећања. Сада су војнике заменили историчари који се, уместо пушкама, боре мастилом и папиром, правећи раздор и ревизију историје“, рекла је она.

Верује да је племенит позив бити историчар и чувати наслеђе, посебно страдалаштво и жртве српског народа, као и сећање на војнички стоицизам и хероизам њеног претка и војника кога народ и дан-данас воли и поштује. Жеља јој је да се на „Вест поинт“ академији организује округли сто о војницима са Солунског фронта.

Осим Нађе, у Србији живи још осам потомака легендарног Степе Степановића.

Војвода је преминуо 27. априла 1929. године. Почива на Градском гробљу у Чачку. Сахрањен је уз војне и државне почасти у пратњи породице, краља Александра Првог Карађорђевића, чланова Владе, патријарха Димитрија, ратних другова, неколико хиљада грађана, док је кола са ковчегом у ком је било војводино тело вукла остарела Вила, његова кобила с којом је војвода учествовао у многим биткама и војним походима и која је још за време Степиног службовања била стара, оронула и предвиђена за одстрел. Степа Степановић то никако није хтео да дозволи.

Степановић је, прича Нађа, отишао у војну школу, а имања у Кумодражу, где је рођен, одрекао се у корист браће. Много година касније, када му је стигла прва пензија, вратио ју је рекавши да је превисока. Тражио је да се умањи са образложењем: „Отаџбини се све даје, а од ње се не узима ништа.“

Извор:
СПУТЊИК